Kako ste se zainteresovali da napišete roman koji pretpostavlja da čuveni Romeo i Julija zapravo potiču iz Sijene, u Italiji, a ne iz Verone? Šta vam je bilo polazište za ovaj roman?
Čim sam kročila u Sijenu, u martu 2005, znala sam da ću tu morati da smestim jedan roman. Čak i za jednu Evropljanku, to mesto je očaravajuće, sa svojom srednjovekovnom arhitekturom i neobično zanimljivom istorijom. Tamo sam bila sa majkom, i sećam se da sam šetala unaokolo s njom sa beležnicom u ruci, sakupljajući sočne pojedinosti i pitajući se kako da izgradim priču oko Tolomejevih i Salimbenijevih – dve zavađene porodice koje su živele u Sijeni u poznom srednjem veku. Zatim, niotkuda, majka je naišla na neverovatnu činjenicu da je prva verzija „Romea i Julije“ bila smeštena upravo tu u Sijeni, a ne u Veroni. Objavljena je u Italiji 1476. godine od pisca Masukija Salernitana, i premda je priča mnogima prošla kroz ruke i usput pretrpela mnoge izmene, to je u suštini bila priča koja je završila na Šekspirovom pisaćem stolu više od stoleća kasnije. Kao što možete da zamislite, čim sam saznala za tu čudesnu činjenicu, znala sam da imam priču.
Jedno je izgraditi roman oko nekoga ko je relativno nepoznat u istoriji, ali sasvim nešto drugo uhvatiti se u koštac s možda najpoznatijim parom u književnosti. Šta vam je dalo hrabrosti da se latite priče o Romeu i Juliji koja je delom smeštena u vremenu pre Šekspirovog? Koliko ste bili svesni Šekspirovih likova, ili koliko ste na njih obraćali pažnju, u toku samog pisanja?
Mislim da sam bila toliko uzbuđena otkrićem priče Masukija Salernitana da nisam čak ni pomislila da zastanem i zapitam se nisam li možda previše ambiciozna. I nije to baš bilo kao da sam se spremala da nadmašim Šekspira; baš naprotiv: želela sam da vratim priču njenim grubim korenima, da je malko ogolim od pesničkog sjaja, i da zamislim kako bi možda izgledalo da su Romeo i Julija zbilja živeli. Čak i tako, bila sam izrazito svesna Šekspirove verzije priče dok sam radila na „Juliji“, i davala sve od sebe da odajem počasti Bardu kad god sam to mogla, najčešće tako što sam uzimala njegove reči i neznatno ih izvrtala, ali ujedno i tako što sam ostala relativno verna njegovoj skupini likova. Na primer, videćete da monah Lorenco i Paris igraju ključne uloge u knjizi, a videćete i da je dramatično Romeovo ubistvo Julijinog rođaka Tibalta/Tebalda odigrano do najjezovitijih tančina... mada potpuno drugačije nego kod Šekspira!
Sijena, u Italiji, toliko je zastupljena u romanu da me iznenađuje kada čujem da ste tamo bili samo jednom pre no što ste započeli ovu knjigu, a zatim otputovali tamo samo još jednom radi istraživanja dok ste pisali. Kako vam je pošlo za rukom da udahnete život tom gradu?
Tačno je da sam Sijenu posetila samo jednom pre no što sam počela da pišem, ali imajte na umu da sam ja odrasla u Evropi i provela dosta vremena u Italiji dok sam stasavala. Možda sam se upravo zato prekrasno iznenadila kada sam otkrila Sijenu sa 33 godine. A reći ću vam još nešto. Kada sam se 2006. vratila radi istraživanja, nisam gubila vreme, već sam provodila svaki bogovetni trenutak u razmišljanju o „Juliji“ i logistici zapleta. Čak sam ležala noću u svojoj postelji u hotelu „Kjuzareli“, osluškujući vespe i pitajući se kako da iskoristim činjenicu što moja soba ima balkon. Da ne kvarim zaplet, tako se rodila zamisao o Romeovoj teniskoj loptici.
No, razume se da na tom svom istraživačkom putovanju nisam mogla da pokrijem sve, a priča se s vremenom neminovno razvijala, zbog čega je bilo neophodno da se vratim i proverim mnoštvo činjenica. Samo što... nisam mogla. U to vreme sam živela u SAD, i tu moja majka ponovo ulazi u igru. Jer dok sam ja bila zauzeta poslom s druge strane Atlantika, ona je bila u Sijeni, odlazila u biblioteke i arhive u potrazi za starim dokumentima, kao što su porodična stabla i arhitektonski nacrti za određena zdanja. U isto vreme, morala je da mi pomaže i da pravilno shvatim činjenice o današnjoj Sijeni; moglo bi se reći da je ona bila moje „oči na terenu“. Iako sam odlično poznavala Sijenu, sećanje mi nije bilo savršeno, te bih je molila da proveri sve moje opise i snimi stotine i stotine fotografija; čak se i sastajala s ljudima u moje ime, a onda sam ja temeljila pisanje na njenim izveštajima.
