Dejvid Mičel je znao da je dobro uradio svoj posao kada je nekoliko književnih kritičara upitalo publicistu da li je rok bend iz šezdesetih, po kome se roman zove, zaista postojao. Autor čuvenog „
Atlasa oblaka“ objavio je novi roman koji podseća na njegove prethodne – tu je natprirodni podzaplet i mnogo aluzija na njegove dosadašnje knjige, ali je ujedno i veoma ubedljiv fiktivni prikaz muzičke industrije. Sledi priča kako je nastao roman „
Utopia Avenue“.
Istraživanje
Pre nekih deset godina shvatio sam da želim jednog dana da napišem neku vrstu rok romana, zbog čega sam mnogo čitao o toj temi u slobodno vreme. Išao sam na časove gitare i klavira kako bih razumeo muzičke izraze, razgovarao sa muzičarima kako bih otkrio stvari koje samo oni znaju i pročitao sam mnoštvo memoara i biografija. Trebalo je naći način da stvorite autentične muzičare i ubedljiv roman. Teško je to izvesti. Zabolelo bi me da neki muzičar pročita roman i kaže: „Nije loše, ali je slabo.“
Izbor članova benda kao da je reč o sitkomu
Volim sitkome iz sedamdesetih godina, gde su prikazani mikrokosmosi britanskog društva tog vremena. Pronašao sam članove benda ponaosob, tako da je svako imao pandan u muzičkom svetu. Elf je Sendi Deni, Džasper je Sid Beret, Din je Rej Dejvis, a Grif je Džindžer Bejker. Na kraju mi je trebao samo Levon (menadžer) koji će okupiti ovaj neobični bend koji se ne bi mogao spojiti na način kako to većina bendova radi.
Odluka da se bend ne sastoji samo od muškaraca
Romani katkad deluju poput škole koju pohađa samo jedan pol. Ako u toj priči nema žene, testosteron se prejako oseća u vazduhu.
Espedair Street Ijana Benkina i „Tlo pod njenim nogama“ Salmana Ruždija govore o rok muzici i imaju žensku energiju u sebi. Svi bendovi se svađaju, ali oni u kojima je jedan od članova žena će se svađati na drugačiji način, pa mi je to delovalo interesantnije.
Smeštanje u stvarni svet
Nisam želeo da roman smestim u paralelni univerzum. Jedan od razloga zašto sam ubacio stvarne muzičare jeste da bih svoje junake smestio u svet u kome je moguće da sretnu svoje pandane, pa tako, na primer, Džasper sreće Sida Bereta. Osim toga, oni su veoma zanimljivi ljudi. Mislim da sam ubacivanjem Dejvida Bouvija kao nervoznog početnika naglasio koliki su zapravo uspeh ti ljudi kasnije postigli.
Odrastanje uz Top of the Pops
Gledao sam tu emisiju i bio impresioniran – bio sam zadivljen, ali i zatečen ekscentričnim momentima. Bilo je to mnogo više od muzičke emisije, poput kabineta čudesa u kome ste mogli da vidite drugačije načine življenja i razmišljanja – sve moguće identitete. Bila je to jedina emisija na televiziji gde ste mogli da vidite Marka Almonda ili
Culture Club ili sve ono što danas potpada pod LGBTQ – i to ne kao sprdnju, već onako kako su sami želeli da budu prikazani. Postoji sjajna knjiga o uticaju te emisije na britansku kulturu.
Pisanje o scenama, a ne samo zvezdama
Ovaj roman nije samo portret jednog benda. On je portret i scene Sohoa iz šezdesetih. Tu su producenti, menadžeri, inženjeri, muzičari, izdavači... Svi oni koji su neophodni za nastanak pesama. Želeo sam da stvorim portret scene koja je omogućila bendovima nalik
Utopia Avenue, kao što su
The Who ili
Stonsi, da se pojave upravo u to vreme i na tom mestu. A zašto baš tamo i zašto baš tada?
Fokus na uspehu
Dug i spor pad, u svojoj suštini, narativno je isprazan za sve osim za najveće fanove. Ali čak i ako preterano ne volite neki bend, prve dve trećine memoara će vam uvek biti zanimljive: odakle potiču i kako je tekao njihov uspon do vrha. Zbog toga je
Utopia Avenue relativno lišen droga, donekle profesionalan i relativno harmoničan bend. To mi je delovalo kao odlična suprotnost priči o padu koja bi trajala pet minuta i mogao bih je napisati na poleđini koverte.
Ne preterivati u opisu muzike
Mnoge scene u romanu potiču iz činjenice da knjiga nema zvučnike. Ako pokušavate da opišete muziku, koliko god da ste inventivni kao pisac, osećaj je kao da opisujete tuđi san: nakon četiri rečenice postajete dosadni. U jednoj sceni mi je prijatelj rekao da kada ne možete da čujete muziku, možete da opišete lica ljudi koji je čuju. To je pametna ideja.
Pisanje tekstova pesama
Nisam pisao muziku, ali sam napisao tekstove. Nadao sam se da ću u mislima čitalaca stvoriti savršene tekstove a da ih ne napišem, ali je posle stotinu stranica postalo donekle čudno. To iskustvo je kod mene stvorilo ogromno poštovanje prema ljudima poput Bernija Tupina i drugih tekstopisaca nalik njemu. Teško je napisati tekst kada nemate muziku.
Izbor imena
Hvala Bogu na opciji
find and replace u programima za obradu teksta. Neverovatan je trenutak kada shvatite da ste našli pravo ime za junaka. Odmah postaju mnogo stvarniji. Dugo sam bend iz romana nazivao
The Way Out. Na kraju sam odustao jer je moja majka rekla da zvuči kao grupa podrške ljudima koji žele da se ubiju. Ponekad je mudro poslušati svoju majku.
Autor: Dorijan Linski
Izvor: gq-magazine.co.uk
Prevod: Dragan Matković