Jedini memoari napisani u Aušvicu

Skrivajući se ispod gomile stare odeće, ispod barake, Edi de Vind napisao je memoare pod nazivom „Poslednja stanica Aušvic“, neposredno nakon što je, pre 75 godina, oslobođen iz logora.

Knjiga pokojnog Edija de Vinda objavljena je sedamdeset i pet godina nakon što ju je ovaj psihijatar napisao u Aušvicu.

Napisana je neposredno nakon što je Edi de Vind oslobođen iz nacističkog logora. Sakrivajući se u gomili stare odeće, ispod barake, de Vind je u beležnici, olovkom zapisivao događaje iz logora.

Ne znajući da li će knjigu pronaći Rusi, Nemci ili neko drugi, ovaj holandsko-jevrejski psihijatar koristio je pseudonim Hans van Dam. Knjiga govori o brutalnostima logora i odvojenosti od Fridel, njegove supruge koja je bila zatvorena nekoliko metara od njega, u zloglasnom „Bloku 10“.

Iako je roman „Poslednja stanica Aušvic“ prvi put objavljen na holandskom jeziku 1946, nije bio popularan među onima koji nisu preživeli tako nešto. Od De Vindove smrti 1987. godine, članovi porodice su pokušavali da je objave:

„Ova knjiga je možda jedini izveštaj o logoru, napisan za vreme Holokausta, na licu mesta, u realnom vremenu, i na njega nije uticalo vreme i izbledele ili netačne uspomene, na koje su uticale priče ili kasniji izveštaji“, rekao je Dorijan de Vind, čiji je pradeda bio brat pradede Edija de Vinda.

„Život u logoru“

Tokom Holokausta, Edi de Vind bio je svedok ključnih trenutaka u nemačkom ratu protiv Jevreja.

Pre nacističkog proterivanja jevrejskih studenata i profesora sa holandskih univerziteta, De Vind je bio poslednji lekar Jevrej koji je diplomirao na univerzitetu u Lajdenu. Nedugo zatim, odveden je za vreme ozloglašenog pogroma 23. februara 1941. godine, kada su Nemci u staroj jevrejskoj četvrti Amsterdama uhapsili 427 Jevreja.

Po rečima De Vindovog sina Melčera, nakon što su poslati u logor u blizini Skurla, muškarce su pretukli i poslali na medicinski pregled.

„Pošto je moj otac bio lekar, uspeo je da ih slaže da ima tuberkulozu, pa je zajedno sa još jedanaestoricom pušten na slobodu. Kada su odlazili, iz straha da im ne pucaju u leđa, morali su da trče levo-desno“, rekao je Melčer de Vind za novine The Times of Israel.

Od 427 Jevreja uhapšenih tog februarskog dana u Amsterdamu, samo su trojica, uključujući i De Vinda, preživela Holokaust.

Pošto je već jednom prevario smrt, De Vind je učinio ono što nijedan drugi holandski jevrejski lekar nije: dobrovoljno je otišao u tranzitni kamp Vesterbork, kako mu majku ne bi odveli u Aušvic. U zamenu za slobodu svoje majke, De Vind je obećao vlastima da će tamo raditi kao lekar.

Kada je stigao u Vesterbork, saznao je da je njegova majka već poslata u Aušvic. To ga je slomilo, ali je ostao u tranzitnom kampu gde je pregledao ljude koji su dovedeni iz okupirane Poljske, kako bi se utvrdilo da li su zdravi da bi ih prebacili u logor.

Pažnju mu je privukla jedna od mladih medicinskih sestara koja je radila sa njim. Nekoliko nedelja nakon što su se upoznali, De Vind je zaprosio Fridel Komornik i ona je pristala. Na fotografiji sa venčanja iz marta 1943. vidi se par koji sedi, okružen prijateljima i kolegama, a ispred njih se nalazi buket sa cvećem.

Kasnije te godine, Edi i Fridel de Vind odvedeni su u Aušvic. Za razliku od većine Jevreja poslatih u logor smrti koji je nosio naziv Birkenau ili Aušvic II, De Vindovi nisu odmah bili „izabrani“ za pogubljenje. Umesto toga, bili su zatvoreni u Aušvicu I, glavnom logoru, u susednim barakama.

Dok je De Vind radio u medicinskoj kasarni, Fridel je bila zatvorena u zloglasnom „Bloku 10“. Unutra su nacistički „lekari“ sprovodili zastrašujuće eksperimente na ženama, navodno u skladu sa nacističkim rasnim teorijama, kako bi povećali razmonžavanje Nemaca, dok su sterilizovali one koji nisu imali arijevsku krv.

Za to vreme, par je komunicirao razmenjujući beleške kroz ogradu od bodljikave žice, između svojih baraka. Oboje su se susreli sa ozloglašenim Jozefom Mengeleom, koji je Edija pitao koje su zarazne bolesti prisutne u Vesterborku.

Tokom poslednjih dana Aušvica, De Vind je video kako njegova supruga odlazi na jedan od marševa smrti prema zapadu, ka Nemačkoj.

„Zavist žrtava“

Kada se De Vind vratio u Holandiju 1945. godine, ponovo je pronašao Fridel. Uprkos njegovim strahovima, ona nije stradala ni u jednom od marševa smrti.

Brak Edi i Fridel de Vind nije uspeo. Tokom godina kada su on i Fridel bili zajedno, De Vind je lečio mnoge preživele iz nacističkih logora. Na osnovu ovoga, on je razvio teoriju koja objašnjava psihičko stanje preživelih. U eseju o „psihološkim posledicama progona“ iz 1949. on je uveo termin „sindrom koncentracionog logora“, na nemačkom poznat kao „KZ sindrom“, koji uključuje „patološke posledice logora“.

Prema stručnjacima, dobro dokumentovani sindrom uključuje depresivne epizode, stanja anksioznosti, intelektualno oštećenje i druge simptome. Nekoliko studija je ispitivalo „hroničnu i progresivnu“ prirodu stanja, gde se simptomi pogoršavaju s godinama.

Kao što su De Vind i drugi lekari saznali dugo nakon rata, sindrom koncentracionog logora se tek u potpunosti manifestovao tek oko 30 godina nakon oslobođenja iz logora. Deca preživelih nisu mogla da izbegnu posledice Holokausta, uprkos pokušajima mnogih roditelja da što manje pričaju o svojoj prošlosti.

Ne samo da je Edija de Vinda grizla savest jer je preživeo, već je osećao i zavist žrtve, rekao je njegov sin za The Times of Israel.

„Mom ocu je preživljavanje bilo kao kazna koju je pretrpeo. Sa strepnjom je tražio informacije o onima koji su preživeli, a oplakivao je one koji nisu. Vratio se u Holandiju, gde se više nije osećao dobrodošao, pokušavajući da izgradi život iz korena, suočavajući se sa svojim traumama“, rekao je Melčer de Vind.
 
 
Autor: Met Lebovic
Izvor: timesofisrael.com
Prevod: Lidija Janjić