Kako je kineska naučna fantastika pokorila Ameriku

Ken Liu je u jesen 2012. godine dobio intrigantnu ponudu od kineske kompanije bezobzirno birokratskog naziva „China Educational Publications Import and Export Corporation, Ltd“. Bio im je potreban prevodilac za roman „Problem tri tela“, prvi deo naučnofantastične trilogije. Liu, kompjuterski programer i korporativni pravnik preobraćen u pisca naučne fantastike bio je prirodan izbor. Tečno govori mandarinski, upoznat je sa kineskom fantastikom, kulturom i zvezdama u usponu. U to vreme Liu je prevodio samo kratke priče, a sagledavanje romana u svoj njegovoj složenosti izgledalo je zastrašujuće.



„Problem tri tela“ nije bio ni nalik bilo čemu što je Liu do tada pročitao. Postavljen istovremeno u Pekingu, unutrašnjoj Mongoliji i na dalekoj planeti roman obiluje tehničkim odlomcima o kvantnoj teoriji, nanotehnologiji, orbitanoj mehanici i astrofizici isprepletenim dubokim moralnim pitanjima o dobru i zlu kao i mestu čovečanstva u univerzumu.

Čim je počeo da prevodi Liu se suočio sa nečim što se činilo kao fundamentalni problem. Narativna struktura nije imala smisla. Vremenski tok je skakao sa današnje Kine, gde dolazi do panike među naučnicima i vladinim zvaničnicima zbog nadolazeće vanzemaljske invazije, i Pekinga 1967. kada astrofizičar bespomoćno posmatra kako njegovog oca, profesora fizike, ubijaju pripadnici Maove crvene garde zbog „tradicionalističkog akademskog autoriteta". Naučnik gubi veru u čovečanstvo i koristi radio predajnik velike snage za emitovanje prkosne poruke vanzemaljcima u obližnjem sunčevom sistemu. Biće to čin koji će izazvati teške posledice.

Proučavajući haotičnu vremensku liniju romana, Liu je istakao ono što on smatra prirodnim početkom pripovesti: scene političkog nasilja i ugnjetavanja tokom kulturne revolucije i traumatični trenutak koji će pokrenuti međuzvezdani sukob koji sledi. U potezu koji je za prevodioca veoma neočekivan izvukao je istorijski flešbek zakopan u sredinu priče i predložio da roman tako počne.

Kada je Liu predložio ovu radikalnu promenu autoru, Liju Cisinu, bio je spreman na automatsko odbijanje. Umesto toga, Cisin se odmah složio. „Tako sam ga prvobitno i zamislio“, priseća se Liu piščevih reči.

Kako se ispostavilo, Kulturna revolucija je razdvojila porodicu Cisin. Liju je imao svega tri godine kada je politički prevrat počeo i još uvek se seća pucnjeva u noći i kamiona punih muškaraca sa crvenim trakama vezanim oko ruke kako patroliraju gradom u kome je živeo, u provinciji Šanksi. Kada je situacija postala previše napeta, roditelji su ga poslali da živi sa rodbinom u Henanu. Brutalnost revolucije Mao Ce Tunga bila je centralna tačka koju je Cisin želeo da naglasi u „Problemu tri tela“. Međutim, u strahu da je uvodni deo romana previše politički angažovan da bi prošao vladinu cenzuru, kineski izdavač je pomerio ovaj deo u vremenskom toku da bi bio manje upadljiv. Liju je nevoljno pristao na promenu i smatrao je da je priči umanjena vrednost. „Kulturna revolucija se pojavljuje jer je presudna za zaplet“, rekao mi je Cisin tokom Skype intervjua. „Protagonista treba da oseća potpuno očajanje kada je u pitanju čovečanstvo.“

