Ako već niste pogodili, govorimo o
Jelici Greganović, autorki nekoliko knjiga priča, među kojima i „
Zovem se Mama“, kao i „
Zovem se Mama 2“.
Pre svega dve godine Jelica je postala baba. Ne bismo rekli za nju da je baba, ali u daljem tekstu videćete i sami da ona na tome insistira. Mi smo zato rešili da je pitamo kako je to Zvati se baba i da li babe po definiciji moraju svojoj deci koja su dobila decu govoriti da sve što rade, rade pogrešno i da bi trebalo samo njih (babe) da slušaju.
Da li je biti baka tačno ono što ste očekivali ili je ipak drugačije?
Ja bih samo, ovom prilikom, da naglasim da sam baba. Nisam ni baka, ni nana, ni staramajka, ni nena, ni dada, Zovem se Baba. Ma koliko to nekome zvučalo uvredljivo staro, ja za to imam dva razloga. Kao prvo, babe su zakon. Drugi razlog je iskustveni – prvi glasovi, suglasnici, koje bebe izgovaraju su „m“ i „b“. Zbog toga će beba pre izgovoriti „ba-ba“, nego „ba-ka“. Za „k“ je potrebno suviše vremena, zbog čega sam htela da olakšam komunikaciju, ali i da svoj naziv čujem što pre. Jeste da moj unuk, još uvek, babom zove i bubu i bananu, ali od njegovog prvog „ba-ba“ sam promenila agregatno stanje u tečno, i od tada se konstantno topim kad mi se obrati.
Niko nije emocionalno spreman na novu bebu, ni svoju, ni bebu svog deteta. Svaka beba je vulkan neponovljivih osećanja i ma koliko dece imali, svaka nova beba je iznenađenje za sebe.
Biti baba je, ako je to moguće, viši čin od mame. Mamina mama. Tako da osećanja izazvana tim povodom su majčinska dignuta na kvadrat.
Mnogo ste govorili i pisali o roditeljstvu, a sad ste se našli u novoj ulozi. A ta uloga u našem društvu nije do kraja definisana. Šta je, tačno, babin „posao“?
Ne znam za druge babe, ali pokušavam da svoju funkciju obavljam kroz dve delatnosti: učenje i maženje. S tim što ovo drugo ima prednost. Prvo je utvrđivanje gradiva, uz vremensko prilagođavanje. Ako se nešto novo pojavilo, naravno da i to mora da se savlada, ali ja kao baba se trudim da se ne zaboravi ono što je činilo i moje detinjstvo, i detinjstva moje dece. U to su uključene sve već legendarne pesme, priče, pitalice i igralice. Jer što se mene tiče, svako detinjstvo mora da počne sa „Taši, taši, tanana i svilena marama“, uz bubu koja lazi i nešto traži, misterije gde zeka pije vodicu i traženja pametne glave. Uz crtanje i one prve igre koje počinju sakrivenim očima i „bu!“.
Maženje je neminovno, uz potencijalno razmaživanje. Sumnjam da ovaj glagol postoji u pravopisu, ali babe ga svakodnevno upražnjavaju. Jeste da niko ne mazi kao mama, ali babe imaju vremensku prednost. Kada ste mladi i roditelj, što bi rekao žargonski rečnik „ne znate gde udarate“, uz svakodnevno moranje učenja nove uloge. Za to vreme se babama oslobodilo dovoljno vremena, uloge su poznate, taman da ga potroše na maženje.
Ugrubo, danas imamo dva tipa bake. Onaj koji se ne meša i tu je da pomogne kad treba, ali sve odluke prepušta roditeljima i onaj drugi tip koji obožava da savetuje, a pomalo se i uvredi kad savet nije prihvaćen. Kom tipu pripadate?
