Verovatno vam je nepoznato da je spisateljica
Jela Krečič vrlo popularna osoba u Sloveniji, a njene knjige pravi hitovi.
Već svojim debijem iz 2015. godine „
Nema druge“ oduševila je čitaoce, a potom je usledila takođe hvaljena knjiga iz 2018. „Knjiga drugih“. Jela uspeva da spoji humor, vedrinu i ozbiljne teme, predstavljajući se kao sjajan glas svoje generacije, a rođena je 1979. godine.
Njena knjiga „Nema druge“ sada je, zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, objavljena i u Srbiji, a reč je o zanimljivoj komediji iz urbanog ljubljanskog miljea koja prati ljubavne i poslovne zavrzlame mladog fotografa Matjaža kroz predele tranzicione Slovenije, ali i regiona.
Sa autorkom ove zabavne knjige, koja ispod naizgledne lakoće krije prilično robusnu studiju o sazrevanju i borbi za egzistenciju u modernom društvu, usred ere digitalnog kapitalizma i ekspresne konzumacije apsolutno svega, inače filozofom i kolumniskinjom uglednih slovenačkih novina i časopisa, te suprugom najpoznatijeg svetskog levičarskog filozofa
Slavoja Žižeka, otvoreno i prijatno smo razgovarali u intervjuu koji sledi.
Pitanja su postavljena na srpskom, a odgovori su stigli na engleskom. Tako danas izgleda komunikacija od Zlatibora do Triglava. Da ide od Vardara zahtevala bi još pokoji jezik. Bez obzira na to, sasvim dobro smo se razumeli.
Zanimljivo je da ste za junaka svoje knjige izabrali muškarca iako većina spisateljica bira da im glavni likovi budu žene, pogotovo kad je u pitanju moderna tematika. Kako ste se opredelili za Matjaža?
Teško je rekonstruisati kako se ideja oživljavala. Želela sam da moja knjiga bude komedija i da odzvanja strukturom savremenih TV serija. Tako da se činilo logičnim da će glavni junak naići na vrlo živopisnu raznolikost žena. Jedno vreme mi je bila zabavna ideja nastavka u kojem bi se ženska junakinja suočila sa sličnim izazovom kao Matjaž, ali jednostavno nisam mogla da zamislim tako zanimljiv sled muških likova. Za „Ni druge“ (Nema druge) takođe sam želela da stvorim muškog heroja koji bi mi bio zanimljiv: pustinjak, ali smešan; tvrdoglav, ali željan; uobražen, ali sposoban za plemenita dela.
Reklo bi se da je Matjaž momak koji je u svojoj osnovi monogaman, on voli jednu ženu, koja mu je u trenutku izmakla iz zagrljaja, tako da on upada u neku vrstu nehotičnog promiskuiteta. Da li mi se dobro čini?
Da, prihvatanje ideje o izlasku sa nekoliko žena zapravo je – bar na početku knjige – znak Matjaževog velikog očaja i bola. Izgubljen je i ne očekuje ništa od ove neozbiljne igre zabavljanja, ali, naravno, put upoznavanja novih žena na kraju pruža više nego što se ikada nadao i bar time prevazilazi svoj gubitak.
Iako na prvi pogled gorka, ali i zabavna, priča o Matjažovim ljubavnim dogodovštinama je istovremeno i priča o životu u liberalnom kapitalizmu, tranzicionom društvu koje naizgled nudi široku lepezu izbora, kao u supermarketu, da bi čovek ubrzo shvatio kako je sav taj izbor zapravo daleko od suštine. Gde se izgubio Matjaž, odnosno gde smo se svi mi pomalo izgubili?
Smatram da je vaša analiza intrigantna: potrošačka sloboda izbora (propagirana kao krajnja moguća sloboda) prenosi se i u naš najintimniji život: počinjemo da verujemo da možemo da izaberemo svog partnera dok biramo novi šal u prodavnici i možemo da ga zamenimo ili nju u bilo kom trenutku za bolju verziju. Knjiga se, međutim, zasniva na ideji mogućnosti istinske ljubavi. Šta podrazumevam pod ovim pojmom? Očigledno ne sugerišem prevladavajuću paradigmu u romantičnim komedijama gde je ljubav zamišljena kao savršena sreća u paru ili kao sklad zajedništva. Verujem da vas ljubav obuzima, bira vas i razbija vaš svet – čini da u potpunosti rekonstruišete svoj život u njeno ime. Ovo je sasvim druga paradigma od potrošačke, jer zahteva određenu vernost onome što vas je pogodilo. Dakle, predlažem ljubav kao upečatljiv događaj, ali nadam se i inspirativan i barem u određenim aspektima ispunjen događaj. U tom smislu ljubav nije nešto što odgovara našim potrebama ili željama. To je neočekivani zahtev koji menja naš život i takođe menja ono što smo mi kao subjekti.
Poigravate sa stereotipima modernog kapitalizma smeštajući svoje junake u svet osmočasovnog radnog vremena i slavljenja petka kao praznika. Postoji li uopšte danas drugačiji način života osim posao-kuća-kuća-posao-kafana-posao...? I kako bi, po vama, taj model izgledao?
