Kako izgleda moderna ekranizacija klasika „Berlin Aleksanderplac“

Burhan Kurbani je oduvek živeo između dva sveta. Rođen je 1980. godine u porodici avganistanskih izbeglica, u gradiću Erkelenc u Zapadnoj Nemačkoj, i odrastao je kao jedan od retkih muslimana u izrazito katoličkoj sredini. U svojim filmovima istražuje perspektivu „stranca u stranoj zemlji“.



Tridesetdevetogodišnji režiser u svojoj adaptaciji modernističkog klasika „Berlin Aleksanderplac“ u srce priče usađuje novog protagonistu. On umesto priprostog kriminalca Franca Biberkopfa uvodi lik Frensisa, afričkog imigranta koji je bežeći od smrti dospeo u Evropu. Kao i Deblinov antiheroj i Frensis tone u mulj berlinskog kriminalnog podzemlja i, uprkos svim pokušajima, nije u stanju da se izvuče i preobrazi u „dobrog čoveka“.

Film je na prošlogodišnjem Berlinalu oduševio nemačke filmske kritičare. Burhan Kurbani u intervjuu za Holivud riporter govori o razlozima zbog kojih se odlučio za adaptaciju Deblinovog remek-dela i o tome šta njegov „Berlin Aleksanderplac“ govori o savremenom nemačkom društvu.

Sećate li se svoje prve reakcije na Deblinov roman?

Sećam se da sam tokom priprema za polaganje maturskog ispita, na kome je jedna od tema bio „Berlin Aleksanderplac“, knjigu pročitao nekoliko puta. Moram priznati da je u to vreme nisam najbolje razumeo i moje mišljenje o njoj se stalno menjalo. Ispit nije prošao onako kako sam očekivao, što je značilo da su moji planovi da upišem medicinu pali u vodu. Morao sam da izaberem drugu karijeru.

Kada ste se vratili toj knjizi?

Kada sam se pre četrnaest godina preselio u Berlin, odlučio sam da je ponovo pročitam. Već neko vreme sam radio kao scenarista i iskustvo koje sam u međuvremenu stekao omogućilo mi je da je sagledam iz potpuno drugačijeg ugla. I to ne samo u formalnom smislu, već i kada je reč o kulturnim i socijalnim aspekatima priče.

Nekoliko godina kasnije živeo sam u blizini parka Hazenhajde, koji je, kao i većina parkova u Berlinu, mesto na kome se okupljaju dileri droge. Posle izvesnog vremena shvatio sam da na tom prostoru, pored ovog našeg, postoji jedan paralelni svet. Sve aktivnosti odvijaju se javno, pred našim očima. Pripadnici srednje klase šetaju parkom sa svojom decom, tu je i mali zoološki vrt, ali tu su i dileri – uglavnom crnci iz podsaharske Afrike. Siguran sam da ti nemački mališani o afričkoj zajednici u ovom gradu ne znaju mnogo više od podatka da su njeni pripadnici kriminalci, dileri droge. To mi je dalo ideju da snimim film o našim sugrađanima afričkog porekla.

Znao sam da obična priča iz njihove svakodnevice ne bi bila interesantna publici, ili bar ne nemačkoj publici kojoj sam želeo da se obratim. To ih jednostavno ne bi zanimalo. A onda mi je palo na pamet da ta zajednica ima mnogo toga zajedničkog sa Deblinovim marginalizovanim pripadnicima radničke klase iz Berlina dvadesetih. Oni su deo našeg društva, ali su za njega nevidljivi. Njihovi pokušaji se domognu povoljnijeg društvenog statusa su od početka osuđeni na neuspeh. Zato sam odlučio da ovu savremenu priču ispričam kroz Deblinov „Berlin Aleksanderplac“.

Najuočljivija novina je to što ste Franca Biberkopfa zamenili afričkim izbeglicom Frensisom (u izvođenju portugalsko-gvinejskog glumca Velketa Bungea). Sa kakvim izazovima ste se susreli prilikom prenošenja priče iz dvadesetih godina prošlog veka u naše vreme?

Kao prvo, činjenica da se radi o knjizi koja je deo kanona nemačke književnosti sama po sebi je zastrašujuća. Kao drugo, reč je o romanu epskih razmera, tako da sam morao da „izvadim skalpel“ i veoma pažljivo odstranim sve što nije bilo relevantno za moju viziju, vodeći pritom računa da ne pokažem nepoštovanje prema originalu. Povrh toga, nad našom produkcijom se sve vreme nadvijala i ogromna, zastrašujuća senka televizijske serije koju je osamdesetih snimio Rajner Verner Fasbinder.

Međutim, u jednom trenutku sam shvatio da ne smem dozvoliti da me sve to opterećuje. Znao sam da će kritičari biti surovi, znao sam da će film porediti sa Fasbinderovim. Oterao sam sve dovraga i odlučio da napravim film koji je najbliži našoj viziji. Preuzeli smo određene scene i različite niti priče iz romana i odbacili sve što se nije moglo pretočiti u naš film. Lik Rajnholda smo ranije uveli u priču. On u knjizi zamuckuje, ali to je veoma teško izvesti na filmu, jer oduzima mnogo vremena i nije „filmično“, pa smo mucanje zamenili otežanim kretanjem. Odlučili smo i da sveznajućeg pripovedača zamenimo perspektivom Frensisove ljubavnice.

Na nekoliko mesta moderni likovi izgovaraju Deblinov originalni tekst.

Želeo sam da upotrebim Deblinov predivni jezik, ali samo u trenucima kada je trebalo nešto posebno istaći. Samo kada je bilo korisno, kada nam je bilo potrebno da poguramo priču unapred ili produbimo razumevanje likova.

Frensisova izbeglička priča je detalj koji se ne nalazi u romanu. I u filmu „Mi smo mladi, mi smo jaki“ bavite se pitanjem imigranata i njihovog nezavidnog statusa u nemačkom društvu. To je očigledno tema o kojoj često razmišljate.

Mislim da je tema „stranca u stranom svetu“ nešto što me intrigira kao filmskog stvaraoca i pripovedača. To je i moja životna priča. Ja sam dete političkog izbeglice iz Avganistana i mislim da sam u filmu kao mediju prepoznao sredstvo kojim ću svoj lični narativ prevesti u priče razumljive drugima.

Kakvu pouku biste želeli da publika izvuče iz Vašeg filma?

Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, odlučio sam da snimam relevantne filmove, koji se bave našom stvarnošću. Verujem da mi činjenica da se finansiram iz državnih fondova daje za pravo da govorim o relevantnim društvenim pojavama. Nemojte me pogrešno shvatiti, svima nama su potrebni i naučnofantastični filmovi i komedije. Oni su veoma važni. Ali to nije moj fah, niti ono što želim da snimam.

Vi, kao novinar, morate biti objektivni. Dokumentaristi moraju biti objektivni. Ali ja u svojim filmovima mogu da budem subjektivan i da ih koristim kako bih probudio empatiju kod publike. Mogu da im prikažem kako izgleda svet iz perspektive druge osobe, u konkretnom slučaju reč je osobi koja ima drugu boju kože. Nadam se da će im to pomoći da se oslobode predrasuda.

Kao musliman, ja pripadam velikoj zajednici koju čine Arapi, Turci i Kurdi. Naš glas ima težinu u Evropi i Nemačkoj. Ali zajednica afričkih imigranata je ovde izložena daleko ozbiljnijoj, sistematskoj diskriminaciji. Retko čujemo njihove glasove. Ako im svojim filmom omogućim da se bar na kratko vide i čuju, biću zadovoljan.

Autor: Skot Roksboro
Izvor: hollywoodreporter.com
Prevod: Jelena Tanasković