Kada je 2014. objavljen prevod na engleski, roman „Problem tri tela“ bio je etiketiran kao revolucionarno delo spekulativne fikcije. Barak Obama je pohvalio roman nazvavši ga „divlje maštovitim“. Mark Cukerberg ga je preporučio desetinama miliona svojih pratilaca na Fejsbuku. Džordž R. R. Martin je pisao o njemu na blogu. Izdavači širom sveta su jurili za pravima na prevod, koja su se na kraju prodala na čak 26 jezika, uključujući turski i estonski. Dobitnik je jednog od najprestižnijih priznanja za žanr, nagrade Hugo za 2015. godinu. Pritom je Liju Cisin prvi azijski autor dobitnik nagrade. Takođe, presedan je i to što je nagrada prvi put dodeljena prevodu originalnog dela. Knjiga i njena dva nastavka prodala su se u gotovo devet miliona primeraka širom sveta.

Liju Cisin sada preporučuje svim kineskim fanovima naučne fantastike da pročitaju njegovu knjigu na engleskom ukoliko su u mogućnosti. „Obično kada se kineska literatura prevodi na strani jezik, ona nešto gubi“, kaže on. „Mislim da to nije slučaj sa ovom knjigom. Mislim da je zapravo nešto dobila.“

Uspeh „Problema tri tela“ nije samo od Cisina načinilo globalnu književnu zvezdu, već je pokrenuo poplavu novih prevoda kineske fantastike. Tako je Ken Liu postao kritički vodič za azijske autore u potrazi za zapadnjačkom publikom. Postao je književni brend tražen koliko i dela autora koja prevodi. (Među kineskim autorima i fanovima poznat je kao Mali Liu, kako bi se razlikovao od Cisina, Velikog Lijua) Njegovi prevodi značajno su poremetili globalni pejzaž žanra u kome su do tada dominirali američki i britanski autori. Tokom protekle decenije preveo je pet romana i više od pedeset dela kratke proze desetina kineskih autora od koji je mnoge sam otkrio i zalagao se za njih.

Neki od najzanimljivijih pisaca fantastike u Kini ne objavljuju se uobičajenim putem, pa Liu pretražuje internet i društvene mreže poput Weibo i WeChat, kao i platformu za samostalne izdavače Douban. Nalazio je priče na naneobičnijim mestima uključujući i forum univerziteta Cinghua. Prijatelji iz Kine šalju mu slike omota knjiga objavljenih na raznim aplikacijama, a do kojih je teško doći van Kine. Kao izaslanik nekih od najprovokativnijih azijskih autora Liu je postao nešto više od pukog izviđača i prevodioca. On  sada ima ulogu urednika, kustosa i mudrog tumača koji je više od bilo koga u mogućnosti da premosti jaz u mašti između Istoka i Zapada.

Liu je takođe postao vešt u navigaciji po političkim minskim poljima, pronalazeći načine da prenese piščeve društvene i političke kritike, a da ne bude previše direktan. Neki od pisaca koje prevodi koriste naučnu fantastiku kao podlogu za istraživanje distopijskih posledica brzog ekonomskog i tehnološkog razvoja Kine. Postavljaju priče u daleke svetove kako bi otvorili tabu teme poput ograničenih društvenih sloboda, eksploatacije radnika, vladine zaplene imovine, ekonomske nejednakosti i uništavanja životne sredine. Sticajem okolnosti neke priče koje je Liu preveo na engleski nikada nisu bile objavljene na kineskom, često zbog osetljivog političkog sadržaja. „Veoma je suptilan poduhvat kad pokušaš da preneseš poruku tako da od pisca ne napraviš disidenta“, rekao mi je Liu dok smo pili kafu u njegovoj kući, u Masačusetsu. „Mnogi kineski pisci pišu dvosmisleno zato moram da ih pitam koliko žele da budem eksplicitan u vezi sa određenom poentom, pošto je u originalu to veoma ograničeno, i koliko da istaknem implikacije koje prave. Često diskutujemo o tome šta im to zapravo znači i kako oni žele to da urade."

