Kada je Marsel Prust bio iznureni mladi romanopisac

Na početku traganja za izgubljenim vremenom

8. novembra kod Prusta, koji nije ustao iz kreveta, došao je Eli Žozef Bua, novinar časopisa Le Temps da bi sa njim razgovarao više od sat vremena o „hiljadu stvari“. Urednik novina, Adrien Ebrar, organizovao je ovaj intervju kao uslugu svojoj ljubavnici Meri Šoštakovič. Glavna tema razgovora je bio roman „Jedna Svanova ljubav“. Autor je objasnio svoja gledišta na vreme, likove i stil. Tokom intervjua Prust je citirao delove romana, možda u nadi da će opovrgnuti kritike koje su mu zamerale nedostatak zapleta, deleći neke od lekcija koje je narator priče naučio do kraja knjige.

Bua je tokom intervjua podigao očekivanja čitaoca rekavši da je primerak koji je išao od ruke do ruke među „privilegovanim čitaocima“, izazvao veliko oduševljenje. Novinar se pitao da li je knjiga „remek-delo, kako ga neki već nazivaju“. Takođe je predvideo da će „Jedna Svanova ljubav“ uznemiriti mnoge čitaoce. Mada je „knjiga istinske originalnosti i dubine do nivoa čudnovatosti, koja grabi čitaočevu punu pažnju i čak ga prisilno veže uz sebe“, Prustovom romanu nedostaje zaplet u uobičajenom smislu koji je „nešto na šta se oslanjamo u većini romana da će nas dovesti u neko stanje očekivanja preko niza avantura do neophodnog zaključka“. Umesto toga „Jedna Svanova ljubav“ je „roman analize“ „tako dubok“ da „na trenutke želite da viknete: „Dosta!“ kao pred hirurgom koji detaljno opisuje operaciju. Međutim, nikada to ne kažete. Nastavljate grozničavo da okrećete stranice u nameri da još dublje zavirite u duše tih stvorova. Ono što vidite je izvesni Svan zaljubljen u Odetu de Kresi, i kako njegova ljubav prerasta u uznemirujuću, sumnjičavu, nezdravu strast izmučenu najgorom mogućom ljubomorom. Bua je čitaocima rekao da nas Prust „ne drži po strani...već nas baca u um, srce i telo tog čoveka“. Novinar je takođe pomenuo da će čitaoci doživeti slična osećanja u vezi sa „dečakovom ljubavlju prema majci ili prema drugarima… Gospodin Marsel Prust je tvorac uznemirujuće knjige“. Bua je dao kratak pregled Prustovog pređašnjeg rada, citirajući scenu sa staklenikom iz romana „Dani i zadovoljstva“, ukazujući na piščevo sazrevanje: „Usmeren na samog sebe, Marsel Prust je iz sopstvene patnje izvukao kreativnu snagu prikazanu u ovom romanu“. Novinar je opisao pisca kako „leži u spavaćoj sobi na čijim su prozorima roletne gotovo stalno spuštene. Električna svetlost ističe bledu boju njegovog lica, ali dva fina oka sijaju grozničavo i živo ispod kose koja mu pada na čelo“. Iako „još uvek rob svoje bolesti… ta osoba nestane kada pisac, pozvan da prokomentariše svoje delo, živne i počne da govori“.

Prust je potencijalnim čitaocima poručio da je njegov pokušaj da objavi sve delove svog višetomnog romana propao jer izdavači nisu želeli da izdaju „nekoliko tomova odjednom“. Objasnio je i značaj koji vreme ima u njegovom delu: „Pokušao sam da izdvojim tu nevidljivu supstancu vremena, zato je eksperiment morao dugo da traje“. Dao je svoj pogled na roman koji je prikazao skup likova iz različitih društvenih staleža, prikazanih iz različitih perspektiva, i izneo svoj koncept višestruke ličnosti. „S ove tačke gledišta,“ primetio je, „moja knjiga bi mogla da se smatra jednim od niza 'romana podsvesti'“. Ne bih se stideo da je nazovem i „bergsonovskim romanom“ ali taj pojam je netačan, jer je moj rad zasnovan na razlici između svesnog i nesvesnog pamćenja, razlici koja ne samo da ne postoji u radu gospodina Bergsona, već mu je i protivna“. Prust je iskoristio scenu sa madlenom kao primer neverovatnog bogatstva nesvesnog pamćenja, nagoveštavajući čudesne tokove koji se nalaze ispod površine.

Pisac je izložio i lekcije iz estetike koje je narator romana naučio u svojoj težnji da postane kreativna osoba. Bua je završio još jednim osvrtom na „bolesnog autora“ u zatamnjenoj sobi, „gde sunce nikada ne ulazi“. „Pisac ima razloga da bude ponosan“, zaključio je.

Nedelju dana kasnije, takođe ležeći u krevetu, Prust je dao drugi intervju, ovaj put Andre Leviju sa kojim je pričao sat vremena. Ovaj razgovor se pojavio 21. decembra u časopisu Le Miroir. Levi, koji je pisao pod pseudonimom Anre Arnivelde, baš kao i Bua, primetio je bledilo piščevog lica. Takođe je prvi pomenuo zidove od plute, koji će kasnije postati legendarni. Preuveličavajući Prustovo pustinjaštvo, Arnivelde je napisao da se autor pre mnogo godina povukao u svoju „spavaću sobu u potpunosti zatvorenu za svež vazduh i svetlo, i celu obloženu plutom“. Naveo je i Prustovu tvrdnju da je povlačenje iz sveta koristilo njegovom pisanju: „Senka, tišina i usamljenost...obavezali su me da unutar sebe ponovo stvorim sve svetlo, muziku i uzbuđenja prirode i društva“.

Arnivelde, koji je delovao zainteresovan za Prustovo radno okruženje, opisuje veliki sto kraj kreveta: „Natrpan knjigama, papirima, pismima i malim kutijama lekova. Mala električna lampa, sa svetlom zatomljenim zelenim abažurom, nalazi se na stolu. Kraj ove lampe, nalazi se tabak papira, naliv pero i mastionica“. Spisak predmeta može delovati obično, ali ne i piščeva navika da radi noću i to uvek u krevetu. Novinara su zapanjile Prustove „velike, bolesne oči, cakleći se ispod guste smeđe kose koja neuredno pada na bledo čelo“.

Prust je ponovo dao sažet prikaz svog dela i onoga što se nada da će postići. Venteja je iskoristio kao primer svog načina izrade lika. Ispostavlja se da je ovaj naizgled banalni i glupi buržuj muzički genije. Takođe pravi razliku, prvi put izloženu u eseju u kojem je napao Sent-Beva, između društvene i kreativne strane ličnosti. Oba intervjua su ukazala na ključnu prustovsku tezu da se moramo razviti duboko unutar sebe da bismo otkrili svoje najveće kvalitete.

12. novembra, dva dana pre objavljivanja, Prust je nagovorio Gastona Kalmeta da izdejstvuje pominjanje romana u časopisu Le Figaro. Pre toga, još u martu, novine su objavile delove romana „Jedna Svanova ljubav“ i „Oko Germantovih“ koje je sam pisac uredio da bi stvorio ono što je nazvao „Vacances de Pâques“ („Uskršnji odmor“). Ali sada kada se objavljivanje primaklo, Prust je Kalmetu rekao da je donekle „tužno videti da je Le Figaro jedini list“ među onima u kojima se govori o književnosti, koji nije izvestio o objavljivanju romana. Ako Kalmet može na nešto uticati, zamolio ga je da izbegne epitete kao što su fin i delikatan i bilo kakvo pominjanje knjige „Dani i zadovoljstva“.

U petak, 14. novembra, desila su se dva velika događaja u Prustovom životu, mada važnost drugog isprva nije bila očigledna. Prvi je, naravno, bilo objavljivanje prvog toma romana. Drugi događaj, na koji je Prust obratio malo pažnje, bila je pomoć Seleste Albare prilikom deljenja romana „Jedna Svanova ljubav“. Prustov brat Rober je toga dana operisao Selin Koten. Pisac je zamolio Selest, koja je došla kao privremena zamena za Selin, da sa mužem u njegovom taksiju ode da isporuči potpisane primerke romana njegovim prijateljima. Selest, koja se doselila u Pariz nekoliko meseci pre nego što je srela Prusta prvi put, još uvek se plašila velikog grada. Nedostajala joj je porodica, naročito majka, i bila je srećna što će imati nešto da joj odvuče pažnju. Od tada je dolazila u bulevar Osman da radi od 9 do 17 sati dok je Prust spavao. Nikola Koten je i dalje bio tu za Prusta u satima koji su bili približniji poslodavčevom noćnom raporedu.
 
Izdavač Bernar Grase je uvek bio profesionalano učtiv u svojim odnosima prema Prustu, ali na objavljivanje romana je gledao kao na posao. Pokušao je da pročita delo ali mu je bilo nerazumljivo. Obavio je korektno svoje dužnosti prilikom izdavanja knjige ali su mu očekivanja što se tiče prodaje verovatno bila mala. Šarlu de Rišteru, prijatelju sa veslanja kome je dao primerak romana, rekao je: „Nečitljiv je. Pisac je sam platio izdavanje“.

U nedelji po objavljivanju, Prust je Luju de Roberu rekao da Grase deluje kao „inteligentan, preduzimljiv i šarmantan“. Ali žalio se na saopštenje za knjižare koje je Grase štampao pre dogovora sa njim, „koje, po mom mišljenu, ne može biti spornije“. Prust je od izdavača zatražio da povuče taj oglas, mada se plašio da je već prekasno: „Posle duge tišine usled dobrovoljnog povlačenja iz javnog života, Marsel Prust, čiji je debitantski roman izazvao opšte divljenje, podario nam je 'U traganju za izgubljenim vremenom', trilogiju čiji prvi deo, 'Jedna Svanova ljubav', predstavlja majstorski uvod“. Prust je „dobrovoljno povlačenje“ smatrao netačnim i zamerao je pominjanje prvenca koje publiku podseća na roman „Zadovoljstva i dani“.

Prustova posveta čoveku koji mu je otvorio vrata u časopisu Le Figaro glasila je: „Gastonu Kalmetu, u znak duboke i odane zahvalnosti“. Gaston, koji je delovao ravnodušno prema divnoj tabakeri koju je od pisca dobio na poklon, nikada nije mario za posvetu u svom primerku romana „Jedna Svanova ljubav“. Kalmet je bio uključen u nezgodnu političku kampanju koja će imati tragične posledice. U primerku za madam Štraus, Prust je napisao: „Za madam Štraus, jedinu koju sam voleo u vreme kada sam počeo da pišem ovu knjigu, i prema kojoj se moje divljenje nije promenilo, ništa više nego ni njena lepota i mladalački šarm“. Na primerku za Robera napisao je: „Mom malom bratu, u sećanje na izgubljeno vreme, koje nakratko ponovo dobijem svaki put kada smo zajedno. Marsel“. Lisijenu je objasnio zašto je njegov „dragi mali“ odsutan iz knjige. „Suviše si deo moga srca da bih te mogao prikazati objektivno, nikada za mene nećeš biti lik romana, ti si ono najbolje u samom piscu“. Posveta Rejnaldu je nepoznata, ali sigurno iskazuje slična osećanja jer niko od njega nije bio bliži Marselu. A opet, na neki način i Rejnaldo i Lisijen su veoma prisutni u knjizi. Prust je zbog oboje patio od mučne, iznurujuće ljubomore koja je gotovo uništila Svana tokom njegove opsesije Odetom.

Na dan kada se roman pojavio, Leon Dode, ključna osoba u svakom zasedanju odbora za dodelu Gonkurove nagrade, pisao je svom prijatelju Marselu o protivljenju odbora da svoju nagradu dodeli bilo kome starijem od 35 godina. Prustu je bilo 42. Iznoseći ovakav stav, članovi Gonkurove akademije su sledili ono što su smatrali svojom dužnošću. Prilikom ustanovljavanja svoje nagrade, Edmon de Gonkur je izneo svoju „glavnu želju“ da „nagrada bude dodeljivana mladim autorima, originalnim talentima, novim i smelim naporima misli i forme“. Prust je potpuno odgovarao svim ovim zahtevima osim po pitanju mladosti.

