Uticajni klasik (post)moderne američke književnosti Vilijam Barouz ispravno je konstatovao da bi bilo banalno tumačiti dva najznačajnija romana
Franca Kafke – „
Zamak“ i „
Proces“ – isključivo kao dela o birokratiji i nepravdi sistema. Uz sve teme koje je Barouz sugerisao kao tačnije za razumevanje ključnih štiva velikog Pražanina koji je pisao na nemačkom jeziku, možemo dodati, za početak, otuđenje, moć, suštinsku anonimnost i problem urođene krivice.
Tretman anonimnosti u „Zamku“ pojačan je ne samo došljaštvom glavnog junaka – zemljomera koji je pozvan da se u mestu odvijanja radnje bavi poslom čiju prirodu mu niko nije objasnio – nego i činjenicom da mu pripovedač dodeljuje samo inicijal K. umesto imena. U vezi sa temom urođene krivice pak amblematično je koliko, s obzirom na sopstvenu ispravnost, Jozef K. iz „Procesa“ i njegov bezimeni prezimenjak iz „Zamka“ ravnodušno prihvataju smrtonosni proces, odnosno nemogućnost da se dobije obećano. To je možda zato što u skladu s antičkim, i istinama iz Starog zaveta, svaka osoba nosi praroditeljski greh, pa je samim tim zbog nečeg automatski kriva te se nema bogzna čemu ni čuditi šta god joj se desilo. Franc Kafka je toliko veliki pisac i zato što je uspeo da dotični arhetip razvije u umetnički sistem.
S druge strane, autor je ostavio tvrdnju da pisanjem namerava da stvori nove verzije, između ostalog, mitova. S tim u vezi, teško da postoji književno delo koje toliko ubedljivo dočarava sizifovsku prirodu individue kao što je to „Zamak“. K. ne uspeva da dođe do izvesnog Klama, čoveka ključnog da mu izda specijalnu dozvolu za boravak u mestu u koje je došao. Svaki kontakt koji bi trebalo da glavnom junaku olakša dospevanje do sve misterioznijeg lokalnog autoriteta – bilo da se K. sreće s mesnim funkcionerima, poštarom ili ženama od kojih su neke stupile u intimne odnose s njim, kao što su, navodno, ranije s Klamom – samo ga odvlači dalje od cilja. Što siže duže teče, a pokriva razdoblje od šest dana, mikrokosmos u koji je protagonista dospeo i lokalni zakoni postaju samo nejasniji, ne samo njemu nego i čitaocu, a narav mesnih uzusa deluje sve iracionalnije. Konfuzija koja okružuje K.-a i uverenost sa kojom meštani govore o Klamu, iako ga možda i ne poznaju, tvore snažnu grotesku koja doprinosi ubedljivosti pristupa temi idolopoklonstva, kao još jednoj od onih kojima se „Zamak“ bavi. Kao, na kraju krajeva, i birokratijom, koja je temeljno analizirana umetničkim sredstvima i lišena političke osude.
Štaviše, u „Zamku“ glavni junak pokušava da se približi administraciji, dok u „Procesu“ od nje bezuspešno beži. Nema sumnje da time prvorečeni roman dublje prodire u prirodu sistema, osim što dodatno doprinosi uspeloj grotesci, koja je tolika da je, u stvari, posredi verovatno najduhovitiji narativ Franca Kafke. Naprosto je neizbežno da njegov humor bude osenčen gorčinom jer bez nje, naposletku, nema valjane satire, premda se „Zamak“ ni izdaleka ne može svesti na jedan žanr ili postupak. Zbog svih tih razloga, prilično tačnim se čini jedan od zaključnih sudova Vladimira Gvozdena u temeljnom predgovoru ovom izdanju: „Ako je ’Proces’ najpoznatiji, ’Zamak’ je možda najbolji izraz samog Kafke.“
Autor: Domagoj Petrović