Ne čudi što je naučna fantastika doživela toliku popularnost u Kini koja beleži najveći tehnološki napredak na svetu. Ekonomski rast spasao je siromaštva stotine miliona Kineza i doneo ekstremno bogatstvo višoj i političkoj klasi, ali je tehnologija isto tako postala državno oruđe ugnjetavanja. Neke fabrike opremile su radnike uređajima koji prate aktivnost moždanih talasa radi praćenja njihovog emocionanog stanja i budnosti na poslu. Dronovi u obliku ptice koriste se za prikriveno špijuniranje građana, a nadzor putem sistema za prepoznavanje lica odavno je u upotrebi. Na društvenim mrežama i aplikacijama za dopisivanje objave koje sadrže odeđene, zabranjene, reči automatski se cenzurišu. Kina je, takođe, krenula u osvajanje Sunčevog sistema. Nakon što je decenijama zaostajala u svemirskoj trci, nedavno je izvela istorijsko sletanje na dalju stranu Meseca gde planiraju da osnuju stalnu bazu. Očekuju i da će koliko sledeće godine uspešno poslati istraživački rover na Mars.

„U Kini se propagira da je naučna fantastika plod maštanja o budućnosti“, rekao je Liu publici u Njujorku, u aprilu, prilikom diskusije u Muzeju Kine gde je je gostovao sa Čenom Kufanom. „A zapravo, većina dela je dobro uvijen komentar na ono što se dešava u društvu. Baš zato što se u Kini sve menja takvom brzinom, naučna fantastika se pokazala kao najprirodniji pravac za opisivanje ovih dešavanja."

Ken Liu je rođen 1976. u Lanžou, industrijskom gradu u provinciji Gansu na severozapadu Kine. Njegovi roditelji su se preselili u inostranstvo kada mu je bilo tri godine. Otac je otišao da studira statistiku u Istočnoj Nemačkoj, dok je majka usavršavala studije hemije u Sjedinjenim Američkim Državama. Za to vreme Liu je bio u Kini, kod bake i deke koji su bili profesori nauke i sakupljači knjiga.

Kao dečak bio je znatiželjan čitalac. Čitao je tetkine tajvanske ljubavne romane, prevode na mandarinski „Šerloka Holmsa“, koji su pripadali njegovoj baki i „Romansu o tri kraljevstva“, istorijski ep iz 14. veka, nastao u doba dinastije Han. Čitao je priručnike za matematiku i hemiju svoga dede iako ih nije razumeo. U srednjoj školi naišao je na mandarinske prevode američkih pisaca fantastike. Pročitao je „Da li androidi sanjaju električne ovce“ Filipa K. Dika i nije shvatio da je to fikcija, već je pomislio da su opisi postapokalitičkog pakla u kojem ljudi love androide prikazi svakodnevnice američkog života. Posebno ga je pogodila pomisao o svetu bez životinja, gde ljudi imaju robote umesto ljubimaca. „To se uklapalo u moju predstavu Amerike kao zemlje visoke tehnologije", priseća se Liu. Takođe je čitao filmske priče pretočene u novele, prevedene na mandarinski, poput „Imperija uzvraća udarac“ i „E.T.“ zahvaljujući kojima je stekao uvid u američku pop kulturu. Liu se seća koliko je zbunjen bio pred slikama velikih kuća iz predgrađa i idejom da se deca oblače u kostime i dobijaju slatkiše od nepoznatih ljudi. „Za mene je to bio prozor u američki život“, kaže on.

Sa jedanaest godina preselio se u Palo Alto, u Kaliforniji, gde mu je majka radila kao farmaceut, a otac bio zaposlen na mestu statističkog analitičara. Nije govorio engleski, a sa roditeljima nije živeo od malih nogu. Upisao se u državnu školu pod imenom Ken koje je izabrala njegova majka kao engleski pandan njegovom kineskom imenu Jukun.

Knjige su mu pružile poznato utočište, engleski je naučio za godinu dana, a ubrzo potom počeo je da čita i klasike američkih autora poput Foknera i Melvila dok se sa fantastikom upoznao preko knjiga Orsona Skota Karda, Margaret Atvud i Artura Č. Klarka. U školi se izuzetno snašao i upisao je Harvard gde je diplomirao na engleskom i usput studirao računarske tehnologije.

