U vreme dok sam radila u časopisima o kuliranstvu, čula sam ljude kako govore da kuvare čitaju poput knjiga, i na to sam uvek imala isti odgovor – prevrnem očima i pomislim: ma kako da ne, baš ste pametni. Ako bih imala vremena da nešto pročitam od korice do korice, to bi bila prava knjiga, pomislila sam, osuđujući ih. Moji kuvari su se nalazili u kuhinji, gde sam ih koristila za kuvanje. Naravno, karantin na globalnom nivou me je naterao da promenim mišljenje.
Kad sam se razbolela od onoga što mislim da je bio COVID-19, moja anksioznost je skočila kao cena sredstava za dezinfekciju. Samo sam razmišljala o smrti. Čak ni Netfliksova serija „Tiger King“ nije uspela da mi drži pažnju. Nisam mogla da čitam knjige, a nisam mogla ni da kuvam – teško mi je bilo i da otvorim frižider.
Jednog popodneva, sedeći na kauču, odgovarajući na poslovne mejlove, prvi put sam dobila napad panike – jako lupanje srca u grudima, grčenje ruku, jeza. Laptop mi je pao na pod, dok sam padala na leđa. Srećom, nisam se onesvestila, a cela stvar je trajala samo minut. Nakon što sam nazvala majku, i preplakala čitavu večnost, okrenula sam glavu ka gomili
kuvara koji su se nalazili ispod stočića za kafu. Ugledala sam poznatu knjigu Marka Bitmana, „How to Cook Everything - the honeybee-yellow“ i osetila sam ogroman poriv da uronim u nju.
Nasumice sam otvorila stranicu na kojoj je pisalo: „Petnaest načina kako da za trideset sekundi učinite pirinač ukusnijim“ („1. Umešajte kašiku putera, ili više, ako želite.“). Zatim sam čitala deo koji se zvao „Osnove pilava od pirinča“. Bilo je dosadno, ali sam bila fascinirana. Listala sam naslove i recepte: sedamnaest jela od žitarica koja su ukusna i sutradan, pirinač iz tiganja sa korom od krompira, pljeskavice od pasulja … Nisam imala želju da napravim bilo šta od toga, ali sam se osetila neobično smireno.
Nedavno sam naučila strategiju za rešavanje napada panike koja se zove metoda 5-4-3-2-1. Nađite 5 stvari koje možete da vidite, 4 stvari koje možete da osetite, 3 stvari koje možete da čujete, 2 stvari koje možete da pomirišete i jednu stvar kojoj možete da osetite ukus. Ideja je da „odlepite“ mozak od anksioznosti i da se vratite u neposrednu sadašnjost, fokusiranjem na ono što je oko vas. Mislim da čitanje
kuvara funkcioniše na sličan način. Oči su usmerene na stranicu, ruke na držanju čvrstog (i prilično teškog) predmeta, a mozak na hranu o kojoj čitate: kako se sastojci spajaju, kako jelo može da miriše i ima ukus, a teksturu jela pokušavate da zamislite u ustima.
Otkako je ovaj kuvar postao moja strategija za smanjenje panike, uhvatila sam sebe kako njega, pa i druge kuvare listam čak i kad sam smirena. To je vrsta aktivnosti za kojom trenutno svi žude, na koju ne moramo mnogo da se fokusiramo. Još uvek ne čitam kuvare od korice do korice, i verovatno nikad i neću, ali žao mi je što osuđujem sve vas koji radite.
Ako vam je teško da se fokusirate na knjige, probajte sa
kuvarima! Garantuju dobru zabavu, estetski ugođaj a što da ne i – gurmanski!
Autor: Amanda Šapiro
Izvor: bonappetit.com
Prevod: Lidija Janjić