Jovica Tišma: Živim (za) igru

„Običaj je u ta davna vremena, kada sam se ja rodio, bio da se detetu po rođenju daruje nešto veliko i važno, na primer ime nekog velikog pretka“, počinje Jovica Tišma priču o tome kako je postao pisac za decu.



„U mom slučaju, bilo je odlučeno da mi se da ime dede Joše, Jovana – stvarno velikog čoveka za koga se, prilikom bacanja kamena s ramena, govorilo da mu jagnje na ruci spava (tolika je ta ruka bila), a bio je za glavu viši i pola metra u ramenima širi nego ja danas. Takvoj odluci porodičnog saveta suprotstavila se baba, uzviknuvši: ‘Kud ovom prcoljku da date ime onolikog čoveka?’ Tako ja (p)ostadoh Jovica. I kad god sam kasnije pokušao da napišem nešto što bi dolikovalo jednom Jovanu, uvek bi to ispalo suviše šašavo i neozbiljno i priličilo bi tek jednom – Jovici. Eto tako sam postao dečji pisac.“

Toliki je taj Jovan zvani Joša čovek bio (mimo telesnih gabarita) da je, na ponudu stranog režisera da, za veliki dolarski iznos, odigra rolu partizanskog komandanta koji na konju ujahuje u njegovo dalmatinsko selo kao oslobodilac, odvratio: „Ja nisam tražio nikakve novce ni za odštetu od Italijana koji su me tokom okupacije oslepeli, a kamoli da bih prihvatio da za velike pare budem lažni partizanski komandant“. Ipak, biće da je „mali Jovica“, sve tako pišući „neozbiljno i šašavo“ i „igrajući se umetnosti“ uz stalne igre rečima, s vremenom dorastao velikom dedi Jovanu, makar do tih ramena. Ne bi Jovica to pomislio niti priznao ni za živu glavu, no o tome svedoče reakcije na njegov rad. Pa i nagrade koje se nižu – a u poslednje vreme su ga jedna za drugom zadesile „Gordana Brajović“ koju dodeljuju opština Aleksinac i kompanija Novosti i nagrada „Aleksandar Vučo“ Instituta za dečju književnost, obe za knjigu „Bio jednom jedan strah“ u izdanju Lagune (za koju se zatekao i u užem izboru za nagrade Politikinog zabavnika i „Duško Radović“). Ova prva sa imenom dečje pesnikinje biće mu uručena 25. aprila, dok je nedavno primio onu bijenalnu, novouspostavljenu sa imenom pisca čije je knjige voleo.

„Rekli su mi na dodeli ‘Vuča’: ‘Sad si, kao prvi laureat, ušao u istoriju.’ Odgovorio sam: ‘Može u istoriju, samo me nemojte u lektiru, da počnu deca da me mrze.’ A ja sam u ono vreme jedva čekao kraj jedne školske godine da dobijem lektiru za narednu, onda se zanesem i već početkom leta pročitam sve. Voleo sam ‘hrabrog Koču’ i Vučove knjige, filmove, a tek posle sam uvideo i koliko je bio moderan, prvi naš pisac koji je uveo decu kao junake a ne neke pasivne likove kojima se drže pridike.“

To da ste voleli i Vučovo nadrealističko poigravanje jezikom vidljivo je u vašim pričama „Bio jednom jedan strah“. Kako ste ih pisali, gde su nastajale?

U autobusu, dok smo tokom letovanja putovali na izlete kuckao sam na telefonu šta mi padne na pamet, a padalo je toliko toga da sam po povratku imao gotovo celu zbirku, osnove koje sam razradio i doradio. Dopala mi se ta šašavost koja se našla i u podnaslovu „Šašave priče za nestrpljivu decu“.



Počeli ste, ipak, pišući „kao veliki Jovan“, za odrasle. Šta ste zapravo po profesiji ili – šta je vaš poziv?

Da, pisao sam i poeziju i prozu, nekoliko decenija sam radio na smederevskom radiju, a od tada mi je osnovna delatnost – pozorištance, koje već 13 godina vodim sa drugarom iz detinjstva Bodom Ninkovićem, čiju sam romansiranu biografiju takođe objavio za Lagunu. „Dečja zemlja“ je pravo starinsko putujuće pozorište u kome smo sami i vozači i scenaristi i reditelji i glumci i kostimografi i scenografi... Obilazimo i najmanja sela gde igramo za po dvoje, troje preostalih đaka, domove za decu bez roditeljskog staranja gde smo zajedno sa mališanima pisali komade koje bismo te večeri izveli. Sa njima sam kreirao i ovovekovni pandan knjizi „Olovka piše srcem“, naša se zove „Ova ruka putuje“. Deca iz doma su nam pevala i pesme za jedan CD... Štošta, dakle, radim, a uglavnom se igram.

Važan deo vašeg igranja je i – muziciranje?

Da, Boda i ja imali smo i rokenrol bend Ops sa kojim smo pre nekih 46 godina pobedili na Zaječarskoj gitarijadi – koja je posle tog našeg „previše slobodnog“ nastupa „izbačena“ iz Doma JNA, a mi nikad nismo snimili onu nagradnu ploču. Međutim, bend jesmo obnovili, pre 13 godina smo svirali memorijalni koncert u čast preminulog gitariste, i ponovo sviramo. Boda i ja snimili smo i tri CD-a sa pesmama za decu.

Stiče se utisak da sebe ne shvatate do kraja ozbiljno, niti kao „ozbiljnog pisca“?

Pišem zato što osećam potrebu i uvek sam krajnje sumnjičav prema sebi, ne smatram da sve mora da mi bude objavljeno. Užitak mi je u samom tom procesu, a kad je knjiga objavljena ionako više ne pripada meni već čitaocima, ja odoh da radim nešto drugo. Nagrade naravno prijaju, ali ne želim da moram da podsećam sebe „Ti si običan pisac za decu“. Pozorište je isto tako – igra, lepo radovanje za sve nas. Od nečega (mora da) se živi, ali i za nešto (mora da) se živi.

---

Poneo je Jovica Tišma i ranije, čak i za ono „odraslo“ pisanje u početku, razna priznanja, poput „Pečata varoši sremskokarlovačke“, Zlatne značke KPZ Srbije ili „Zlatnog ključića“ Smederevske jeseni... Najdraža mu je, veli, smederevska nagrada koja podrazumeva počasno članstvo u biblioteci, iz koje kao laureat sme da iznosi i nosi kući koliko god želi knjiga...

Posle slikovnice „Cile, razmaženo pile“ (Laguna) Tišma radi i na „Cile, zaljubljeno pile“, koju je prvobitno napisao kao komad za dečje pozorište u Bijeljini.

Cile je krenuo u pravu školu i vreme mu je da se zaljubi, kaže i dodaje da voli da piše za decu do desetak godina jer već sa 12-13 počnu da se prave važni, baš kao i odrasli što se prave.

Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti