Kada je čitanje postalo takmičenje?

Kao dete, uspevala sam da pročitam desetak knjiga mesečno. Danas, sa 23 godine, pokušavam da nađem vreme i motivaciju da sednem i pročitam jednu knjigu od korice do korice.

Poput miliona ljudi širom sveta, koristim Gudrids kako bih vodila evidenciju o svemu što pročitam. Volim da gledam listu pročitanih knjiga sa nekim čudnim osećajem ponosa, što mi daje određenu dozu serotonina. Jedna od opcija koje ova aplikacija, i slične, nudi jeste dostupnost čitalačkih aktivnosti vaših prijatelja: sjajan način da nađete preporuke, da pokažete koliko vremena polažete na kulturu i da pratite čitalačke navike bivših momaka. Iako ovo treba da vas motiviše da se posvetite i nađete vreme za čitanje, lako može i da vam unese užasan osećaj da „ne postižete dovoljno“.

Onlajn kultura razvija konstantan pritisak, a sveprisutne oči pratilaca sude o svakoj sekundi našeg života. Milijarderi nam savetuju doktrinu „neprestane energičnosti“: kako bismo bili uspešni, moramo da iscedimo svaku trunku produktivnosti iz svog dana, što obično uključuje buđenje u četiri izjutra i tuširanje hladnom vodom (užas!). Iako je ovo usmereno na sve koji teže velikim uspesima, ovakvo razmišljanje uvuklo se u sve aspekte naših života i nijedna aktivnost nije pošteđena pritiska da se njome bavimo što češće možemo. Od vežbanja preko nege kože, od liste na Spotifaju do broja sati koliko spavamo: sve što radimo mora da se prati i rangira, zatim poredi sa ličnim ciljevima i, još gore, tuđim.

Konsultovala sam se sa Nikol Viljegas, terapeutkinjom, i upitala je zašto smo toliko opsednuti praćenjem svega što radimo. „Praćenje podataka koji su vezani za zdravlje poput spavanja, koraka, nivoa energije, menstruacije i raspoloženja može da nam da sliku o tome šta se trenutno dešava i povede nas ka izlečenju“, napisala mi je u mejlu. „Kada pratimo koliko knjiga smo pročitali, prijatelja posetili ili čarapa ištrikali, sakupljamo podatke o svojim hobijima koji nisu nešto što moramo da radimo, ali nam pomaže da procenimo svoja iskustva. Reč je o snažnom alatu koji nam pomaže da pratimo svoj napredak i potvrdimo sebi kako smo utrošili vreme.“

Sa time definitivno mogu da se poistovetim jer ponekad i sama gledam unazad i konstatujem kako sam, na primer, mnogo hodala 18. oktobra. Napravila sam 20 hiljada koraka! Realno, takav podatak ne bi trebalo da ima ikakav uticaj na mene, ali ipak osetim neku vrstu ponosa kada vidim šta sam tačno postigla.

Ali šta ako varamo? Ako na Gudridsu obeležimo da smo pročitali knjigu od koje smo odustali (kao ja npr. sa romanom „Dina“), ili je čak nismo ni uzeli sa police? To radimo kako bismo imali što veće brojeve, zar ne? Često pogledam broj pročitanih knjiga svojih prijatelja i poredim sa svojim kao da je reč o nekom bizarnom takmičenju za književnu mis univerzuma. Ako ne ispunim svoje čitalačke ciljeve koje postavljam na početku godine, osećam se kao gubitnica.

„Postavljanje ciljeva ili praćenje procesa na javnim platformama dodaje spoljnu motivaciju u celu priču, a ona ima potencijal da bude i podrška i da stvori dodatni pritisak“, napisala mi je Nikol. „Društvena strana aplikacija za praćenje može da pojača pritisak da nešto postignete ili da vas vodi ka poređenjima. Kada je čitanje u pitanju, ljudi zbog ovoga padaju u iskušenje da čitaju knjige koje im ne prijaju umesto da prate svoja interesovanja.“

Uprkos tome, uživam dok gledam svoju istoriju čitalačkih aktivnosti. Volim da vidim kako su mi se ukusi menjali i verujem da to može da nam pokaže koliko smo kao osoba porasli tokom godina. Zar to i nije poenta?

„Kada je reč o opuštajućim hobijima i ciljevima, važno je da se zapitamo da li postavljanje ciljeva doprinosi ili smeta relaksaciji zbog koje se nečim i bavimo“, dodaje Nikol. „Ako zbog ciljeva morate da ekonomišete svojim vremenom da biste se bavili hobijem koji volite, možda i nije loše da imate postavljene ciljeve. Ali ako vam oni stvaraju nepotrebni stres zbog koga hobi više i ne deluje kao zabava, vreme je da razmislite da li su vam ti ciljevi potrebni.“

Iako deluje očigledno, često zaboravljamo šta je uopšte poenta hobija. „Ako vas korišćenje aplikacije koja prati čitanje opterećuje ili izaziva stres, odustanite od nje. Na kraju dana trebalo bi da je reč samo o vama i vašoj knjizi“, zaključila je Nikol Viljegas.

Lina Norms, koja radi u izdavaštvu, postavlja na Jutjub snimke u kojima govori o knjigama i čitanju. Nedavno je objavila video „Nećete ispuniti svoje čitalačke ciljeve“, u kome govori o opasnostima koje se javljaju kada sebi postavite visoke ciljeve, a takođe je ponudila i savete kako da čitamo zarad uživanja, a ne postignuća. Posebno se ističe deo o ciljevima koje sebi postavljamo kada su hobiji u pitanju:

„Evidencija o količini postignutog je zaista uvrnut način da se meri koliko uživate u svom hobiju. Kada obrađujete baštu, ne brojite koliko puta ste stavili rukavice i kopali, već koliko uživanja vam je to pružilo i koliko ste krompira dobili. Ne radi se tome koliko ste stranica prešli, već kakvo je to iskustvo bilo, zar ne? Mislim da to ne može da se izmeri brojkama, a svakako je važnije od toga koliko smo knjiga pročitali.“

Lina je u pravu: čitanje ne bi trebalo da se svodi na broj pročitanih knjiga, već na rezultate koje smo dobili i kako nas je promenilo. Na kraju krajeva, trebalo bi da dozvolim sebi da radim stvari brzinom koja meni odgovara jer u suprotnom neću u njima uživati. Alternativni metod za ovu godinu je da u notesu beležim knjige koje sam pročitala i tek na kraju godine ih dodam na Gudrids. I nikada neću završiti knjige koje mi ne leže – život je prekratak za to!

Autor: Džes Tomson
Izvor: thecut.com
Prevod: Dragan Matković