Kada je diplomirao 1998. Liu se zaposlio kao softverski inženjer u Majkrosoftu odakle je prešao u startap kompaniju pod imenom Idiom Technologies, ali se razočarao u tehnološku industriju i počeo da traži nešto novo. Programiranje je odabrao zato što je voleo pravila i sisteme pa je vođen tim vrednostima upisao prava na Harvardu. Po završetku studija bio je pripravnik saveznog sudije i bavio se korporativnim pravom vezanim za međunarodno poresko planiranje i nekretnine. Bio je to zahtevan i ne naročito inspirativan posao, a onda je postao savetnik u parnicama, specijalizovan za slučajeve kršenja patenata i ponovo je obavljao posao koji ga je približio mašinama.

Tokom svoje profesionalne odiseje Liu je pisao naučnu fantastiku mada nikada nije pomislio da od toga može zarađivati za život. Na kraju je počeo da objavljuje svoje kratke priče u naučnofantastičnim romanima i stekao je priznanje za svoje nadrealistične priče koje se odigravaju na udaljenim planetama i svemirskim brodovima, ali često imaju fokus na zategnutim porodičnim odnosima. Za priču iz 2011. „The Paper Menagerie“, koja govori o američkom dečaku čija majka, kineska imigrantkinja, pravi za njega origame figure koje oživljavaju, osvojio je nagrade Hugo, Nebula i World Fantasy Award. Liu je tako postao prvi autor koji je pobrao ova tri priznanja za jedno delo. Četiri godine kasnije napisao je „The Grace of Kings“, epsko-fantastični roman, inspirisan kako zapadnjačkom mitologijom i epovima, tako i legendama o dinastiji Han. Konačno, 2017. napustio je posao savetnika da bi se u potpunosti posvetio pisanju.

Liu i ja smo se prvi put sreli jednog ledenog martovskog dana u Stogtonu, malom mestu izvan Bostona gde živi sa suprugom Lisom, koja se sada bavi fotografijom, i dvema kćerkama koje imaju sedam i devet godina. Liu, koji je tada u svojoj 43. godini izgledao živahno i energično sačekao me je na železničkoj stanici, odsutno ostavivši slušalice u ušima. Dok smo se probijali kroz smetove snega na neočišćenim trotoarima pričali smo o TV adaptaciji jedne od njegovih priča i predstojećem prevodu romana Hao Jingfanga. Rekao mi je da nikada zapravo nije odabrao da se bavi prevođenjem koje se inače slabo plaća. „Prevođenje mi je izledalo kao dosadan i mehanički posao“, kaže Liu. U stvari, prvo je kineski pisac otkrio njega, a ne obratno. Čen Kiufan je 2009. u jednom internet časopisu pročitao jednu od Liuovih kratkih priča „The Algorithms for Love“ i poslao mu mejl u kome mu je preneo svoje odušveljenje pričom. Ostali su u kontaktu i godinu dana kasnije Čen ga je pitao za mišljenje o engleskom prevodu jedne o njegovih novela koji je naručio od jedne prevodilačke kompanije. Liu nije bio impresioniran i ponudio je da prepravi prevod, ali je na kraju završio tako što je počeo novi prevod od nule.

Tada je shvatio da postoji interesovanje za kinesku fantastiku. Što je više čitao, to je otkrivao sve više šarolike literature. Dela su se kretala od teške naučne fantastike, nadrealnog horora i sajberpanka do distopijske alternativne istorije, političke satire i priča o putovanju kroz vreme posebno popularnih u podžanru gde se savremeni protagonista uglavnom izmešta u dinastički period Kine.

Za Liua je ovo otkriće više na ličnom nivou. Dobio je isti onaj vrtoglavi osećaj koji je imao kao dečak dok je čitao kineske prevode američke fantastike, osećaj da je prošao kroz portal u neki drugi svet. Čitanje fantastike napisane na maternjem jeziku dalo mu je uvid u njegov nekadašnji dom, koji se do neprepoznatljivosti promenio otkako je otišao.

