Jovica Tišma: Reči su početak priče i početak moje igre

Pisac Jovica Tišma, samo u ovoj, 2023. godini, dobio je više nagrada za svoju novu knjigu za decu. Sa njim je o nagradama, ali i o njegovom književnom stvaralaštvu, razgovarala Slađana Milenković. Jovica Tišma (Smederevo, 1958) pisac i novinar, bio je urednik časopisa, bio je i ostao rokenrol muzičar, i sa svojim bendom priprema novi album.



U kratkom roku dobili ste nekoliko književnih nagrada. Književnu nagradu „Aleksandar Vučo“ dodelio Vam je Institut za dečju književnost u Beogradu za zbirku priča „Bio jednom jedan strah“ koja je proglašena za najbolju knjigu za decu i mlade napisanu u duhu poetike Aleksandra Vuča. Koliko Vam znači ta nagrada?

Hajde malo da se hvalim: nagrada „Aleksandar Vučo“ je bila treća sreća, jer je knjiga pre toga bila u najužem izboru za nagradu „Politikin zabavnik“ i potom nagradu „Dušan Radović“ koje, eto, nisam dobio. Znači, baš sreća! Ja se, inače, i nisam nešto naročito nadobijao nagrada, tako da svaka predstavlja radost, „Aleksandar Vučo“ posebno, jer sam i prvi dobitnik. Sad bih mogao i da prestanem da pišem, ušao sam u istoriju, ali – ne mogu. Jer se pisanje dešava mimo moje volje. Mada, a to se često zaboravlja, nagrada predstavlja i obavezu. Posebno nagrada koja nosi tako veliko ime kao što je Aleksandar Vučo. Kada žiri kaže da je Vučovu poetiku nastavio i razvio Dušan Radović, a da je ovim pričama ja nastavljam, onda je to pohvala koja se ne sme izneveriti. Gle, sada primetih – pa ja sam ovakvom hvalom dobio i Duška! (smeh) Osim toga, nagrade mogu biti opasne pa sebi često kažem: pamet u glavu! Slatko je kad dobijete nagradu, prija i godi pa može da se desi da zbog toga, u nekom trenutku, izgubite glavu: A šta onda? Gde će onda pamet? Hm!

U okviru Međunarodnog festivala poezije mladih „Mašta i snovi“, koji se trinaest godina održava u Sremskoj Mitrovici, pripala Vam je Nagrada „Sunčani sat“, namenjena istaknutim stvaraocima iz zemlje i inostranstva. Ovo je nagrada za književno delo i celokupni podsticaj literarnog stvaralaštva mladih. U čemu je značaj ove nagrade za Vas, i ovakvih festivala koji podstiču stvaralaštvo za decu i dece?

Ovo je neobična nagrada – meni neobična, jer se dodeljuje na celokupan dosadašnji stvaralački opus, ali i za podsticaj stvaralaštva mladih. S obzirom na to da ja uglavnom pišem iz prikrajka – na četrdesetak slikovnica i pričuljaka za bojenje potpisan sam, svojom voljom, tek u impresumu – bio sam iznenađen da neko ipak zna šta sam sve i koliko napisao. A podsticaj književnog stvaralaštva mladih je, čini mi se, logična delatnost svakoga ko za decu piše. Neko to čini samim svojim delom tako što inspiriše mlade čitaoce koji zbog njega zavole da čitaju pa se i u pisanju oprobaju, a neki, poput mene, pridodaju i malo nagovaranja, raspisivanje konkursa, uređivanje časopisa i razne druge podsticaje koji će deci pomoći da čitanje i pisanje dožive kao igru i radovanje. Kao što to ja doživljavam. Zato sam „Sunčani sat“ doživeo i kao da je neko otkrio sunce u meni. Pa kud ćete više!?

Zbirka priča „Bio jednom jedan strah“ objavljena je u izdanju Lagune. Tu ste objavili četrnaest tzv. „šašavih priča za nestrpljivu decu“. Možete li nam objasniti ovaj podnaslov?

Da uzvratim pitanjem: a kakva drugačija deca postoje, do nestrpljiva? Otkad se rode, deca su nestrpljiva. Pre svega da odrastu, jer kada vide odrasle kako se prave važni što su odrasli, misle da je to neki veliki uspeh. Zato su i tokom odrastanja nestrpljivi – da dohvate najgornju fioku, da dobiju poklon od Deda Mraza, da dosegnu do brkova ili ruža za usne… A onda, kada dostignu tridesete, ili četrdesete, mnogi se odjednom umore od nestrpljenja! Neki moji vršnjaci su u četrdesetim postali starci! Odjednom! Zbog toga sam napisao ove šašave priče, da deca što duže budu deca. Da odrastaju uz saznanje da i ono teško u životu može biti malo lepše i malo lakše ako ga prihvatimo kao igru. Uostalom, zamislite da je podnaslov Nestrpljive priče za šašavu decu! Ne ide!

Igra rečima bitna je odlika Vašeg stvaralaštva, ali i uopšte književnosti za decu. Koliko ste na tragu nadrealističke poetike pisali Vašu novu knjigu za decu?

Svaka umetnost je nadrealna iz sasvim jednostavnog razloga: ako vam krenu suze zbog nečeg što ste pročitali, ako ne možete da odvojite pogled od neke slike koja vas upija, ako grickate nokte i drhtite od uzbuđenja dok gledate film ili vas muzika ponese da imate osećaj da letite, na primer, zar to nije nadrealno? I svaka dečja igra je nadrealna. Kada devojčica razgovara sa lutkom, kada dečak čini vrrrrmmm, vrrrrmmm da bi njegov autić bio kao pravi, sve to je nadrealno. A ja sam se igrao dok sam pisao ove priče. Ja volim reči. One su početak priče, i početak moje igre. Svaka reč u sebi nosi priču, pesmu, roman, a na vama je da ih iz te reči iščeprkate. Pokušajte, ako već niste.

Veoma zanimljivo pristupate deci, uspostavljate odličan i prisan odnos sa njima na književnim susretima. Veoma je interesantna priča kako ste postali pisac za decu. Možete li da je ispričate?

Da, ta priča o deda Joši dopala se mnogima. A to je još samo jedna priča, koja, doduše, kao i sve priče, ima i zrnce istine. Naime, nekoliko puta sam dobio pitanje kako sam počeo da pišem za decu. E sad, pošto ja nisam imao pojma kako sam počeo, niti šta da odgovorim, palo mi je na pamet da smislim priču. Elem, ja sam, po starom običaju, u nasledstvo dobio dedino ime. Jovan! Međutim, taj moj deda Jovan, kog smo svi zvali Joša, bio je – ovooooliki! Ogroman! I kad je trebalo da preuzmem to njegovo ime, neko se zabrinuo kako ću ja, beba, običan prcvoljak, da nosim ime onolikog Jovana, nego da mi za početak daju malo ime – Jovica, kao mali Jovan, pa s vremenom kako bude, da vidimo. A s vremenom meni porasli i uši, i brkovi, i stomak i brada, i sav sam porastao – samo ime ni makac. Ostalo ono malo. I kad god sam hteo da napišem nešto ozbiljno, potaman za odrasle kako i priliči Jovanu, meni je ispadalo šašavo i taman po meri dece kako i priliči jednom Jovici. Eto!

Dobili ste i nagradu „Gordana Brajović“ i tom prilikom u medijima smo pročitali Vašu izjavu da „živite za igru“. Šta to znači?

To je malo nespretno preneto, nisam baš rekao da živim za igru, ali da volim da se igram, da su, to sam već rekao, i pisanje i čitanje meni lepa igra. Zato sam zamolio da niko ne očekuje da kažem štogod pametno i važno o književnosti za decu, niti da bilo kome nešto objasnim, jer igru ne umem da objasnim.

Zapažen je Vaš roman „Cile, razmaženo pile“ (Laguna). Šta možemo novo da očekujemo iz Vaše književne radionice?

Trenutno je kod urednika nastavak „Cileta“, samo što se on sada zaljubio pa se i knjiga zove tako – „Cile, zaljubljeno pile“. Hoće li biti objavljena – nadam se, a kada – ne znam.

Inače ste stanovnik Smedereva. Koliko život u maloj sredini van centra doprinosi uspehu ili ga otežava?

Zavisi šta ko podrazumeva pod uspehom. Ja sam izuzetno srećan u svojoj maloj varoši. Volim Smederevo, volim Dunav, volim Katansko brdo koje gledam s terase, volim slavuje i detliće koji mi se odatle javljaju u osvit zore… Volim svoje detinjstvo u Smederevu… Volim sećanja, uspomene, ali i svak novi dan koji će možda doneti neko sećanje i uspomenu. I prijatelje, naravno. I zadovoljan sam takvim životom, kao i onim što sam uradio, i u književnosti, i u pozorištu, i u novinarstvu, i u rokenrolu… I uspešan sam taman koliko mi treba da u svemu tome uživam.

Uglavnom pišete za decu. Imate objavljenih knjiga i za odrasle: „Sam u kaputu Miloša Crnjanskog“ (pesme), „A hleb se od duše pravi“ (knjiga o hlebu), „Potvrda o smrti“ (pesme, dvojezično, srpski i engleski), „Boda – Slušaj sine ove velike reči“ (biografija glumca Bode Ninkovića)… Za neke od njih ste dobili nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“, „Zlatnu značku“ KPZ Srbije. O čemu pišete za odrasle?

Za odrasle je taj rokenrol, tekstovi koje pišem za bend. Bilo je i nešto poezije. Sada lagano sabiram iskustva stečena za ovih šest i po decenija života i pakujem ih u katrene. Nadam se da ću dostići do knjige. Za osam godina sam napisao dvadeset četiri, tri godišnje, a za knjigu treba još oho-ho. Ali polako, ne žurim. (smeh)

Uređivali ste časopise Svici (za decu) i Smederevski magazin (za odrasle). Kakva je uloga časopisa danas u društvu, posebno namenjenih književnosti?

Dragocena, kao i uvek. Ništa se u njihovom značaju nije promenilo, samo je pitanje da li i danas ljudi umeju taj značaj da prepoznaju. Pisci, i oni koji se književnošću bave, prepoznaju, a nađe se i među čitaocima onih kojima su potrebni i značajni. Mislim da su posebno značajni časopisi za decu. Oni su podstrek onima koji počinju da pišu, raduju se kada vide svoju pesmu, priču, crtež, pohvale se, postanu važni, pročitaju potom i ono što su drugi napisali i objavili… Tako im mašta raste zajedno sa njima.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Slađana Milenković
Izvor: sinhro.rs