Jesper Jul: „Tradicionalna porodica je prošlost“

Savremeni roditelji se ne osećaju dobro pri pomisli da poseduju moć nad svojom decom i prezaju od toga da je koriste.
 
Danac Jesper Jul je trenutno jedan od vodećih svetskih psihoterapeuta kada je u pitanju definisanje odnosa unutar modernih porodica i stručnjak za rad sa decom. Osnovao je porodične centre za psihološku podršku u više od 15 zemalja sveta, a autor je i nekolicine priručnika na istu temu, koji su prevedeni na tridesetak jezika. Nedavno se kod nas, u izdanju Lagune, pojavila jedna od njegovih najpopularnijih knjiga „Život u porodici“, u kojoj razmatra neke od najbitnijih vrednosti u partnerskim odnosima i vaspitavanju dece.

Jul smatra da je za održivost porodice u današnjem svetu najvažnije „ravnopravno dostojanstvo“, koje, po njemu, znači da pojedinac poštuje svoj dignitet, ali u istoj meri i integritet svog partnera. Na početku priče, danski autor objašnjava da se porodica u današnjem svetu bitno promenila, te da je neophodno uvažiti ovo činjenično stanje:
 
„Porodica se više ne sastoji samo od oca, majke i dece. Uloga samohranih roditelja više ne predstavlja društvenu nesreću, niti ljubavni fijasko. Poslednjih godina tome su se pridružile i 'pačvork' porodice, sa 'tvojom', 'mojom' i 'našom' decom, a i razvedeni očevi ili majke koji sa sopstvenom decom žive samo povremeno u psihološkom i egzistencijalnom smislu nesumnjivo takođe čine porodicu. Uz to, imamo i homoseksualne parove, s decom ili bez njih, porodice sa usvojenom decom, hraniteljske porodice i domaćinstva u kojima više generacija živi pod istim krovom. U pitanju je mnogo veća promena nego što je smena generacija, a naravno da ta promena sa sobom nosi i znatnu nesigurnost“, kaže Jul i dodaje da na naše izbore u životu izuzetno utiče i naša „tržišna vrednost“:

„Mogućnost da zasnuju partnerski odnos ili porodicu za mnoge mlade ljude zavisi od sposobnosti da sebe prodaju na tržištu ‒ bilo u diskoteci, na internetu ili na drugim mestima na kojima osobe u potrazi za partnerom isprobavaju svoju tržišnu vrednost. Zato se i, na primer, beleži sve veća stopa samoubistva među zapadnoevropskim ženama bele rase koje ne mogu da se pomire s tim da njihov obim grudi, njihove genitalije i dužina nogu ne odgovaraju idealnim predstavama tržišta. Deca se u zastrašujućoj meri svode na objekte i robu koja je predmet trgovine.“
 
Veze i odnosi

On smatra da je od izuzetnog značaja za razvoj odnosa međusobno uvažavanje.

„Bez obzira na to o kojoj vrsti porodice govorimo, ključne reči su veze i odnosi. Njihov kvalitet odlučuje o našem blagostanju i našem razvoju kao ljudi. Odrasli partneri neće zaostati u svom razvoju i propasti zato što nešto nije u redu sa njima samima ili drugom osobom; ni deca neće zaostati u razvoju i propasti zato što imaju loše roditelje. Zaostajemo u razvoju i propadamo ako ono što se među nama događa nema prave elemente, to jest kvalitete. A jedan od najvažnijih kvaliteta je, ono što često ističem, ravnopravno dostojanstvo. To, po mišljenju, znači jednake vrednosti (kao ljudi) koje će nas uputiti da se odnosimo na isti način i sa poštovanjem prema ličnom dostojanstvu i integritetu partnera“, objašnjava Jul i dodaje:

„Savremeni roditelji se često ne osećaju dobro pri pomisli da poseduju moć nad svojom decom i prezaju od toga da je koriste - s nesrećnim posledicama. Deca na svet nesumnjivo dolaze s velikom mudrošću, ali bez iskustva, i potrebni su im autoritet i vođstvo odraslih. U toj tački su porodice veoma slične drugim organizacijama: ako se oni koji imaju moć ponašaju kao da je nemaju, to škodi blagostanju svih i smanjuje produktivnost. Pitanje stoga nije da li odrasli poseduju moć, već kako nameravaju da je upotrebe, a na tom mestu se ravnopravno dostojanstvo pokazuje kao najkonstruktivnija od svih vrednosti.“

Podela posla

Jul takođe smatra da je nužno redefinisati tradicionalne porodične odnose.

„Podela posla u porodici je veoma bitna stvar i uglavnom postoji saglasnost oko toga da bi odrasli trebalo da podele zadatke među sobom na otprilike ravne delove. Međutim, u stvarnosti su oba pola i dalje u velikoj meri vezana za tradicionalnu podelu uloga. Muškarac je hranilac porodice, kome žena zauzvrat obezbeđuje usluge, mir i oporavak. Ona brine o hrani, deci, domaćinstvu, a uz to je i odgovorna i za sve što se tiče raspoloženja i atmosfere. Upravo ta odgovornost je veoma složena kategorija, koja ne može da se ugura u neku shemu. U odnosu s partnerom skloni smo da smatramo odbijanjem ako se naši dobronamerni darovi ne prihvataju, ili ako se vraćaju na adresu pošiljaoca. To shvatamo lično, umesto da odatle učimo. Imajte to na umu prilikom narednog sukoba sa partnerom. Verovatno ćete uglavnom razmišljati o tome kako da se odbranite, ili koje su slabosti i greške vašeg partnera ‒ a to je čist egocentrizam od kojeg nema koristi. Konstruktivna egocentričnost vodi ovim pitanjima: jesam li to što sam želeo da kažem mogao reći tako da obogatim naš odnos i da budem autentičniji?“, objašnjava terapeut i dodaje da su međuljudske borbe za moć neizbežne, ali i besmislene:
 
„Ne verujem da je moguće živeti u porodici bez izvesnih borbi za moć ‒ barem tokom prvih deset ili petnaest godina, što, međutim, ništa ne menja činjenicu da je to protraćeno vreme i energija. Ako borbe za moć prevladaju, možemo pokušati da svaku borbu odlučimo u svoju korist, što potkopava odnos prema drugoj osobi, ili da ponovo uspostavimo ravnopravno dostojanstvo ‒ ne kao zlatnu sredinu kompromisa, već kao oblik dijaloga koji nam omogućava da rastemo, umesto da uništava naš integritet ili zajednicu.“
 
Jul tvrdi da ne smemo optuživati decu za vlastite frustracije.

„Istorijski gledano, dugo se sposobnost dece da roditeljima ukažu na najbolniju tačku smatralo dečjom provokacijom i da zbog toga mora da im se pokaže gde su granice i gde im je mesto. Deca, međutim, zapravo moraju biti već relativno odrasla da bi roditelje provocirala svesno. Roditelji se često osećaju isprovociranim, ali to je nešto sasvim drugo i ne mogu se deca optužiti za to. To spada u kategoriju osećanja za koju je korisno da sami preuzmemo odgovornost. Ni sa kim od nas nije lako živeti, a oni koji to poriču na kraju plaćaju najvišu cenu, onda kada njihove životne laži i njihove veze pretrpe slom. Ovim neću da idealizujem bol, već samo da podsetim na njegovo neizbežno postojanje. Naše potrebe nam postaju najjasnije onda kad nisu ispunjene. Svoje granice upoznajemo samo onda kad ih neko ne poštuje, a karakter i dubinu osećanja najbolje prepoznajemo kad izgubimo tlo pod nogama. Zahvaljujući tome postajemo pametniji, ali pre svega raste naša sposobnost empatije, kao i naša sposobnost da prihvatimo individualnost drugih“, konstatuje terapeut.
  
Autor: Dejan Katalina