Da li je čitanje neophodno za opstanak vrste? Možda ne. „Ljudi čitaju i pišu tek nekih 5000 godina, što je prekratko vreme za velike evolucione promene“, piše Greg Miler u časopisu Sajens. Nekako smo ipak uspevali da se snađemo desetine hiljada godina pre nego što je nastao pisani jezik. Ali neuronaučnici teoretiziraju da čitanje „ponovo povezuje“ područja mozga koja su odgovorna i za vid i za govorni jezik. Čak i odrasli, koji kasno u životu nauče da čitaju, mogu da na sopstvenoj koži osete efekte toga, jer su neki istraživači otkrili da se tako povećava „funkcionalna povezanost sa vizuelnim korteksom“, što može biti „način na koji mozak filtrira i do detalja procesuira bujicu vizuelnih informacija koje nam stalno privlače pažnju“ u savremenom svetu.
Ova poboljšana komunikacija između područja mozga takođe može da se pokaže kao važna pri lečenju razvojnih poremećaja. Jedno istraživanje koje je obavljeno na Univerzitetu Karnegi Melon, na primer, otkrilo je da je „100 sati intenzivnog čitanja poboljšalo veštinu čitanja kod dece i takođe podiglo kvalitet problematičnih belih ćelija mozga do normalnih nivoa“. Tomas Insel, direktor Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, izjavio je da rezultati sugerišu „da je došlo do uzbudljivog otkrića koje treba testirati pri lečenju mentalnih poremećaja, za koje se sve više čini da su posledica problema u određenim moždanim sinapsama“.
Čitanje ne samo da može da poboljša kognitivne funkcije nego može i da dovede do onoga što kognitivni naučnici zovu „teorijom uma“, što je termin koji koriste da bi opisali kako „pripisujemo mentalna stanja drugim osobama“ – kako to navodi
Enciklopedija filozofije na internetu – i „ kako koristimo ta stanja da bismo objasnili i predvideli postupke takvih osoba“. Poboljšana teorija uma, ili „intuitivna psihologija“, kako je još nazivaju, može rezultirati većim nivoom empatije i možda čak i boljim funkcijama, kao i većom sposobnošću da „stvari sagledamo odjednom iz više uglova“, piše Britani Tompson.
Poboljšana teorija uma prvenstveno proističe iz čitanja narativa, kako to pokazuju istraživanja. U jednoj metaanalizi Rejmonda A. Mara sa Univerziteta Jork u Torontu naveden je pregled mnogih istraživanja u kojima se prikazuje efekat razumevanja priče na teoriju uma, a sam autor ove analize je došao do zaključka da što bolje razumemo događaje u nekom narativu, time smo u stanju da bolje razumemo postupke i namere ljudi oko nas. A osim toga, vrste narativa koje čitamo takođe tome mogu doprineti. Prilikom jednog istraživanja, koje su sproveli psiholozi Dejvid Komer Kid i Emanuela Kastano iz Nove škole za društvena istraživanja, testiran je uticaj razlika u kvalitetu pisanja o empatijskoj reakciji, tako što su ispitanicima (kojih je bilo hiljadu) nasumično dodeljeni odlomci iz popularnih bestselera i književne fikcije.
Da bi definisali razliku između ove dve vrste narativa, istraživači su se pozvali na „Zadovoljstvo u tekstu“ kritičara Rolana Barta. Kid je to objasnio ovako:
„Neke tekstove bismo mogli nazvati ’autorskim’, jer čitaoci popunjavaju praznine i učestvuju u samom tekstu, dok su drugi više ’čitalački’ jer se čitaoci prosto zabavljaju. Skloni smo da žanrovsku fikciju poput avantura, ljubića i trilera okarakterišemo kao ’čitalačkije’, jer vas autor vodi kroz vaše čitalačko iskustvo. Književna [autorska] fikcija vas stavlja u novo okruženje gde sami morate da pronađete svoj put.“
Istraživači su koristili dva testa teorije uma za merenje stepena empatije i otkrili da su „rezultati bili konstantno viši kod onih koji su čitali književnu fikciju u odnosu na one koji su čitali popularne bestselere ili publicističke tekstove“, primećuje Liz Beri iz časopisa Gardijan. Druga istraživanja su otkrila da deskriptivni jezik stimuliše regione našeg mozga koji nisu klasično povezani sa čitanjem. U tekstu koji je napisala za Njujork tajms Eni Marfi Pol citira istraživanje iz 2006. godine koje je objavljeno u časopisu NeuroImidž: „Reči kao što su ’lavanda’, ’cimet’ i ’sapun’, na primer, izazivaju reakciju ne samo u oblastima za obradu jezika koji se nalaze u našim mozgovima, nego i u onima koji se bave mirisima.“
Drugim rečima, čitanje može efikasno da simulira stvarnost u mozgu i proizvodi autentične emocionalne reakcije: „Mozak, izgleda, ne pravi veliku razliku između čitanja o nekom iskustvu i susretanja sa time u stvarnom životu“ – ukoliko je to iskustvo prikazano čulnim jezikom u tekstu. Čini se da emocionalni mozak takođe ne pravi ogromnu razliku između čitanja onog što je napisano i slušanja kako to neko recituje ili čita. Kada su učesnici jednog zajedničkog nemačkog i norveškog eksperimenta, na primer, slušali poeziju koja je čitana naglas, doživeli su fizičke senzacije i „oko 40 odsto njih se naježilo“.
Međutim, različite vrste tekstova izazivaju različite vrste reakcija. Dok, na primer, čitamo ili slušamo roman, umesto samo da doživljavamo senzacije, možemo i da „živimo nekoliko života dok čitamo“, kako je jednom napisao Vilijam Stajron. Autori istraživanja koje je obavljeno na Univerzitetu Emori 2013. godine, objavljeno u časopisu Brejn konektiviti, zaključuju da čitanje romana može da dovede do ponovnog povezivanja neurona u oblastima mozga, izazivajući „prolazne promene u funkcionalnoj povezanosti“. Utvrđeno je da su ove biološke promene trajale i do pet dana nakon što su učesnici ovog istraživanja pročitali roman
Roberta Herisa „
Pompeja“ iz 2003. godine. Povećana povezanost u određenim oblastima mozga „bila je slična kao u oblastima koje su ranije bile povezane sa sagledavanjem tačke gledišta i razumevanjem priče“.
Pa šta onda?, pita skeptični Ijan Stedmen iz časopisa Nju Stejtsmen. Čitanje može da izazove promene u mozgu, baš kao i sve drugo, što je fenomen koji je dobro poznat kao „neuroplastičnost“. Veliki broj neuronaučnih izveštaja koji se bave čitanjem, tvrdi Stedmen, preteruje u tumačenju istraživanja kako bi se podržao mit o „nečemu što ’ponovo povezuje’ neurone mozga“, koji je i uobičajen i „pogrešan“. Stedmenove kritike istraživanja o povezivanju neurona mozga možda imaju poentu. Mali uzorak, nedostatak kontrolne grupe i zanemarivanje pitanja o različitim vrstama tekstova čine privremene zaključke ovih istraživanja još manje impresivnim. Međutim, neka ozbiljnija istraživanja, skupa, pokazuju da zbog „ponovnog povezivanja neurona“ koje se dešava kada čitamo – koje je privremeno zbog čega ga je potrebno često obnavljati – zaista postajemo kognitivno i društveno sposobniji. Ali i da je vrsta teksta koji čitamo – ili pak slušamo – ipak zaista važna.
Autor: Džoš Džons
Izvor: openculture.com
Prevod: Kristijan Vekonj