Povodom nove zbirke priča, kojih ima okruglo četrdeset, postavili smo Jelici neka životna pitanja. Ona je na njih odgovorila iskreno, sa osmehom koji smo čuli u pozadini, a kako je svaka prilika za priču sa njom sjajna, saznali smo još ponešto usput. Dok se ne sretnemo uživo sa njom, evo jednog pisanog intervjua.
Foto: Bojan Brecelj
Nova zbirka je pred nama. Šta si nam sve spremial da „ponesemo“ od života?
Od svega po malo, trudeći se da ispratim život, koji je uvek i oduvek, sastavljen kao krpara, šareno, staro, grubo, novo, preteklo, nežno, zaboravljeno... Naravno, sa dosta smeha, koji je u ovo vreme potrebniji od hleba (a i ne goji, za razliku od, u poslednje vreme, nepravedno ozloglašenog hleba).
U ovoj zbirci ima i priča koje su izuzetno aktuelne, govore o kovidu. Kako to da si unela taj momenat „trenutnog“ u zbirku?
Mislim da je to bilo potrebno, uostalom mnoge priče u mojim knjigama su se dešavale neposredno pre pisanja. Kovid virus je sapeo našu svakodnevicu, umešao se svuda više no margarin, promenio nam navike koje su se toliko podrazumevale da smo ih primetili tek kad smo morali da ih se odreknemo, kao što je recimo rukovanje, bacanje u naručje prijateljima, rođacima, ljubljenje sa i bez ozbiljnog razloga, sastavljanje stolova. Sve te, do sada neprimećene srdačnosti, su zabranjene, uz ceo niz preporuka za držanje razmaka na koji nikako da se naviknemo. Od toga pa sve do režima zatvaranja, šetanja, gledanja na sat kad se sme, a kada ne sme napolje. Prosto, korona je toliko zacarila našim životima, da nikako nisam mogla da je izbegnem, morala su i neke priče da se zavrte oko nje.
Ne samo što si sada visokokvalifikovana Mama, jer su ti deca odrasla, nego si pregurala i jedno venčanje. Doduše, vešto si sakrila to od čitalaca. Jesi li ponela na kraju taj šešir i kakav je bio vodostaj tih dana?
Nisam uspela da stavim šešir do dana današnjeg, ali vodostaj je opao u nadi da ću ga poneti, jer ipak sam se istakla sa troje dece. Statistika bi, bar ponekad, mogla da stane na moju stranu i omogući mi da nasmejem sve prisutne šeširom na koji sam se nameračila. Ničija nije do zore gorela, tako će i ova Korona dogoreti jednom, valjda, nadajmo se, ipak. Tada će se granice otvoriti, i moći ćemo opet da upražnjavamo naš tatarski način života, perjajući Balkanom. Valjda će se tada i sinovi odlučiti za brak kao takav, i meni dati priliku da podignem vodostaj do šešira.
Reci ti nama od čega najviše voliš da spremaš džem? I da li više voliš da se baviš zimnicom ili roditeljstvom?
Moja uža specijalnost su pekmezi od kajsija i jagoda, obaška što tako mirišu da je to neodoljivo. A, između zimnice i roditeljstva kod mene nema „ili“. Jedini razlog za spremanje zimnice je roditeljstvo, jer jasno je meni da sve to može da se kupi, da ćemo nekako zimu i bez zimnice valjda nekako preživeti, ali tegliranje ljubavi je – roditeljstvo. To znaju i moja deca, koja su odavno prerasla tu imenicu, zato i zloupotrebljavaju moju potrebu da im budem i dalje potrebna, naručujući mi tegle u koje staje mnogo više no što se na prvi pogled vidi.
Smehotresna je priča u kojoj ste ti i Žmu zalupili vrata od stana i nonšalantno izašli da prošetate psa. Kako uspevaš da se „odvojiš“ od sebe i pretočiš takve događaje u priče? Kako to uopšte izgleda? Da li odmah zabeležiš takve događaje, odmah napišeš priču, ili imaš neku stvaralačku dnevnu kvotu pa pišeš „po zadatku“ jer tako ostaješ u treningu?
Moj problem je moj brat od tetke uspeo da stisne u jednu rečenicu: „Ti bi mogla da napišeš priču i o dihtungu na ekspres loncu“. Neke stvari, koje mi se dese, prosto ne mogu da zaboravim, kao što je to slučajno samoizbacivanje iz stana, tako da se one, pre ili kasnije, nađu u pričama. Druge se trudim da ne zaboravim, zato imam sveščicu u koju ih zapisujem, dovoljne su mi reč ili dve kao asocijacija.
Što se pisanja tiče, verujem da je potrebno pisati dnevno, biti disciplinovan, ali mi ne uspeva, ali onda kada ne pišem ja čitam. Sigurna sam da je za dobro pisanje svakodnevno čitanje još potrebnije, neophodno. Baš kao i to da vidite priče oko sebe, naročito u naizglednim sitnicama, koje drugi ne primećuju, a koje tako neprimetne spajaju naše živote kroz vreme i prostor.
Jesi li razmišljala o promociji knjige u ove dane kada nema mnogo druženja i okupljanja sa publikom?
Jesam, kako da nisam. Nedostaju mi moji čitaoci onoliko koliko mi nedostaje da i ja kao čitalac odem na promocije knjiga pisaca čije knjige volim. Za razliku od prošlih vremena, danas bar društvene mreže mogu da nadoknade to nedostajanje, i mada je mnogo lepše kada se to radi uživo, ipak je uteha što sa čitaocima mogu da razgovaram na pomenutim mrežama. Oni meni šalju fotografije moje nove knjige i onda se dopisujemo. Priznaćete i to je nešto, dobro je makar i tako.
Ne mogu da zamislim da sada nešto ne pišeš. Molim te, reci nam o kakvom poslovnom poduhvata trenutno razmišljaš.
Ne volim baš da o tome pričam, jer nekako ispadne kao da sam obećala, pa me to sputava u predomišljanju. Ipak, postoje dve „obaveze“ kojima neću moći da pobegnem. Jedna je nova dečja knjiga, jer se roditelji čitalaca žale da ne mogu u nedogled da ispočetka čitaju deci dve, do sada napisane, knjige. Što se tiče drugog „projekta“ (mnogo volim zlostavljanje te reči, koja se u današnjici razapela između planiranja da se sredi tavan i namere da se sazida pet solitera), to stvarno ne smem da kažem, jer mi vešte žene se više bojimo uroka od onih koji u nas ne veruju. Dok ne sprovedem te dve namere, čekam da ugledam reizdanje prve knjige, one koju sam pisala sa Najboljom Drugaricom, Goricom Nešović. Naime, Laguna nas je obradovala željom da reizda našu knjigu „Priči nikad kraja“, što je meni jako drago, jer priči nikad kraja.
Razgovarala: Ivana Misirlić