Juval Noa Harari: Budućnosti je potrebno unapređivanje

U svojoj neprestanoj potrazi za savršenstvom, ljudi su u suštini algoritmi koji pokušavaju da sebe unaprede kako bi postali besmrtni. Ali kada bismo dosegli tu savršenost, izgubili bismo svoju ljudskost. Ovo je osnovna teza knjige „Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice“ Juvala Noe Hararija.

Njegovo prethodno delo „Sapiens: Kratka istorija čovečanstva“ je širom sveta prodato u više od šest miliona primeraka. Harari je profesor u Jerusalimu, vegan je i meditira što mu pomaže da se bolje poveže sa današnjim svetom i razume suštinu naše ere. Sledi intervju koji smo sa njim uradili preko telefona.

Gde se nalazite?

U Indiji sam, na dvomesečnom meditacionom povlačenju iz sveta koje praktikujem svake godine. Nema mejlova, računara, mobilnog telefona, čak ni knjiga. Nema ni razgovora, samo proučavam stvarnost sadašnjeg trenutka, šta se odvija u mom telu, a šta u umu. Neki ljudi misle da je meditacija beg od stvarnosti, ali je za mene to prilika da zaista dođem u kontakt sa stvarnošću. A kao istoričaru važno mi je da razumem ljudski um jer je on pravi pokretač istorije. Naše želje, strasti, bes i strah pokreću ljudsku istoriju.

Da li smatrate da bi dobar autor prvo trebalo da bude sam u tišini svojih misli?

Ne odlazim na ovo putovanje kako bih razmišljao o knjizi ili istraživanju. Zaista se trudim da shvatim stvarnost istine o sebi. Ali nekada iz toga ispliva knjiga, ali to nije zagarantovano, ne dešava se svakome ko se osami da bi meditirao. Ali svakako da bez upražnjavanja meditacije koju radim već 17 godina ne bih uspeo da napišem „Sapijensa“ i „Homo Deus“, jer je za ovako široke teme potrebna izuzetna fokusiranost. Mislim na to kako da mi pažnja ne odluta, kako da ostanem usredsređen na najvažnije stvari. A jedna od koristi koju sam naučio kroz meditaciju jeste sposobnost da se fokusiram.

Smestiti budućnost sveta u jednu knjigu je ogromno dostignuće. Kako biste opisali ton knjige „Homo deus“?

Pokušao sam da pišem pristupačno, ne plašeći se teških tema, i sa dozom lakoće. Ne želim da se povinujem ideji da ljudski rod ide ka propasti. Kada pogledam istoriju, vidim da u svakoj revoluciji postoje dve strane, u svakoj velikoj promeni. Veoma je malo revolucija ili procesa tokom istorije koji su u potpunosti bili dobri ili loši.

Svaka tehnologija, svaka promena, u sebi ima i veoma pozitivan i veoma negativan potencijal. Kada pogledate 20. vek i industrijsku revoluciju, sve velike pronalaske poput električne struje, radija, automobila i vozova – tehnologija vam ne govori šta sa njom da radite pa neki ljudi to mogu da iskoriste da stvore komunističku diktaturu ili fašistički režim ili liberalnu demokratiju. Ako danas pogledate Severnu i Južnu Koreju, one imaju pristup identičnim tehnologijama. Razlika između Pjongjanga i Seula nije u tehnologiji već u tome šta ljudi rade sa njom. Isto je i sa velikim pronalascima 21. veka: biotehnologija i veštačka inteligencija nisu suprotstavljene. Mislim da postoje sjajne stvari koje je čovečanstvo postiglo i takođe imamo primere neverovatne moći ljudske gluposti.

Na primer nacionalizam u Nemačkoj.

Nikada ne smemo da potcenjujemo ljudsku glupost. Ali ne smemo to da radimo ni sa ljudskom mudrošću. Pre pedeset godina, ljudi su bili ubeđeni da će na vrhuncu Hladnog rata svet biti uništen nuklearnom katastrofom. A nije. Ljudi su bili dovoljno mudri da završe Hladni rat na relativno miran način. Znači da to možemo i da ponovimo.

Veoma brzo implementiramo nove tehnologije u svoj život. Da li mislite da bi o tome trebalo da imamo više političkih diskusija?

Da. Politički sistem većeg dela sveta je slomljen i nesposoban da stvori smislene vizije za budućnost. Osim upravljanja zemljom „od danas do sutra“, politički sistem mora da gleda 20-30 godina unapred i stvori vizije o tome u kom pravcu želimo da idemo, a zatim i da pokuša da implementira tu viziju. U 20. veku smo imali velike vizije o sudbini čovečanstva – nisu sve bile dobre – ali su svakako bile veoma ambiciozne. Postojala je komunistička vizija, pa fašistička i liberalna. Politika je bila ratno poprište sudara velikih vizija budućnosti.

Verovatno zato što tumaramo od jedne krize do druge, a političari se ne snalaze.

Jedine vizije koje postoje su nostalgične, poput Trampove „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. Jedino mesto gde možemo da vidimo smislene vizije budućnosti je privatni sektor, od ljudi koji rade na mestima poput Silikonske doline. Mislim da je veoma dobro što ljudi poput Ilona Maska i Marka Zukerberga ozbiljno razmišljaju o tome šta će tehnologija učiniti za budućnost ljudskog roda. Ali je loše što gotovo nijedan političar ne brine o ovim problemima, čak ni sada kada je jasno da će veštačka inteligencija i bioinženjering promeniti svet daleko više od parne mašine, vozova i radija.