Zaista smo se divno zabavljale radeći zajedno na ovome, i majka mi je slala svoje „strogo poverljive“ beleške i naročitim kovertama „samo za moje oči“. Često bih od nje tražila da radi najbesmislenije stvari, kao na primer da zamišlja kako bi provalila u izvesnu banku ili određeni muzej – kako bi ona to izvela? – ili da razmisli o tome gde bi se sakrila da je na Džulinom mestu. Ali ona je obožavala te izazove – stvarno je veliki drugar.
Rođeni ste i odgajeni u Danskoj, odonda ste živeli širom sveta, a trenutno prebivate u Kanadi. Kakav vam je izazov, ako uopšte ikakav, predstavljalo da napišete ovaj roman na engleskom, budući da vam to nije maternji jezik?
Čovek verovatno ima prirodnu prednost kada odrasta u maloj zemlji. Danska ima samo pet miliona stanovnika, te je stoga prirodno što niko ne govori danski sem Danaca, i svakome je jasno kako mora da nauči strane jezike ako ikuda želi da putuje. Povrh toga, maltene sva muzika, svi filmovi i sve televizijske emisije zapravo se uvoze iz Amerike i Britanije. Filmovi se nikada ne sinhronizuju, već naprosto prikazuju s originalnim zvukom i danskim titlovima. Kako bi se lakše mogao naučiti strani jezik? Međutim, ja sam imala naročitu sreću da odrastam s majkom koja je nastavnik jezika, i koja me je od najranijih nogu podsticala da usavršavam svoj engleski. Zidovi doma iz mog detinjstva bili su prekriveni knjigama, mahom na engleskom, i majka bi mi neretko pružila neku od njih i uzgredno mi predložila da je pročitam, iako je znala da je to za mene u tom uzrastu preteško. I sećam se kako me je mama budila kasno noću i nosila me u dnevnu sobu umotanu u pokrivač, da bi me posadila ispred televizora i rekla da pažljivo slušam... jer bio je to najlepši engleski koji ću u životu čuti. Tako sam upoznala glumce kao što su Lesli Hauard, Džems Mejson, Lorens Olivije i Džon Gilgud – a da nisam čak ni razumela kontekst toga o čemu pričaju. A sve potiče iz toga što mama nije podnosila titlove, i imala je naročitu stolicu preko koje je bila prebačena krpa za sudove, koja je tačno prekrivala danske titlove, za koje je ona smatrala da upropašćavaju filmove. Dakle... tako sam gledala filmove dok sam odrastala: na engleskom, bez titlova.
Međutim, naravno da je za mene predstavljalo ogroman izazov da napišem „Juliju“ na engleskom, a moj suprug Kanađanin – koji je, na moju sreću, profesor engleskog – morao je da sasluša sijaset pitanja o engleskoj gramatici i idiomima. Ali, na izvestan način, osećam da nisam mogla napisati ovu knjigu ni na jednom drugom jeziku; za mene, sada, danski je postao jezik detinjstva i društvenog realizma, dok je engleski jezik snova i veličanstvenih pripovesti.
Svoj prvi rukopis odneli ste izdavaču kad vam je bilo trinaest godina. Kako vas je čitav život u pisanju pripremio da se poduhvatite „Julije“?
Kao i u svemu ostalom u životu, pisanje zahteva praksu, a praksa zahteva vreme. Međutim, ne smatram da je pisanje samo po sebi dovoljno. Da bi neko postao dobar pisac, po mom mišljenju, mora prvo da bude dobar čitalac. Dok sam odrastala, verovatno sam pročitala sve knjige u našoj maloj školskoj biblioteci bar dvaput. Bolje rečeno, čitala sam knjige u kojima je bilo pustolovine, humora i romanse, a ne one o običnim ljudima i njihovim problemima. Jednom prilikom, školski bibliotekar me je čak i ukorio što sam za raspust pozajmila dvanaest knjiga iz serije „Pet prijatelja“; on je želeo da se pozabavim nečim ozbiljnijim. Još se sećam kako se nagnuo preko pulta i pogledao me mršteći se. Ali čak ni tada, kao dete, nisam volela društveni realizam i koristila sam knjige da me nadahnu na nešto pozitivno.
Slično tome, svi moji rani spisateljski poduhvati vodili su me u daleke, egzotične krajeve – u Indiju, na pusta ostrva, u Saharu, kuda god možete da zamislite – i provodila sam skoro isto onoliko vremena zadubljena u geografske karte i atlase, posredno „posećujući“ određeno mesto, koliko u pisanju priče. Rukopis koji sam odnela kada sam imala trinaest godina bio je smešten na jednom pustom ostrvu, i kada sam se susrela s urednikom, on je izvesno vreme pokušavao da me ubedi da pišem „normalnije“ priče. A rekao je i nešto što sve odonda utiče na moje pisanje: „U dobroj književnosti nema srećnih krajeva.“ Sećam se da sam pomislila kako to znači da nikada neću pisati dobru književnost. Radije no da žrtvujem svoj srećan kraj. S godinama sam, razume se, shvatila koliko nije bio u pravu, i kako je žalosno kada ljudi na taj način sude o književnosti. Za mene, prvo merilo dobre književnosti jeste to da ljudi uživaju u njenom čitanju.
Izvor: www.amazon.com