„Kada vidite ko je sve do sada dobio nagradu
Neven, a ja sam iz vremena kada je naš književni prostor bio mnogo, mnogo širi te pamtim i te pisce i te knjige, shvatite u kakvom ste društvu. Možda bi neko rekao da je pojedine pisce i njihove knjige vreme pregazilo, mada ja ne verujem da je tako niti da se to može desiti jer je dobra knjiga zauvek dobra, ali su i te knjige i ti pisci u svom vremenu bili značajni. Dobar čitalac ume da putuje kroz vreme.“
Rekao je ovo za Glas Srpske, književnik i publicista
Jovica Tišma, komentarišući priznanje nagrade
Neven za knjigu „
Bio jednom jedan strah“, koja je od izlaska za Lagunu imala pozitivne reakcije kako struke, tako i onih kojima je namijenjena.
„Neki
Nevenovi laureati možda danas nisu popularni, ali jesu i te kako važni, jer svedoče kako naša književnost za decu raste. Zato nikoga ne možemo, niti smemo izostaviti. Današnja popularnost ne garantuje sutrašnju mudrost. Zbog toga mi je žao što su neki pisci izostavljeni iz školske lektire. Opravdanje je... tačnije – objašnjenje je (oni koji izbace
Desanku Maksimović ne traže opravdanje, mada i objašnjenje nevoljno daju) da ih deca možda neće razumeti pa naučimo ih da razumeju“, rekao je Tišma.
Knjiga obuhvata 14 šašavih priča, ali tema straha nije toliko šašava, dijelimo je svi, neko u manjoj mjeri, neko nažalost u većoj. Ali kako pobijediti strah?
Kao što je to učinio mali Vlada – namažite ga na hleb i pojedite! Iako mislimo da je strašan, strah je, zapravo, velika kukavica. Stalno se krije u mraku, po budžacima, na najneverovatnijim mestima koja ne poznajemo. Ja sam se, na primer, donedavno strašno plašio zubara. Za razliku od mene, moj strah je obožavao ono zujanje bušilice moje zubarke. Još pred vratima ordinacije počne da se raduje, kao da idemo na žurku. Ja drhtim, a on se razbaškario u kostima i uživa. Naravno, tad se okrenem i pobegnem glavom bez obzira. I jednom odlučim! Uđem u ordinaciju, bušilica zazuji, strah poče da jurca po mojim grudima i tek što sam zažmurio rešen da ovaj put sve istrpim – gotovo! O, kako sam bio srećan! Oho-ho, kako je moj strah bio razočaran! Kada sam izlazio iz ordinacije odmah je skočio na jednu devojčicu rešen da nju gnjavi. Međutim, ona ga je samo otresla sa haljinice i utrčala u ordinaciju. Strah je, naravno, istog trena šmugnuo u prvi mrak jer su, rekoh to, strahovi velike kukavice, besan i na mene i na devojčicu koja ga je onako iskulirala, a u stvari nije znao da je zubarka njena mama, zašto bi se mame plašila? Eto, tako sam ja pobedio jedan svoj strah.
Pišete za djecu, ali pišete i za odrasle koji nisu zaboravili na dijete u sebi. Šta mi odrasli možemo naučiti od dječjeg pristupa književnosti i kulturi uopšte?
Samo od dece ne možemo ništa da naučimo. Uvek učimo od onoga ko ima više znanja i iskustva od nas. A sve što deca tek uče, saznaju i doživljavaju, mi smo već doživeli. Zbog toga mi učimo decu. Osim ako pre toga ne zaboravimo sve to što smo naučili i doživeli, a mnogim ljudima se upravo to desi. Zato kada nečemu učimo decu mi se, zapravo, ponovo sećamo, preslišavamo se kao kada smo išli u školu i utvrđujemo stečeno znanje ili ga novim saznanjima i iskustvima širimo i oplemenjujemo. Zbog toga i danas volim da pročitam neke knjige koje sam čitao kada sam bio dete. Na primer, „
Orlovi rano lete“ čitao sam dvanaest puta, uvek sa nekim novim užitkom, sa nekim novim Stricem ili nekom novom Lunjom koje sam u međuvremenu sreo ili upoznao. I to nije jedina knjiga kojoj sam se vraćao, tako to mi deca radimo, a za odrasle ne znam.
Uglavnom pišete za najmlađe, ali kad se nađete na terenu literature za odrasle imate takođe jedan specifičan štih, poetski duboko u rokenrolu. Koliko vas je rad u grupi OPS oblikovao kao autora na oba nivoa književnog rada?
Kao i pisanje za decu i za dobar rokenrol potrebna je mašta. Boda (Ninković) i ja smo grupu
OPS napravili pre skoro pola veka kada je kod nas rokenrol bio redak kao skupa medicina, a možete misliti kako je bilo u maloj varoši kakvo je Smederevo. Nama je tada jedan dan trajao dva dana, toliko je vreme sporo prolazilo, a novosti dugo putovale. Zato smo mi morali da izmislimo naš rokenrol. Tekstovi, koje uglavnom ja pišem, s vremenom su evoluirali, postali su zreliji i u skladu sa godinama, ali je energija ostala nepromenjeno uzbudljiva. Rokenrol smo prigrlili kao slobodu i zbog toga ne moramo da pravimo kompromise. Uživamo, a ko hoće može s nama. Toga se držim i kada pišem. Ne pravim kompromise, ne pišem zbog nagrada iako im se radujem, a kada objavim knjigu nemam vremena da joj se predugo radujem jer me one nenapisane već opominju da se posvetim njima. Povremeno oslušnem da saznam čita li ko to i ako sam doneo malčice radosti, zadovoljan sam. Čist rokenrol!
Osim književnog, novinarskog i muzičkog rada bili ste i urednik brojnih časopisa za djecu. Gledano iz tog iskustva, koliko danas obraćamo pažnju na našu djecu, kako sistemski tako privatno?
Uh! Mislim da danas obraćamo previše pažnje na našu decu. Na pogrešan način. Toliko ih grlimo, tiskamo uz sebe, da postoji opasnost da ih ugušimo. Kada padnu, trčimo da ih podignemo. Neprimerenim roditeljem se smatra onaj koji pusti dete da samo ustane, a zaboravljamo ili nikada nismo ni naučili, da je svako samostalno ustajanje siguran korak ka odrastanju. I mislimo da je to ljubav, tako nam mediji govore – a danas uglavnom mediji govore, a mi slušamo. Kada sam čuo izraz hiperaktivno dete bio sam zbunjen. Zar nisu sva deca hiperaktivna jer sa odrastanjem svaki je trenutak novo iskustvo i saznanje koje im otkriva nova iskustva i saznanja. Danas se sve oko nas dešava prebrzo. Imam utisak da dete danas samo u jednom danu dobije onoliko informacija koliko sam ja u njihovim godinama dobijao za godinu dana. Dete u tom emotivnom i intelektualnom stadijumu nema dovoljno prostora da sve te informacije prihvati i razume, već ih nekritički prihvata ili odbacuje. Sećam se, moji roditelji, brat i ja, voleli smo ponekad da se zagonetamo. Poležemo uveče, ugasimo svetlo i postavljamo zagonetke jedni drugima. Mama i tata se, naravno, prave da neku ne umeju da reše kako bi nam pridodali još malo radosti... Te naše igrarije su se retko dešavale pa su mi zbog toga i dragocene. Takva pažnja je danas deci potrebna. Mislim da se u mojim pričama i pesmama nalaze i neki od tih davnih snova koji su izronili iz podsvesti.
Posebna stavka u Vašem umjetničkom radu pripada Putujućem pozorištu „Dečja Zemlja“. Kako je došlo do ideje stvaranja ovog pozorišta i kako ono funkcioniše svih ovih godina?
Država, nažalost, ne poznaje instituciju putujućeg pozorišta, a pozorište „Dečja Zemlja“ je to. Boda i ja smo drugarstvo započeli u smederevskom amaterskom pozorištu, obojica smo želeli da upišemo glumu, on je uspeo, ja nisam, ali sam i dalje ostao vezan za pozorište. Pozorište može biti na svakom mestu ukoliko imate jednog glumca i jednog gledaoca. Ako nas je više, onda je i radovanja više. Zato smo smislili „Dečju Zemlju“ i sa njom obilazili domove za decu bez roditeljskog staranja, na licu mesta sa tom decom izmišljali predstavu i uveče je izvodili pred njihovim drugarima. Peli smo se na Čemernik da za dvoje poslednjih đaka u seoskoj školi igramo predstavu. Igrali smo se sa autističnom decom, sa decom obolelom od cerebralne paralize, sa slepom i slabovidom, sa gluvom i nagluvom decom... I svako druženje donosilo nam je novo iskustvo, novo saznanje, novo radovanje. Nadam se da smo uzvratili na isti način. Poslednjih trinaest godina „Dečja Zemlja“ mi je osnovna delatnost od koje živim. Za dva meseca ću, po sili zakona, morati da odem u penziju, ali samo kobajagi. Ne pada mi na pamet da prestanem da se igram. Kada se to desi, znaću da je kraj.
Iz rokenrola je izašla i biografija „Boda – Slušaj, sine, ove velike reči“, o čovjeku koji nas je sve zadužio svojim talentom, a vas lično svojim prijateljstvom. Koliko je tu teško bilo zanemariti subjektivan stav i biti objektivan biograf?
To je bilo najteže. Pišući hvatao sam sebe u nepristojnoj situaciji da umesto o Bodi – pričam o sebi, a opet, dobar deo njegove biografije isprepleten je i sa mojom, ponegde uvezan i u čvor pa je najveća muka bila da se to razmrsi i razveže. Materijal sam prikupljao tako što smo se nalazili, razgovarali, prisećali se, trebili uspomene iz godina drugovanja, a onda dođe vreme da to i zapišem rečenicom koja počinje: „I onda ja kažem Joci...“ Ili: „A Joca uzme i...“ Sebe opisujem u trećem licu kao da sam estradna zvezda. Ili političar. Šizofreno. Ali je isto toliko bilo i zabavno jer da nije bilo knjige ko zna kada bismo pretresli te godine i prikupili uspomene, jer uspomene su važne. U starosti, kojoj se neminovno približavamo i Boda i ja, sve više žudite za toplotom. Zato su uspomene važne.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske