Kako je Met Sajmon izjavio za Wired, naučni istraživači su virtualnim tehnikama „otvorili“ četiri pisma iz Brijenove kolekcije, sanduka u kome je 2600 pisama poslatih iz ostatka Evrope u Hag između 1689. i 1706. Tim istraživača je objavio svoje rezultate u žurnalu Nature Communications.
„Pisma u njegovom sanduku su tako dirljiva i u njima su tako važne priče o porodicama i gubitku i ljubavi i religiji“, za Wired kaže koautor studije, Danijel Starza Smit, istoričar književnosti na londonskom Kings koledžu. „Ali tehnike tzv. zaključavanja pisama nam takođe pomažu da razumemo kakve su tehnike ljudi koristili u komunikaciji da bi obezbedili tajnost, diskreciju i privatnost“.
Ljudi su koristili „zaključavanje“ pisama stotinama godina i za to vreme su razvili ogroman broj tehnika savijanja, zasecanja i povezivanja stranica svoje korespondencije. U zavisnosti od tehnike, primalac bi možda morao pocepati papir da bi ga otvorio, tako da je savijanje služilo kao neka vrsta zaštite protiv otvaranja. U nekim slučajevima, osoba koja je upoznata sa trikovima koje je upotrebio pošiljalac mogla bi da otvori pismo, a da ga ne pocepa – ali neko neupućen bi ga sigurno pocepao.
Po rečima Abigejl Kejn iz časopisa Atlas Obscura, među poznatim ličnostima koje su koristile ovu tajanstvenu tehniku su škotska kraljica Meri Stjuart, Galilej, Marija Antoaneta i Nikolo Makijaveli.
„Zaključavanje pisama je vekovima bilo svakodnevna aktivnost, kroz kulture, granice i društvene klase“, rekla je glavna autorka projekta, Džejna Dambrođio, konzervatorka u bibliotekama Tehnološkog instituta u Masačusetsu. „Ono ima važnu ulogu u istoriji sistema zaštite tajnosti kao karika između tehnika sigurnosti u fizičkoj komunikaciji iz antičkog sveta i moderne digitalne kriptografije“.
Kako tvrdi Vilijam Dž. Brod iz Njujork Tajmsa, naučnici su virtualno otvorili pisma koristeći poseban rendgenski skener koji izrađuje trodimenzionalne slike, kao one koje se koriste u medicinskim pregledima. Zatim su kompjuterski analizirali savijene ivice i napravili čitljivi, digitalni model otvorenog pisma.
Brijenova kolekcija pripadala je Simonu i Mariji de Brijen, koji su vodili poštansku službu u Hagu, stecištu evropske komunikacije, krajem 17. i početkom 18. veka. Tada se nisu koristile poštanske marke koje je plaćao pošiljalac. Umesto toga, primalac bi plaćao troškove dostave. U najvećem broju slučajeva, pismo je bilo uništavano ako nije moglo biti uručeno. Ali Brijenovi su probali drugačiji pristup i čuvali su neuručena pisma u nadi da će se primaoci nekada pojaviti da ih preuzmu – i plate poštanske usluge. Dok su neki to i učinili, oko 2600 pisama ostalo je neuručeno.
Kada je Simon de Brijen umro 1707, ostavio je sanduk pun pisama – i potencijalnu zaradu do koje bi došlo ako bi neko došao po njih – sirotištu. Dva veka kasnije, godine 1926, kovčeg je sa svojim sadržajem doniran Ministarstvu finansija u Hagu.
„I onda su nekako neki zaluđenici za poštanske marke, verovatno kolekcionari, saznali da u Ministarstvu finansija stoji neki kovčeg sa pismima“, za Wired kaže Rebeka Arent, istoričarka muzike na Utrehtskom univerzitetu u Holandiji. „I onda su zatražili taj kovčeg, jer su želeli da otvore poštanski muzej, a Ministarstvo finansija im je odgovorilo da je to dobra ideja i dalo im kovčeg“.
Danas je u kolekciji 600 još uvek neotvorenih pisama. Dambrođio kaže za Tajms da naučnici nameravaju da tako i ostane.
„Zaista moramo sačuvati pisma u originalnom stanju“, kaže ona. „Iz njih se i dalje može nešto saznati, naročito ako pisma ostanu „zaključana“.
Do sada je tim uspeo da u potpunosti prevede i pročita samo jedno pismo. Kako navodi Wired, to je pismo iz 1697. čoveka po imenu Žak Senak svom rođaku, francuskom trgovcu koji je tada živeo u Hagu, u kojoj traži umrlicu svog rođaka, Danijela le Pera. Druga pisma u kolekciji su adresirana na ljude iz raznih slojeva evropskog društva, naročito one koji su zbog posla morali da putuju, što znači da više nisu bili u Hagu kada su im stigla pisma.
„Ovaj sanduk je svojevrsna vremenska kapsula“, kaže koautor David van der Linden, istoričar na Nijmegenskom univerzitetu Radboud u Holandiji. „U njemu se čuvaju dragocena saznanja o životima hiljada ljudi iz svih slojeva društva, među kojima su muzičari, diplomate i verske izbeglice, koji su privremeno bili u Hagu. Kao istoričari, neprestano istražujemo živote ljudi koji su živeli u prošlosti, ali pročitati priču koja nikada nije ugledala svetlost dana – i nikada nije čak ni stigla do primaoca – zaista je izvanredno“.
Pored analiziranja pisama iz Brijenove kolekcije, istraživači su proučili 250.000 istorijskih pisama, pritom kreirajući metod kategorizacije tehnika „zaključavanja“ pisama i procene njihove sigurnosti.
Tim istraživača se nada da će napraviti skup primera „otključavanja“ pisama koje će naučnici i studenti moći da koriste u sopstvenim istraživanjima. U svom izveštaju, članovi tima daju predlog da se tehnika virtualnog otvaranja pisama koristi u analiziranju drugih tipova istorijskih tekstova, uključujući krhke svitke i knjige.
Autor: Livija Geršon
Izvor:
smithsonianmag.com
Prevod: Borivoje Dožudić