Naravno, postoji drugačiji model života ako ga možete takvog sebi priuštiti. U knjizi, ja se trudim da dam perspektivu mlađoj generaciji koja je bila u Sloveniji (ali ne samo tamo) žrtva finansijske krize i mera štednje. Ova omladina je postala nesigurna radna snaga, zarađuju tek taman toliko novca da kupuju laptopove i pametne telefone i druže se u barovima, ali nemaju dovoljno sredstava da se emancipuju od roditelja, možda započnu svoj život i porodicu. Ali, s druge strane, htela sam da život u razonodi i zabavi prikažem ne samo kao praznu aktivnost izgubljene generacije, već kao prostor prijateljstva, rasprava i solidarnosti. Sada, u doba korone, prepoznajemo značaj takvih okupljanja sa prijateljima. Sada to možemo ceniti kao vreme dobrodošlog odvraćanja pažnje od porodičnog kruga i našeg unutrašnjeg života – kao društvene događaje koji pružaju neku vrstu transcendencije kroz kolektivnu radost.
Slovenija je prva bivša republika SFRJ koja se osamostalila i postala nezavisna, vrlo brzo krenuvši ka Evro integraciji. Međutim, ispostaviće se da to i nije med i mleko. Kakva je, po vama, pozicija Slovenije u EU?
Da budem iskrena, mislim da Slovenija nije značajan igrač u EU. Ali verujem da bi bila daleko gora zemlja kada bi se prepustila sama sebi. Sada je bar vezana za određene standarde, zakone i vrednosti EU. Čini se da su svi, uključujući i mene, kritični prema EU i verujem da bi to mogla biti mnogo inspirativnija politička (i ne samo ekonomska) unija. S druge strane, često zaboravljamo kako bi izgledao svet bez EU, koliko bi mnoge države članice EU bile uništene bez njega. Način na koji je EU postupila sa prvim talasom koronavirusa zaista je razočarao, sada postoji malo više koordinacije i solidarnosti. Dakle, da, trebalo bi da očekujemo više od EU, njenih institucija, njenih političkih agendi, ali istovremeno, trebalo bi da prepoznamo neke neporecive kvalitete čak i u tako često smešnoj birokratiji EU.
Vašu knjigu opisuju i kao antičiklit, međutim zanimljiv je, opet se malo vraćam, vaš izbor da moderno društvo isecirate kroz vizuru muškaraca budući da se često može čuti kako živimo u muškom svetu kojem nužno sleduje preuređenje, pogotovo nakon što je pokret MeToo na izvestan način već izvršio revoluciju u odnosima među polovima. Šta vi tačno vidite iz tog muškog rakusa? I da li je bilo teško ili zabavnije razmišljati iz muškog ugla?
Smatram da je #MeToo veoma važan pokret, posebno zato što je promenio unapred stvorenu predstavu o tome šta je prihvatljivo u odnosima među polovima. Vidim kako bi puristički soj ovog pokreta smatrao moju knjigu (pomalo) mizoginom, jer moj junak nikada ne pokušava da bude politički korektan i gotovo presrećno daje oštre, duhovite primedbe o svojim koleginicama (i njima samima). Ali verujem da je moja knjiga komedija, što znači da su stavovi svih likova dovedeni u pitanje. Tako se čak i Matjažev početni mizantropski stav menja tokom njegovih mnogih susreta i menja se upravo zato što neke bajne žene narušavaju njegovo polazno stanovište.
Postoji li neki lik iz vašeg života koji je bio inspiracija za Matjaža ili, možda, da li ste vi ženski Matjaž?
Mogu li da ne odgovorim na ovo pitanje? Ne, ali ozbiljno, sve svoje likove sagradila sam na komadićima vlastitog iskustva, ali sam ih oblikovala na način koji je odgovarao glavnoj agendi knjige. Verujem da me ima puno ne samo u Matjažu, već i u nekim ženskim likovima o kojima se sudi oštro. Verujem da je takva žestina autorski prerogativ.
Kao filozof, šta pronalazite u današnjem društvu kao nešto što bi moglo da preživi aktuelne trendove i predstavlja kapital za buduće generacije? Šta je najbolja karatkeristika današnjice?
Sviđa mi se ovo pitanje jer smo skloni da stalno budemo toliko kritični prema svemu i verujem da postoji neko nepriznato uživanje u preovlađujućoj kritici. Priznajem da i sama naginjem takvom stavu, ali – s druge strane – utehu pronalazim u velikim delima duha: umetnosti, dobrim filmovima i TV-u, naučnim i akademskim dostignućima, i što je najvažnije, komediji – nije baš da cveta u našem vremenu, ali još uvek se može naći u svim gore pomenutim poduhvatima ljudskog uma.
Radili ste intervju sa Džulijanom Asanžom. Kakv je utisak na vas ostavio i šta nam svima govori priča o čoveku koji deluje kao najveća žrtva sveta nad kojim se nadvija ozbiljna pretnja da se pretvori u „digitalni logor“?
Pa, doživela sam ga kao čoveka koji je gonjen zbog otkrivanja nekih neprijatnih istina o glavnim političkim silama i trenutnom političkom establišmentu. Do sada je postalo jasno da je atentat na lik Džulijana Asanža pažljivo orkestriran kako bi se prikrila veličina njegovih otkrića i opravdao zastrašujući tretman. Moram priznati da sam pomalo iznenađena što njegovo nezakonito zatvaranje ne izaziva nove pobune širom sveta. U intervjuu sa mnom definisao se kao „špijun naroda“, što smatram ispravnom odrednicom, bojim se samo da narod za koji to radi, to ne priznaje i ne uzvraća mu uslugu.
Mislite li da mi, kao što neki tvrde, na globalnom nivou živimo u totalitarnom sistemu kojim, kao u nekom sajber pank romanu, vladaju korporacije, odnosno prebogati pojedinci?
Slažem se, čini se da većinom država danas upravlja veliki kapital, i u tom smislu prava tragedija je Levica: ili u skladu sa interesima mega-korporacija, ili bez ubedljive alternativne ekonomske vizije. Što se tiče totalitarizma, tvrdim da postoje važne razlike među zemljama – u pogledu terora, korupcije ili čak u smislu opšteg dobra: represija Kine ne može se porediti sa represijom na takozvanom liberalnom zapadu, Merkelova desničarska politika se ne može porediti sa desničarskim populizmom Viktora Orbana itd.
Vaš suprug je najveći levičarski filozof Slavoj Žižek. Za jedne je vrhunski intelektualac i mislilac, dok je za neke prevaziđeni šarlatan propale ideologije. Neću vas pitate da ovo prokomentarišete, ali me zanima kako je živeti s čovekom koji uživa toliki publicitet i neprestano je izložen vrlo ozbiljnim analizama svoga lika i dela u medijima?
Da bih odgovorila na vaše pitanje, moram malo da komentarišem različite percepcije koje ste pomenuli. Sve više i više smatram da je izvanredan filozof našeg doba, koji se nikada ne boji da se pozabavi najtežim ontološkim pitanjima ili najtežim političkim neprilikama. Zbog toga je moj život sa njim nadahnjujući. Pored toga, njegov humor i duhovitost (čije tragove takođe možete pronaći u njegovom delu), postali su mi apsolutno neophodni.
Kakvi su bili komentari kad je roman „Nema druge“ objavljen, da li se očekivalo nešto drugačije od supruge Slavoja Žižeka, filozofa i intelektualca kao književni debi?
Pa, teško je pogoditi šta se očekivalo. Zaista sam bila srećna što je knjiga stekla prilično široku čitalačku publiku i što je engleski prevod nominovan za nagradu za Dublin Book Award. Neki kritičari su je odbacili kao žanr, ali moram reći da ja to doživljavam kao kompliment. Što sam starija, to sam umornija od percepcije da što je knjiga (film, serija, itd.) nečitljivija, hermetičnija, to više umetničke pohvale treba da dobije. Svi umetnici kojima se ja divim (i ne samo ja): od Čaplina do Lubiča i Sterdžis, od Hičkoka do Tarantina itd., bar su neko vreme smatrani samo dobrim zanatlijama ili dobrim zabavljačima. Ne pretendujem da moja knjiga spada u njihovu kategoriju, ali nadam se da je to omaž umetnosti takve zabave.
Neizbežno pitanje na kraju: korona virus. Razlog za strah ili prilika za redefinisanje naših pogleda na život i svet? Možda inspiracija za novi roman?
Sve navedeno. Koronavirus nas je naterao da uvidimo da je ono što smo shvatili kao našu nepromenljivu stvarnost vrlo krhko i može se naglo transformisati. Po mom mišljenju, Covid je prilika da zamislim drugu stvarnost, to jest: drugo društvo. Svakodnevno smo svedoci važnosti javnog zdravlja i javnog obrazovanja, vidimo kako države mogu da regulišu ili bar na trenutak previde potrebe globalnog tržišta. S druge strane, kako nas je naučila Naomi Klajn, kriza je uvek prilika za kapitalizam da napreduje i napreduje na račun nas, običnih ljudi.
Što se pandemije korone tiče kao umetničke inspiracije ... Za mene je inspiracija, ali na negativan način. Tokom proleća i trenutnog karantina, jedina literatura koju sam mogla (čak i sada mogu) da čitam je kriminalistička fantastika. U ovakvim vremenima za mene postoji nešto vrlo umirujuće u ubistvima i misterijama – lakše je nositi se sa kriminalnom patologijom nego sa posledicama trenutne krize. Tako da, tokom prvog lokdauna jedini način na koji sam mogla da se izborim sa situacijom bio je da počnem da pišem vlastiti krimić. Pandemija još nije završena, pa tako ni moj roman (ali u bliskoj budućnosti, nadam se, biće gotovi i jedno i drugo...)
Razgovarao: Dejan Katalina
Izvor: espreso.rs
Foto: Jože Suhadolnik