Dva tipa bake postoje oduvek, to nije obeležje današnjice. Naravno da osoba, koja zna da ima više iskustva, ima potrebu da to iskustvo podeli sa osobom koju je sama rodila i koju je naučila svemu što se mora, od prvih reči i koraka. Teško je shvatiti da tvoja beba ima bebu. I da ta tvoja beba sad treba da „održava“ i uči drugu bebu. To je ono što je najteže kad ugledate svoju bebu, onu koja je do juče puzila po kući i žvakala prste, kako drži drugu bebu. Nema veze šta oči vide, mozak pamti. I jasno da vam je prvi nagon da joj pokažete kako se beba bolje i sigurnije drži, da je slučajno ne ispusti, da joj glavu ne pritisne… Već tu sam se samodisciplinovala i moram da se pohvalim da mi, za sada, dobro ide. Ostavljam majci da bude majka, jer nema znanja boljeg od osećanja. Može da se prenese iskustvo, ali netraženi saveti su sasvim druga priča. Zato čekam da budem pitana, tada odgovaram šta sam u toj situaciji radila, ali i dalje verujem da nema babe koja bi dete čuvala bolje od majke. I ne pada mi na pamet da se uvredim zbog bilo čega što moja beba smatra da je dobro za njenu bebu.
Šalu na stranu, roditeljstvo, pa i način života se menjaju. Ono što je nekad važilo, danas više ne važi. Da li verujete da roditeljstvo treba da ostane isto kao kad su naše bake odgajale decu ili treba učiti na greškama?
Glavna osobina vremena je sklonost menjanju, shodno tome se menja i način života i ljudi i sveta oko njih. Tako je oduvek bilo i biće. Uprkos svim promenama, postoje stalnice u ljudskim životima, mahom one koje im je priroda predvidela, ali ne treba zanemariti i one, koje su odraz civilizovanosti.
Recimo, bebe bi trebalo da sisaju, bez obzira na napredak tehnike i tehnologije, jer mi ljudi smo – sisari. Jedino što je sada lakše nadoknaditi nemanje majčinog mleka i sisanja. Jasno je da majka, koja danas ne može da doji svoju bebu, neće juriti koze ili tražiti nekoga ko zna neku ženu koja doji svoju bebu, pa da dâ i njenoj. Naravno da će iskoristiti činjenicu da postoji mleko u prahu za bebe. S druge strane, korišćenje tehnike i tehnologije zato da bi se stvari pojednostavile, na štetu dece, meni se ne čini dobrim. Verujem da nije dobro dojenčetu gurnuti u ruke telefon ili neki drugi ekran, umesto da mu se priča ili da se igra s njim. Dete će mnogo više naučiti ako mu, dok recimo sedi u kolicima, pokazujete stvari pored kojih prolazite, no što će se to desiti ako gleda virtuelni svet u kome ne živi. Lepo je kada stvarni svet propustite kroz maštu, ali ne i kada probate da sve svedete na maštu, a stvarnost gurnete u ćošak.
Što se učenja na greškama tiče, to je večita umetnost. Greške su dobre samo kada nas nečemu nauče. Oduvek. I u svim oblastima ljudskog života. Životinje uče iz grešaka i prilagođavaju se promenama, to je evolucija. Baš tako i ljudi. Da čovek nije učio na greškama, još uvek bi virio iz visoke trave.
Vaše knjige koje o roditeljstvu govore na humorističan i drugačiji način doživele su svaka po nekoliko izdanja. Očekuje li nas knjiga o novoj ulozi u kojoj ste se našli?
Mnogo mi je drago što su moje dve „roditeljske“ knjige „Zovem se Mama“ i „Zovem se Mama 2“ (mada je ova druga zapravo „Zovem se Mama na kvadrat“) postigle željeni cilj. One nisu savetodavne knjige, teško je i nezahvalno deliti roditeljske savete. Ali verujem da je dobro pisati o iskustvima, pa ako neko u njima vidi savet, njegova volja. Još ako su iskustva predstavljena kroz oči humora, sa neophodnom samokritikom (jer alibi za smejanje drugima imate samo ako umete da se smejete samom sebi), utoliko je lakše. Upravo u tome je bio cilj ovih knjiga, da pokažu roditeljima da se i drugima dešavaju roditeljske greške, sumnje, prosto parodične scene, nesigurnosti… Niko se, naravno, time ne hvali, ali to ne znači da ste vi jedini neiskusni i najgori roditelj na svetu. Roditeljima je mnogo lakše kad znaju da nisu sami, da je učenje roditeljstva na greškama sasvim normalna pojava. Oduvek i zauvek.
Autor: Aleksandra Cvjetić
Izvor: zelenaucionica.com