Sada vlade u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama pokušavaju da povrate kontrolu.

Gotovo da je kasno. Danas je najvažnije političko pitanje sveta „ko poseduje podatke?“. A to zapravo nije mnogo važno u unutrašnjoj politici većine zemalja. Ako pogledate hiljadu godina unazad, u srednjem veku je glavno političko pitanje tog vremena bilo „ko poseduje zemlju?“. Ako previše zemlje poseduje premalo ljudi, dobijate hijerarhijski strogo ustrojeno društvo aristokrata, seljaka i običnih ljudi. Potom je usledila bitka između komunizma i kapitalizma oko toga ko poseduje fabrike. Ako malo njih poseduje većinu, dobijate veoma neravnopravno društvo. Sada je pitanje svih pitanja posedovanje podataka a svega nekoliko kompanija i vlada poseduje sve veću i veću količinu podataka.

Fokusirali ste se na odnos ljudi prema mašinama, softveru i tehnologiji.

Trenutno se srećemo sa slivanjem dva ogromna naučna otkrića: prvo je u biologiji, a drugo u računarskoj nauci. A kada spojite ovo dvoje, sjedinite biotehnologiju sa informacionom tehnologijom, dobijate mogućnost da stvarate i kreirate život, da ga kontrolišete. U prošlosti su ljudi imali moć da kontrolišu svet oko nas. Imali smo moć da kontrolišemo reke, šume i životinje, ali smo malo toga unutar svoje vrste mogli da kontrolišemo.

Osnovni proizvodi ekonomije 21. veka neće biti tekstil, oružje niti vozila već ljudska tela, mozgovi i umovi. Učimo kako da ih kreiramo i proizvodimo. Videćemo kako će ljudi uticati i menjati svoja tela stvarajući od sebe superljude. Stvorićemo kiborge koji su delom organski, a delom neorganski. Bićemo očevici stvaranja neorganskih entiteta poput veštačke inteligencije. Ovo je najveća biološka revolucija od stvaranja života. Tokom četiri milijarde godina, celokupan život na Zemlji bio je potčinjen organskom svetu i ceo živi svet se razvijao pod uticajem prirodne selekcije. Sada razbijamo organski svet i počinjemo da stvaramo neorganske oblike života koji ne evoluiraju zahvaljujući prirodnoj selekciji. Oni se razvijaju prema svesnoj i promišljenoj kreaciji.

Hoćemo li nam mozak biti tehnološka alatka?

Veoma verovatno. Postoje tri načina da se to dogodi. Prvi je bioinženjering – da se genetskog inženjeringa na mozgu izvrše promene. Drugi je povezivanje organskih tela sa neorganskim uređajima poput implanta ili moždano računarskog interfejsa, a to je stvaranje kiborga. I treći, najradikalniji način je stvaranje potpuno neorganskih oblika života poput veštačke inteligencije.

Tu dolazimo do pitanja etike, morala, pa čak i religije. Da li bi to trebalo dozvoliti?

Ne možemo jednostavno da zaustavimo sva istraživanja koja se sprovode u oblasti biologije i računarstva. Veoma je zanimljivo pitanje kako to možemo da koristimo. Pitanja koja su filozofe mučila hiljadama godina sada postaju praktična pitanja. Sva Sokratova i Konfučijeva pitanja o slobodnoj volji sada su važna inženjerima.

Da li je populistički pokret neka vrsta reakcije na dramatične promene u svetu?

Svakako. Ljudi žele stabilnost. Žele jasnu viziju toga kuda su zaputili. Ako to ne može da im podari politički sistem, a tehnologija se menja munjevitom brzinom, ljudi će pokušavati da pronađu stabilnost u navodno večnim i nacionalnim identitetima. To je veoma opasno. Ne zato što postoji nešto nasledno loše u religiji ili nacionalizmu – mislim da su na mnoge načine bili pokretači dobrog u ljudskoj istoriji – već zato što nemaju odgovore na pitanja 21. veka.

Da li je iko blizu Vaše ideje o tome kako savremeni političar treba da postupa?

Možda je jedino mesto na svetu gde možete da vidite političare koji se zaista dugoročno bave ovim temama u Kini. Oni imaju luksuz da mogu da razmišljaju u ovom smeru, a da ne moraju previše da brinu o novim predsedničkim izborima.

Kad ovo kažem to ne znači da mislim da Kina nema svoje probleme niti preporučujem kineski autoritarni oblik vladavine. Postoji tu mnogo problema. Ali u demokratskom sistemu se nešto urušilo, iako je on sjajno funkcionisao, s obzirom na alternative, tokom druge polovine 20. veka i na početku novog milenijuma. Ali kao i sve dobre stvari, počnete da ih uzimate zdravo za gotovo i one postanu konzervativne. Sistem se više ne prilagođava. Ne kažem da treba da odustanemo od liberalne demokratije – to je do sada najbolji sistem ljudske istorije – ali joj je potrebna adaptacija. Ako se to ne dogodi, urušiće se.

Izvor: handelsblatt.com
Prevod: Dragan Matković