Liuov pristup prevodu je nekarakterističan što je možda posledica toga da je ovim počeo da se bavi nešto kasnije u svojoj uzbudljivoj karijeri. Stroga vernost izvornom materijalu nije njegov primarni cilj, niti stvaranje izlizane amerikanizovane verzije. Umesto da preleti preko kulturoloških i kolokvijalnih nijansi koje bi promakle većini čitalaca sa Zapada on se trudi da ih naglasi. Na iritaciju izdavača ponekad pribegava fusnotama kako bi objasnio nepoznate pojmove ili epizode kineske istorije, umesto da ih propusti ili upakuje u anglicizam.

Tokom našeg razgovora primetio sam da je Liu prvi put vrdao kada je trebalo da odgovori o političkim implikacijama njegovog prevodilačkog dela. Pisci disidenti hapšeni su i zatvarani u Kini, a Liu je veoma zabrinut za bezbednost autora sa kojima sarađuje.

U poslednje vreme sve veće političke tenzije sa Kinom čine Liuove prevodilačke projekte još delikatnijim. Prošle godine obeležena je trideseta godišnjica protesta na trgu Tianmen, mračne epizode u kineskoj istoriji koja je donela dodatna ograničenja slobode govora budući da su državni cenzori postali još oštriji, sve pod izgovorom trgovinskog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama i masovnih protesta u Hong Kongu. Određeni pisci koji su do tada imali hrabrosti da se bave političkim i društvenim pitanjima, makar i indirektno, počeli su da praktikuju autocenzuru kako bi izbegli nevolje i nerado su izdavali svoje knjige.

„Politička klima unutar Kine drastično se promenila od kako sam počeo da se bavim ovim poslom“, kaže Liu. „Postalo je teže govoriti o radu kineskih autora a da ih ne dovedem u nezgodan položaj ili im stvorim probleme.“ Liu obično putuje u Kinu najmanje jednom godišnje kako bi se upoznao i povezao sa autorima. Prisustvovao je i dodelama Nebula i Galaksi nagrada, najvećih priznanja za naučnu fantastiku u zemlji. Međutim, ove godine odbijena mu je dugoročna viza bez objašnjenja što ga je primoralo da otkaže putovanje.

Kada sam ga upitao da li misli da ga je kineska vlada stavila na crnu listu zbog njegovog prevodilačkog rada, Liu se povukao i nije želeo da spekuliše. „Ne želim da dolivam ulje na vatru. Ako autori žele da kažu nešto hrabro, ja ću to poštovati, ali im neću nametati sopstvenu politiku. Ima prostora da kažete ono što želite pod uslovom da to bude dvosmisleno."

U svojoj nedavnoj antologiji „Broken Stars“, Liu je objavio prevod Baošuove distopijske novele „What Has Passed Shall in Kinder Light Appear“. U ovoj priči istorija se odvija unazad i predstavlja Kinu kao supersilu koja vraćajući vremenski tok u rikverc postaje nestabilna i osiromašena zemlja. Tako glavni junak proživljava ključne događaje obrnutim hronološkim redom, svedočeći prvo olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine, zatim protestima na trgu Tianmen, Kulturnoj revoluciji, godinama gladi i japanskoj okupaciji. Narator pripovesti, „zvezda u usponu naučne fantastike“, u jednom trenutku pravi metafikcijsko zapažanje o riziku koji preuzima pisanjem o političkim tabu temama primetivši da neki kritičari tvrde „da je moj rad bio primer kapitalističkog liberalizma i da sadrži metafore kritikujući Komunističku partiju“.

Baošuova novela nikada nije štampana u Kini. Liuova engleska verzija jedino je zvanično objavljeno izdanje. Kada sam pitao Liua da li je objavljivanje engleske verzije rizično po Baošua, on je zastao, pažljvo odmeravajući reči i na kraju jednostavno rekao: „Drago mi je da ovakve stvari mogu da rešim“.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Vojislav Teofilović