Juval Noa Harari: Da li će koronavirus promeniti naše stavove prema smrti? Desiće se sasvim suprotno

Moderni svet zasniva se na uverenju da ljudi mogu nadmudriti i pobediti smrt. To je revolucionarno novo viđenje. U većem delu istorije, čovečanstvo se krotko potčinjavalo smrti. Do kasnog modernog doba, većina religija i ideologija smatrala je smrt ne samo kao našu neizbežnu sudbinu, već i kao glavni izvor smisla u životu. Najveći događaji ljudskog postojanja desili su se nakon vašeg poslednjeg daha. Samo tada ste mogli da spoznate prave životne tajne. Tek tada ste stekli večno spasenje ili patili u najgorim mukama. U svetu u kom ne postoji smrt – a samim tim nema ni raja, pakla ili reinkarnacije – religije popust hrišćanstva, islama i hunduizma ne bi imale smisla. Tokom većeg dela istorije, najveći svetski umovi bili su više zauzeti objašnjavajući smisao smrti, nego što su se trudili da je pobede.

„Ep o Gilgamešu“, mit o Orfeju i Euridiki, Biblija, Kuran, Vede i mnoge druge svete knjige i priče bespogovorno su objašnjavale uznemirenom čovečanstvu da moramo umreti zašto što je tako odlučio Bog ili Kosmos ili Majka priroda i da je bolje da privatimo takvu sudbinu sa poniznošću i milošću. Možda će jednoga dana Bog opozvati odluku o smrti kroz veličanstveni metafizički podvig, kao što je Hristov drugi dolazak. Međutim, celokupna priča oko takve kataklizme bila je svakako van spoznaje ljudi od krvi i mesa.

A onda je usledila naučna revolucija. Za naučnike, smrt nije božanski dekret – ona je samo tehnički problem. Ljudi ne umiru zato što je Bog tako rekao, već zato što postoje određeni tehnički defekti. Srce je prestalo da pumpa krv. Kancer je uništio jetru. Virusi se umnožavaju u plućima. A šta je prouzrokovalo sve ove tehničke probleme? Drugi tehnički problem. Srce ne pumpa krv zato što srčani mišić ne dobija dovoljno kiseonika. Kancerogene ćelije šire se u jetri verovatno zbog određene genetske mutacije. Virusi su se nastanili u mojim plućima zato što je neko kihnuo u autobusu. Ne postoji ništa metafizičko u tome.

Međutim, naučnici veruju da za svaki tehnički problem postoji i tehničko rešenje. Ne moramo da čekamo drugi Hristov dolazak da bismo savladali smrt. Nekoliko naučnika u laboratoriji to može učiniti. I dok je smrt tradicionalno bila specijalnost sveštenika i teologa u crnim mantijama, sada ona pripada ljudima u belim laboratorijskim mantilima. Ukoliko srce nepravilno radi, možemo ga stimulisati pejsmejkerom ili čak uraditi transplantaciju novog srca. Ako rak podivlja, možemo ga ubiti zračenjem. Ukoliko se virusi razmnože u plućima, možemo ih poraziti nekim novim lekom.

Istina, za sada ne možemo rešiti sve tehničke probleme. Ali se na njima radi. Najbolji ljudski umovi više ne provode vreme razmišljajući o tome kako da smrti daju smisao. Umesto toga, oni su zauzeti time da produže živote. Oni istražuju mikrobiološke, fiziološke i genetske sisteme koji su „odgovorni“ za određene bolesti u starosti i razvijaju nove lekove i revolucionarne tretmane.

U svojoj borbi za produženje života, ljudi su bili izuzetno uspešni. Tokom poslednja dva stoleća, prosečan životni vek je u celom svetu sa četrdeset godina skočio na sedamdeset dve godine, a u razvijenijim zemljama životni vek ide i do preko osamdeset godina. Deca su posebno bila uspešna u podleganju kandžama smrti. Do dvadesetog veka, najmanje trećina dece nikada nije stasala do punoletnosti. Mladež je najčešće umirala od dečjih bolesti kao što su dizenterija, rubeola i male boginje. U sedamnaestom veku u Engleskoj, otprilike je sto pedeset novorođenčadi umiralo na oko hiljadu njih tokom svoje prve godine života, a samo ih je oko sedamsto poživelo do petnaeste godine. Danas, samo pet od hiljadu engleskih beba premine tokom prve godine, a devetsto dvedeset troje proslavi svoj petnaesti rođendan. U celom svetu, smrtnost dece je ispod 5%.

