Laguna - Bukmarker - Jednorogo vreme – Prikaz romana „Vreme od voska“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Jednorogo vreme – Prikaz romana „Vreme od voska“

Ovo vreme je
izašlo iz zgloba. O, prokletstvo, sram,
što sam rođen da ga ja popravljam sam!

„Hamlet“, Šekspir
 
Pored originalnih, filmovi često imaju tzv. distributerske naslove. Originalni naslovi imaju veze sa namerama autora da dopune priču ili da na metaforičan način skrenu pažnju na suštinu stvari, a distributerski, pak, služe da budu što zanimljiviji širokoj publici. Ima smisla i jedno i drugo. Originalni, a u ovom, literarnom slučaju radni naslov romana bio je „Jednorogi jelenak“, dok je roman objavljen pod naslovom „Vreme od voska“.

„Jednorogi jelenak“ podseća na detinjstvo, na divljenje i strahove, na rogobatnost, eleganciju, čudo i krhkost života, na okrnjenost naših želja, na našu povezanost sa prirodom onako kako smo povezani sa kulturom i svim onim bez čega nema pravog gađenja, ni pravog divljenja, prave sreće, a ni prave nesreće. „Vreme od voska“, međutim, doziva nam u sećanje druge literarne naslove kao je što su „Vreme smrti“, „Vreme čuda“, „Vunena vremena“, pa možda i citat iz „Hamleta“. Sve te dozvane asocijacije govore o vremenima u kojima su pisci živeli, o Duhu vremena za koji su videli da se izobličio i zbog kog su stradali. Roman Ivana Josimova, međutim, iako govori o vremenu koje se iščašilo, ne govori baš o tome – pre bi se reklo da je reč o piscu koji je odlučio da ni trun odgovornosti za stradanja glavnog junaka ne prebaci na vreme u kojem živimo, naprotiv, da svu odgovornost za jad ljudskog života pokuša da dokuči iz samog tkiva života samog junaka, trudeći se da svojim perom (ne može se reći tastaturom!) poput hirurškog skalpela zaseče sva mesta na kojima njegova rendgenska intuicija posumnja da se kriju opasni deformiteti. Ako se neko vreme Josimovljevog romana pretvorilo u lako topivi i lako deformišući vosak, to je isključivo lično vreme glavnog junaka, a time i čitaoca koji biva uvučen u tu dalijevsku otromboljenost mekanih mehaničkih satova. Voštani satovi ne samo da više ne mogu biti precizni u merenju i nuđenju fakata, već menjaju svoju ontološku suštinu, pa njihovi ciferblati, okviri, kazaljke i brojke počinju i sami da cure kao pesak u klepsidrama.

Ovako piše Josimov: „Jednom sam na asfaltu usred najurbanijeg dela grada pronašao prelepog insekta, oko sedam santimetara velikog jelenka. Otkud on na takvom mestu, nije mi bilo jasno. Možda ga je neki čudan šumski vetar doneo na oblaku, jednog u million, da padne baš pred moje noge, ceo, neokrnjenog tamnog sjajnog hitina i sa oba cela roga, boje višnjinog drveta, ili ga je u kljunu donela neka ptica, što je manje verovatno jer nijedan kljun nije tako nežan, ili ga je neko, jednostavno, pronašao u šumi i ovde ga u opštoj gužvi izgubio. Kada sam ga ugledao, pomislio sam da je uginuo i odlučio sam da ga ponesem kući i kasnije ubacim u staklenu teglicu koju bih napunio alkoholom. Rizikujući da prolaznici koji su zastajkivali i začuđeno me gledali pomisle da sam pošandrcao, jer sam čučnuo da sa prljavog trotoara pokupim odvratnu bubu, ispraznio sam kutiju cigareta i ubacio ga unutra. Kod kuće sam ga izvadio na salvetu koju sam prostro po pisaćem stolu. Jedan mu je rog otpao odvojen od tela, a jelenak je mrdnuo tamnim tankim nogama i počeo da se nemoćno kači za mekani papir. Sve vreme dok je bio u kutiji duboko u tami moje torbe mislio sam da nije živ i radovao sam se što ću moći da ga sačuvam godinama ako treba za nekog ko tek treba da se rodi, i kome bi se učinio kao pravo čudo. Da ga čuvam za sina kome sam se nadao i o kome sam maštao izokola ćaskajući sa Kaćom, koja mi je savetovala da budem strpljiv i da nam još nije vreme da menjamo navike. Da li je već tada znala da kao par nećemo potrajati? Da li mi je i oživeli jelenak, grebući poslednjim atomima snage, govorio nešto slično tome, da mu nije vreme da ugine da bi postao čudo potopljeno u alkohol, jer nije izvesno da će se ikada roditi taj o kome sam ja maštao? Ako je to već tada znala, to nije bilo fer prema meni, ali je možda na bolan način bilo fer prema onome koji se nikada neće roditi i koji nikada neće dobiti šansu da nas prezire što bi odrastao rastrzan između dve osobe koje se vole i koje vezuje ljubav ogrnuta mržnjom. Ponekad pomislim da postoji neka kosmička pravda i da se svi nerođeni, svi kojima se neko nekada nadao, mislio o njima u svojim snovima, ipak nalaze negde na nekom mestu o kome brine Sveprisutni duh, da su ipak dobili svoju šansu i da je koriste punim plućima živeći svoje anđeoske živote, daleko od svakog zla, čemera i jada, daleko od boje krvi, zemlje i čađi, daleko od borbe za život i označenu teritoriju i da je tamo, ipak, moja želja dočekala nekog plavookog i vedrog, zadivljenog pred malom staklenkom u kojoj pluta jednorogi jelenak i njegov drugi odmetnuti rog.“

„Vreme od voska“, pod uredničkom palicom Zorana Penevskog, objavljeno je kao jedna od prve tri knjige u Laguninoj novoj ediciji Eklipsa, za koju izdavač kaže da obuhvata domaće romane o o istini koja izmiče iluzijama, o onome što, žanrovski raznoliko, izlazi iz tame na svetlo. Osim „Vremena od voska“ tu je Soćaninov triler zavere (ili ne) „Ubisvet“ u kom neko bez kriterijuma ubija ljude i Arsićev triler (ili ne) „Osinje gnezdo“ o moštima Sv. Save. Da li je i Josimovljev roman stanovita vrsta trilera? Zaplet tretira dušu, razum i um glavnog junaka, zločine prema sebi samom koje svako tokom svog života manje ili više svesno počini, a ovaj se delija namerio da retrospektivno spozna istinu za koju veruje da mora biti lekovita. Tako gledano, stvar nas podseća na romane Ernesta Sabata i Havijera Marijasa, na Štilera Maksa Friša, najzad na filmsko remek-delo Karlosa Saure „Zmija u nedrima“, gde glavna junakinja, na sličan tragično-humorno-estetizovani način pretresa svoju krivicu iz detinjstva. Upravo u pomnom i preciznom, a beskrajno maštovitom maniru navedenih dela, i Josimov nas dovodi do uvida da pogrešno shvaćeni sudovi iz detinjstva i mladosti, a za koje nismo imali volje, vremena ili hrabrosti da ih revidiramo, u zrelosti mogu imati katastrofalne posledice.

