Jezgrovita poetika Dejana Stojiljkovića u romanu „Zvezda nad prazninom“

Jezgrovitost poetike, dinamika radnje i komunikativnost proze Dejana Stojiljkovića doprinose da se s posebnom pažnjom iščekuje svaka nova knjiga ovog pisca.

To je bio slučaj i sa njegovim najnovijim romanom „Zvezda nad prazninom“, koji govori o „princu pesnika“ Branku Miljkoviću. Bio je to povod da se u razgovoru za Dnevnik osvrnemo na Stojiljkovićeve književne i lične preokupacije, a počeli smo, naravno, od najnovije knjige, romansirane biografije koja opisuje lik i delo tragično preminulog Stojiljkovićevog zemljaka.

Preovlađujuća asocijacija na Miljkovićevu poeziju je sumorna elegičnost. Delite li taj stav i šta ste još doznali o njegovom privatnom životu istražujući građu za roman „Zvezda nad prazninom“?

Ta preovlađujuća asocijacija je plod kritičarskog kanona gde je Miljkoviću na silu učitavana sumornost koju pominjete, a njen temelj je knjiga kritičara koji se lažno predstavljao za njegovog prijatelja i nije ništa razumeo u vezi sa Brankovom poezijom. Miljković je studirao čistu filozofiju, teme i nadahnuće je nalazio podjednako i kod drugih književnika i u filozofiji, istoriji, grčkoj i slovenskoj mitologiji... Ali i u životu. Pročitajte njegovu kratku pesmu „Rudari“, iznenadićete se koliko je aktuelna i danas. Privatno je bio veseo i optimističan čovek, dobar drug, sin i brat, jedna njegova savremenica, pesnikinja, napisala je svojevremeno: „Branko je čovek koga ne možeš da ne voliš“. Ja sam lik Branka u svom romanu temeljio na osnovu onoga kako su ga upamtili porodica i prijatelji, naknadna nekrofilska imputiranja književnih kritičara i teoretičara, koji su parazitirali na njegovom delu, nisam uvažio.

Kad se osvrnemo na Vaš minuli književni rad, počevši od „Konstantinovog raskršća“, preko knjige „Duge noći i crne zastave“, pa naovamo, neprestano ste bestseler pisac. Da li produktivnost utiče na kreativnost i da li opterećuje stvaralaštvo?

Bestseler je ekonomska, a ne književna kategorija, pa samim tim ne može da šteti u kreativnom smislu, naprotiv. Ako imamo u vidu kako živi prosečan pisac u našoj zemlji, imati bestseler knjigu ili više njih, ne da nije opterećenje – nego je rasterećenje. U smislu da ne morate da radite dodatni posao da biste platiti kiriju i račune. Ogromna većina domaćih pisaca i onih koji se za pisce izdaju nisu profesionalci, književnost i pisanje im nisu primarni posao i životni poziv. Ti ljudi rade druge poslove, a pišu kad stignu. Moja produktivnost je prosto rezultat činjenice da sam ja primarno pisac i da se time bavim svakog dana. Nisu sve moje knjige bestseleri, ali one koje to jesu naprosto su pogodile neku „žicu“ kod publike, bez obzira na koju temu pišem. Ponekad mi je to čudno, s obzirom na to da nemaju odlike klasičnih bestselera, konkretno – „Konstantinovo raskršće“ je mračna i brutalna knjiga koja nema srećan kraj.



Andrić Vam je i preokupacija i inspiracija u „Kainovim ožiljku“...

Andrić je moj omiljeni domaći pisac i teško mi je da o njemu i njegovom delu ne govorim afirmativno. Naprosto – Andrić je veliki pisac, njegovo delo je monumentalno, pa je zato i teško nalaziti mu velike mane, ali uvek možete da iskoračite iz čisto estetskih okvira pa da pisca posmatrate, na primer, iz vizure ideologije i politike. Tako se dešava da ja, eto, smatram Andrića genijem, a neke bosanske budale inspiratorom genocida.

Pišete i priče i imale su dobar odjek kod čitalaca. Da li to znači da roman kod čitalačke publike polako ustupa primat kraćoj formi?

Naravno da ne ustupa. Niti će ikad ustupiti. Roman je kod nas neupitno najdominantnija prozna forma u svakom pogledu, i kada su pisci i kada su čitaocu u pitanju. Dešava se, u poslednje vreme, da se knjige pripovedaka čitaju više nego ranije, ali to svakako neće ugroziti roman u bilo kom smislu.

Adaptirani su Vaši tekstovi u radio-drame, bavite se i strip scenarijima. Implicira da Vam je dijaloška forma bliska i da je ona kod Vas bitan preduslov dobre dramske radnje i da na tome insistirate u svojim knjigama?

Dobar dijalog uvek dolazi iz života. Ako nemate mnogo životnog iskustva, neće vam ići za rukom pisanje dijaloga. Morate prvo negde sve to da čujete. Na ulici, u kafani, u autobusu... Ja sam, na sreću ili na nesreću, imao prilično bogato životno iskustvo, ne uvek u pozitivnom smislu, upoznao sam razne ljude, od najgoreg ološa do genijalaca, pa mi nije teško da ih dijalogom „oživim”. U dijaloškoj formi je takođe bitan i jezik, a ja sam južnjak pa su mi reči same od sebe naklonjene, da parafraziram Branka Miljkovića.

U prilog pomenutoj razvijenoj dijaloškoj formi kod Vas ide i činjenica da ste i pisac scenarija ultrapopularnih scenarija za serije „Senke nad Balkanom“, „Žigosani u reketu“, „Toma“...

To je bio moj pokušaj da se okušam u drugačijoj formi i ispalo je da i to, izgleda, umem da radim. Bez obzira na veliki uspeh tih serija i filmova, i dalje sebe smatram pre svega prozaistom, to jest – pripovedačem.

S obzirom na to da ste prisutni u raznim medijima, i da su Vam pored pomenutog stripa bliski i muzika, štampa, film... može li se zaključiti je u današnje vreme, iz komercijalnih razloga, nužno ukrštanje visoke i popularne kulture?

Ne znam šta tačno znači „iz komercijalnih razloga“. Ako mislite da ćete dobiti veći honorar ako ukrstite Rolingstonse sa Ibarskom magistralom – grešite. Ništa nije nužno ako znate šta hoćete i ako to što ste zamislili znate da sprovedete u delo. U mom slučaju, nalazim inspiraciju u muzici, filmovima, stripu... Umetnost je sistem spojenih sudova. Muzičari poput Dejvida Bouvija i Džonija Štulića su stvarali svoju muziku pod uticajem književnosti i knjiga koje su čitali. Ja, recimo, pišem pod uticajem muzičara, dobijem nadahnuće kad čujem dobru pesmu i to naprosto krene samo od sebe. Tako je, na primer, nastala moja pripovetka „Kiša“, inspirisana istoimenom pesmom Džibonija. Takođe, vrlo je nategnuto pitanje šta je visoka a šta popularna kutlura. Živimo u 21. veku. Da li su pesme Joy Division ili EKV visoka ili popularna kultura? A šta je sa knjigama Stivena Kinga? Ili filmovima Stivena Spilberga i Kventina Tarantina?

Autor: Nemanja Savić
Izvor: Dnevnik