Čovečanstvo je toliko bilo uspešno u pokušaju da sačuvamo i produžimo život da su se naši pogledi na svet iz korena promenili. I dok su tradicionalne religije smatrale da je zagrobni život najvažniji izvor smisla, od osamnaestog veka ideologije poput liberalizma, socijalizma i feminizma izgubile su interesovanje za život posle smrti. Šta se tačno desi sa komunistom kada on ili ona premine? A šta sa kapitalistom? Šta se desi sa feministkinjom? Besmisleno je tražiti odgovore u spisima Karla Marksa, Adama Smita ili Simon de Bovoar.

Jedina moderna ideologija koja i dalje slavi smrt jeste nacionalizam. Tokom svojih poetskijih i očajničkih trenutaka, nacionalizam obećava da će svako ko umre za svoju zemlju živeti zauvek u kolektivnom sećanju. Pa ipak, ovo obećanje je toliko nejasno da čak ni nacionalisti nisu sigurni šta imaju od toga. Kako zapravo „živite“ u nečijem sećanju? Ako ste mrtvi, kako ćete znati da li vas se ljudi sećaju ili ne? Jednom su Vudija Alena pitali da li se nada da će živeti zauvek u sećanjima filmofila. Alen je odgovorio: „Više bih voleo da živim u svom stanu.“ Pa čak su i mnoge tradicionalne religije promenile svoje shvatanje života. Umesto obećanja o nekom raju u zagrobnom životu, oni su počeli da veličaju ono što bi trebalo uraditi za života.

Da li će trenutna pandemija promeniti ljudske poglede na smrt? Verovatno neće. Desiće se upravo ono suprotno. Kovid-19 će nas verovatno samo naterati da udvostručimo napore kako bismo sačuvali ljudske živote. Jer dominantna kulturološka reakcija na kovid-19 nije rezignacija, to je mešavina besa i nade.

Kada su se epidemije dešavale u društvima pre modernih vremena, kao što je to srednjovekovna Evropa, ljudi su se, naravno, bojali za svoje živote i bili su poraženi smrću svojih najmilijih, ali je glavna kulturološka reakcija bila rezigniranost. Psiholozi bi to možda nazvali „naučenom bespomoćnošću“. Ljudi su sebi govorili da je to Božja volja ili da ih je verovatno stigla božanska odmazda za sve počinjene grehe. „Bog najbolje zna. Mi, izopačeni ljudi, to smo zaslužili. Ali videćete, na kraju će sve biti kako treba. Ne brinite, dobri ljudi će svoje zaslužene nagrade dobiti na nebu. I ne gubite vreme tražeći lek. Ovu bolest je poslao sâm Bog da nas kazni. Oni koji misle da čovečanstvo ovu epidemiju može prevazići njihovom genijalnošću samo dodaju greh taštine na sve svoje ostale uvrede. Ko smo mi da se mešamo u Božje planove?“

Mišljenja su danas podeljena. Kad god neka katastrofa usmrti mnogo ljudi – nesreća u vozu, veliki požari, pa čak i uragani – mi smo skloni da to posmatramo kao ljudsku grešku koja je mogla biti sprečena, pre nego što ćemo to razmatrati kao božansku kaznu ili nezbežnu prirodnu katastrofu. Da samo želeženička kompanija nije uštedela na budžetu za bezbednost, da je opština usvojila bolje mere za borbu protiv požara i da je vlada pomoć poslala brže – te ljude smo mogli da spasemo. U dvedeset prvom veku, masovne tragedije postale su automatski razlog za sudske tužbe i istrage.

Ovo je naš stav prema zarazama, takođe. I dok su određeni religijski propovednici odmah virus HIV opisali kao Božju kaznu za homoseksulace, moderno društvo je takva nagađanja pripisalo marginalnim čudacima, a danas uopšteno za širenje side, ebole i ostalih pandemija krivimo propuste u organizaciji. Pretpostavljamo da čovečanstvo ima znanje i neophodna oruđa da suzbije ovakve zaraze, a ukoliko se ipak određena prenosiva bolest proširi i bude van kontrole, biće to pre zbog ljudske nekompetentnosti nego zbog božanskog besa. Kovid-19 nije izuzetak od ovog pravila. Iako se kraj krize još ne nazire, optužbe su već upućene. Različite države se međusobno optužuju. Političari uz suprotnih tabora prebacuju odgovornost jedan na drugog kao da se dobacuju ručnom aktiviranom bombom.