Osim što za nemile događaje i patnje u životu glavnog junaka ni pisac, ni njegov junak ne krive druge ljude, vreme, propast sistema vrednosti ili sisteme na vlasti, u „Vremenu od voska“ izostavljene su skoro sve hronotopske odrednice. Osim konkretne fotografije roditelja glavnog junka koji, po svemu sudeći, u prošlosti stoje na mostu preko kanala Dunav–Tisa–Dunav, dok se u pozadini vide obronci Karpata, sve bi se to moglo odigrati gotovo svuda i gotovo u svako vreme. Takođe, čuveno pitanje „od čega vaši junaci leba jedu?“, a na koje je studentima dramaturgije na FDU pokojni profesor Jovan Hristić svojski savetovao da prvo odgovore, kod Josimova nema odgovora. U biografiji pisca s tim u vezi pronalazimo da je, pre nego što je otišao u egzaktne vode mašinske inženjerije, jednom u mladosti pokušao da se upiše baš na tu Dramaturgiju. Svi akteri „Vremena od voska“, dakle, što se zadovoljenja egzistencijalnih potreba tiče, odnekud imaju dovoljno, ali ne previše, dobro im ide, ali im to ništa ne znači, profesiju glavni junak ima, ali ga ona niti ispunjava, niti razočarava. Sa junakom saosećamo tako što Josimov skida egzistencijalno i ogoljava egzitencijalističko: njegov junak kroz veliki deo svoje priče, koja je, kako bi rekao Gete, subjektivni ep, veoma uspešno prikriva svim ljudima dobro poznatu emociju – samosažaljenje. Za razliku od sažaljenja koje podrazumeva da nam je nekoga žao, pa ćemo zato učestvovati u njegovoj patnji, saosećati sa njim i biti pažljivi prema njemu, samosažaljenje se sastoji od roptanja na život, uvređenosti, bespomoćnosti i odbijanja da se o sebi brine. Razne psihološke teorije se slažu da se ova emocija kod čoveka pojavljuje onda kad ne može da zadovolji svoje osnovne potrebe, a pre svega potrebu za ljubavlju. Samosažaljenje je, znamo, a i videćemo čitajući Josimovljeve redove, jedna od najdestruktivnijih emocija jer smeta čoveku da primećuje probleme drugih ljudi (pa čak ni svoje koji su van žiže bola), zbog čega takav čovek drugima deluje bezosećajno i egoistično, što, naravno, ne dovodi do harmoničnih odnosa sa bližnjima, a ni sa daljnjima, kojima se, doduše, Josimovljev junak i ne bavi. Naprotiv, pisac će junaku postaviti u situaciju koje se svi plašimo: kad odnosi sa voljenima (za koje ne razumemo da umesto nas zadovoljavaju naše emocionalne potrebe) budu zahladneli, kad nas neko napusti ili prosto umre, istog časa pored nas će se stvoriti naše nesrećno detinjstvo, a mi ćemo biti svedeni na bespomoćno i neutešno dete. A kad se to desi u „Vremenu od voska“, a dešava se i glavnom junaku i njegovom ocu, junak, (a ni otac u svoje vreme) ne čini ono što bi trebalo, kao što to u takvim situacijama ne čini ni većina nas – ne okreće se metafizičkim načinima rešavanja svoje usamljenosti ili barem realnoj, materijalnoj brizi za samog sebe upotrebljavajući svoju snagu za svoju korist. Ne, ne, on čini ono što bi uradio svako pametan, energičan, hrabar i preduzimljiv: baca se na bolno, ironično, duhovito, obrazovano preispitivanje i komplikovano rekonstruisanje prošlosti. Prošlost ga, međutim, vara i menja svoj oblik i mesto jer i sadašnjost pred očima junaka postaje prošlost dok o njoj govori. I na samo to – još gore po junaka, a bolje po čitaoca – i prošlost izranja i živi barabar sa sadašnjošću, a davno nam je Mika Antić poručio da „opasno je kao zmija, opasno je kao metak, kad u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak“.

„Vreme od voska“ ne ugađa čitaocu i ne korumpira ga, već, naprotiv, traži njegovo posvećeno angažovanje i čitalačko iskustvo. Neki će reći da su to mane ovog dela, dočim će nešto uži krug upravo iste argumente potegnuti da izraze svoje divljenje štivu. Roman je napisan u prvom licu, pripovedač je, kako to u ispovednoj prozi biva, istovremeno sveznajući i nepouzdan. Pletivo priče bogato je i reljefno, jezik je ozbiljan i poetski raskošan, a diskretne aluzije, asocijacije, omaži i citati dobro su prikriveni i rade iz drugog plana. Ispisani rukopis Ivana Josimova po svemu odudara od činjenice da se radi o prvom objavljenom delu ovog pisca; stvar postaje jasnija kad saznamo da je pisac rođen 1965, tj. literarni prvenac zrelog čoveka nikad nije prvenac po začeću, nego – da upotrebim akušerski izraz – po iznesenosti do živorođene knjige. Dobro obaveštena autorka ovog teksta podeliće na kraju sa vama saznanje da se – da ostanemo kod akušerstva – termin za brata ili sestru „Vremena od voska“ bliži, takoreći moglo bi to biti svakog dana jer je pisac ušao u deveti mesec, a izolacija zbog korona-cirkusa pogoduje zdravoj književnoj novorođenčadi!
 
Autor: Vladislava Vojnović
Izvor: „Balkanski književni glasnik“, br. 41-42.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.