Pisma poslata Roberu de Fleru, Žan Luju Vaduajeu i Ani de Noaj u vreme objavljivanja romana, pokazuju duboko Prustovo nezadovoljstvo i planove za napuštanje Pariza, pa čak i Francuske. Vaduajea je pitao da li zna neku „tihu, izolovanu kuću u Italiji, nebitno gde, samo da je daleko“. Zatim se raspitivao za iznajmljivanje jedne od najraskošnijih renesansnih vila u Italiji: „Da slučajno ne znaš da li je vila Farneze, u mestu koje mislim da se zove Kaprarola, slobodna za izdavanje? Avaj, u trenutku kada mi knjiga izlazi, ja mislim o nečemu potpuno drugom“. Prust je izgleda pročitao u Revue de Paris da je palata Farneze u planinskom selu Kaprarola, kraj Viterba, obnovljena i izdata bogatom Amerikancu. Ovakva ekstravagantnost deluje budalasto, s obzirom na tadašnje Prustovo nesigurno imovno stanje, ali bio je potpuno pometen. Pisao je Fler da čak nema snage ni volje da prepiše poslednja dva toma svog romana koji su bili „potpuno završeni“. Poverio se da je iznajmio imanje negde van Pariza, ali se nije mogao odlučiti za odlazak. Ani de Noaj je zahvalio „beskrajno na tome što mu je pisala“ o romanu, i dodao da mu knjiga „nije postigla uspeh“. A čak i da se to desi, ne bi osetio zadovoljstvo zbog toga jer je „trenutno veoma tužan“. Prustovo nezadovoljstvo je dolazilo zbog nesrećne veze sa Agostinelijem.

Pisac je svoju naklonost prema mladom čoveku pokazivao kroz stalnu velikodušnost i usluge. Ali želeo je nemoguće – uzvraćenu ljubav i odanost. Osećao je da se Agostineli udaljava, nezadovoljan njegovim stalnim i zahtevnim prisustvom. Prust je znao da je situacija beznadežna, njegova čudesna pronicljivost i inteligencija nisu bili u stanju da zbace okove želje i ljubomore koji su ga vezali za njegovog sekretara; Svanovu opsesivnu ljubav prema Odeti opisao je kao bolest da bi zatim i sam podlegao istom virusu. Ako se uzme u obzir opis koji je koristio za Svana, izgleda da je verovao da mu je bolest neizlečiva.

Prust se potrudio da pošalje primerke svog romana grupi ljudi koji su ga izbegavali, ali koje je i dalje želeo da impresionira zato što su bili pisci. Dan posle izlaska „Jedne Svanove ljubavi“, obavesio je Žaka Kapoa da je poslao primerke njemu, Galimaru i Židu, kao i Polu Klodelu, pesniku i dramskom piscu, koga je „znao površno ali mu se duboko divio“. I premda je zadobio pažnju Kapoa, Prust se žalio zbog Židove indiskrecije. Do Prusta je došla priča o tome kako ga je Žid ogovarao pričajući da je Kope odbio da u svom časopisu Nouvelle Revue Française objavi delove Prustovog romana, stvar za koju su se Prust i Kope složili da bude poverljiva. Rekao je Kopeu da kada bi Žid znao koliko je puta Prust pokušao za njegovo dobro opovrgne priče o turskim kupatilima, arapskim dečacima i brodskom kapetanu na trci Kale-Dover, možda bi bio obazriviji u iznošenju stvari o njemu. Ne iznenađuje što je Prust bio dobro obavešten o Židovoj reputaciju homoseksualca.

21. novembra Rejnaldo je pisao madam Dugle, nećaci Šarla Gunoa, izražavajući mišljenje i predviđajući: „Prustova knjiga nije remek-delo ako se pod tim smatra savršena knjiga besprekorno sazdana. Ali je bez ikakve sumnje (i tu moje prijateljstvo sa njim nema nikakvog udela) najbolja knjiga koja se pojavila posle 'Sentimentalnog vaspitanja'. Od prve rečenice se otkriva veliki genije i pošto će ovo mišljenje jednog dana biti opšte, moramo se odmah navići na to. Uvek je teško prihvatiti da je neko koga si upoznao genije. A opet, Stendal, Šatobrijan i Vinji su prihvaćeni kao velikani“. Rejnaldo, koji u početku nije cenio neverovatnu inteligenciju svog prijatelja, sada je razumeo Prustov genije i transformaciju koja se odvila u njemu pošto je svoj veliki dar upotrebio naporno radeći na svom delu.

Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Wikimedia Commons