Pored besa, postoji i ogromna količina nade. Naši heroji nisu sveštenici koji sahranjuju mrtve i pravdaju katastrofu – naši heroji su lekari koji spasavaju živote. A naši superheroji su oni naučnici u laboratorijama. Baš kao što filmofili znaju da će Supermen i Čudesna žena na kraju pobediti loše momke i spasiti svet, tako smo i mi prilično sigurni da će kroz nekoliko meseci, možda i godinu dana, ljudu u laboratorijama doći do efiksanog leka za kovid-19, a verovatno i do vakcine. Tada ćemo ovom gadnom virusu pokazati ko je primarni organizam na ovoj planeti! Pitanje koje visi u vazduhu, od Bele kuće, preko Volstrita pa sve do balkona u Italiji, jeste: „Kada ćemo imati vakcinu?“ Kada. Ne da li će je biti.

Kada budemo imali vakcinu i kada se pandemija završi, šta će biti glavni potez čovečanstva? Po svemu sudeći, moraćemo da uložimo dodatne napore kako bismo sačuvali ljudske živote. Moramo imati više bolnica, više lekara i više medicinskih sestara. Moramo nabaviti više respiratornih mašina, više zaštitne opreme, više kompleta za testiranje. Moramo da uložimo više novca u istraživanja nepoznatih patogena i u razvoj novih metoda lečenja. Ne sme nas ponovo uhvatiti nespremne.

Neko će možda reći da je ovo pogrešna pouka i da bi kriza trebalo da nas poduči poniznosti. Ne smemo biti toliko sigurni u svoju sposobnost da potčinimo sile prirode. Mnogi od ovih koji ne odobravaju slične metode, jesu ostaci srednjovekovlja koji propovedaju poniznost, dok su 100% uvereni da su baš oni ti koji znaju sve. Ipak, za neke ljude sa predrasudama nema pomoći – pastor koji vodi nedeljno izvučavanje Biblije za kabinet Donalda Trampa izjavio je da je epidemija božanska kazna za homoseksualce. Međutim, najveći čuvari tradicije danas svoja nadanja više polažu u nauku nego u Sveto pismo.

Katolička crkva savetuje vernicima da ne dolaze u crkve. Izrael je zatvorio sinagoge. Islamska Republika Iran sputava ljude da posećuju džamije. Hramovi i sekte svih vrsta otkazali su javna okupljanja. A sve zato što su naučnici proračunali i preporučili da bi trebalo zatvoriti sva ta sveta mesta.

Naravno, nemaju svi oni koji nas upozoravaju na ljudsku oholost tendencije da nas vrate u srednji vek. Čak se i naučnici slažu da treba da budemo realni kada su naša očekivanja u pitanju i da ne treba slepo da verujemo u moć doktora da nas mogu zaštititi od svih životnih katastrofa. I dok čovečanstvo u celini postaje sve snažnije, pojednici i dalje moraju da se nose sa sopstvenim slabostima. Možda će za vek ili dva nauka uspeti da produži ljudske živote unedogled, ali to vreme još nije došlo. Uz mogući izuzetak šačice još uvek nerođene dece milijardera, svi mi koji danas postojimo umrećemo jednog dana i svako od nas izgubiće nekoga koga voli. Moramo da budemo svesni svoje prolaznosti.

Vekovima su ljudi koristili religiju kao odbrambeni mehanizam, verujući da će postojati i nakon smrti. Danas ljudi upotrebljavaju nauku u slične svrhe, koriste je kao alternativni odbrambeni mehanizam, verujući da će ih lekari uvek spasti i da će zauvek živeti u svojim stanovima. Ovde nam je potreban uravnotežen pristup. Treba imati poverenja u nauku kada se borimo sa epidemijama, ali naš individualni teret smrtnosti i prolaznosti možemo podneti samo mi.

Trenutna kriza možda će zaista mnoge pojednice osvestiti koliko je ljudski život prolazan, a sa njim i ljudska postignuća. Uprkos tome, naša celokupna moderna civilizacija će najverovatnije ići u suprotnom smeru. Podsećanje na sopstvenu ranjivost nateraće je da izgradi jače odbrambene sisteme. Kada se sadašnja kriza završi, ne očekujem da će se budžeti za filozofska istaživanja povećati. Ali se mogu opkladiti da ćemo svedočiti ogromnom povećanju budžeta za medicinske škole i zdravstvene ustanove i sisteme.

I možda je sa ljudske strane to najbolje što možemo očekivati. Filozofija ionako nije jača strana nijedne Vlade. To nije u njihovom domenu. Vlade zemalja bi trebalo da se fokusiraju na to kako da izgrade bolje zdravstvene sisteme. Na pojednicima je da odrade bolju filozofiju. Lekari ne mogu rešiti zagonetku postojanja za nas. Ali nam mogu kupiti nešto vremena da se uhvatimo ukoštac s tim pitanjem. Šta ćemo mi uraditi sa tim vremenom – na nama je.

Autor: Juval Noa Harari
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković