Jasenka Lalović: Pomirljivost i tolerancija su nam više nego potrebne

Trilogija Brda od pelina, koju čine knjige „S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulja“, autorke Jasenke Lalović, među najčitanijim su naslovima autora sa prostora bivše Jugoslavije u poslednjih nekoliko godina. Radnja romana se odvija u primorskom delu Crne Gore i predstavlja emotivnu priču o ulozi žene u crnogorskom društvu. Ovo je priča o ženama koje nemaju pravo na izbor, poput muškaraca pored kojih stasavaju i koje nesebično grade do njihove pozicije stamenih junaka, dobrih domaćina, pouzdanih sinova…
Međutim, ovo nikako nije priča o njihovoj pokornosti u kojoj se gubi njihovo biće.



Iako u bliskom dosluhu sa književnošću, knjige ste počeli da objavljujete u zrelim godinama. Šta je bilo presudno da se odlučite na taj korak?

Za sve postoji pravi trenutak, pa i moj koji se desio u pedesetim godinama, kada sam se osmelila da objavim prvi roman. Neke teme zahtevaju zrelost, da im se pristupi oprezno i da se sagledaju sa više strana. Naročito ako odlučite da pišete o temama o kojima nije popularno pisati, na način koji se suprotstavlja utvrđenim pravilima. Oduvek sam volela da pišem i duboko u sebi sam se nadala da će doći vreme kad ću moći da se tome posvetim na pravi način. Srećna sam što radim ono u čemu uživam.

Rođeni ste u Baru, stasavali pored mora. Kakvom Vas je oblikovao ambijent detinjstva i mladosti?

Prostor na kome stasavamo višestruko nas oblikuje. Primorci su oduvek bili otvoreniji u odnosu na njihovo bliže okruženje u zaleđu. Još kao mala, suočila sam se sa tim raznolikostima, kasnije sam o tome pisala i smestila ih na onu i ovu bandu moje gore. Paštrovići, kojima pripadam, nalaze se na mestu gde se nekada podelio svet na Istok i Zapad, gde se prepliću religije, tradicije, običaji i upravo zahvaljujući širini da prihvate i razumeju ono drugačije, uspeli su da opstanu u zajedništvu i miru sa okruženjem. To je u mnogo čemu uticalo na moje razumevanje sveta. Pomirljivost i tolerancija danas su nam više nego potrebne.

U svojoj trilogiji otrgli ste od zaborava ljude, događaje, običaje koji su obeležili Vaše detinjstvo provedeno između mora i brda. Koje slike iz tog perioda su oduvek u Vama i otkud potreba da ih ovekovečite?

Moja prva sećanja vezana su za porodicu moje mame koja je živela sa druge strane Paštrovačke gore. Upravo tamo sam pronašla najsnažniju inspiraciju. Ono što pamtim su žene, obučene u crno, u senci muškaraca, koje su retko govorile, a kad bi progovorile, bila je životna mudrost. Poželela sam da se vratim u vreme njihove mladosti, daleko od vremena u kome smo sada i da zavirim u njihove duše, želje, nade… Što sam dublje zadirala, sve više me okupirao taj svet. Dopustila sam da me junakinje mojih romana provedu kroz svoj život.

Ova knjiga govori o teškom položaju žene u nekadašnjem crnogorskom društvu. Ipak, prava poruka priče je da hrabrost ne priznaje beznadežnost.

Crnogorska žena je ostala nepravedno skrajnuta u literaturi, zato sam poželela da je predstavim onako kako je pamtim: dostojanstvenu, snažnog uma, brzomisleću, koja u nekoliko reči kaže sve. U patrijarhalnim društvima, posebno tamo gde se od pamtiveka negovao kult ratnika, žena je svesno podređena muškarcima. Sve njene odluke potčinjene su ocu, bratu, kasnije mužu, sinu, neretko deveru. Ona to prihvata kao odgovornost, ali ne kroz svoju slabost. Naprotiv. Snažnog muškarca gradi jednako snažna žena. Za razliku od njih, čije se čojstvo i junaštvo opevalo i spomenulo, žene su pristale da ostanu po strani, nespomenute.
Kad pišete o takvim ženama, neophodan je oprez da ne skliznete u prenaglašenost i patetiku, jer su ceo svoj život gradile sa merom.

Gde ste pronašli svoje junakinje? U porodici? Okruženju?

Moji romani nisu autobiografski. Likovi su uglavnom deo fikcije, mada su neke situacije, u koje sam ih dovela, inspirisane stvarnim događajima. Pokušala sam da objedinim u jedinstven prototip Crnogorke tog vremena, iako znam da je mnogo toga ostalo nespomenuto.

Da li odvažnost i spremnost na žrtvu mogu doneti promene?

Treba razlikovati spremnost na žrtvu od onog što se očekuje kao žrtva. Mislim da su žene na tim prostorima oduvek bile spremne da prihvate ono što se od njih očekuje i da sve to iznesu do kraja. Za promenu je potreban iskorak. Izaći iz okvira očekivanog. Na balkanskim prostorima muškarci su vekovima hrabro išli u smrt, dok su se žene herojski nosile sa životom.

Progovarajući o životu crnogorske žene, progovarate i o položaju žena uopšte. Da li su se stvari danas promenile?

Savremeno društvo pomera granice. Međutim, u mnogim sferama života i dalje se osećaju odjeci patrijarhalnog društva. Nažalost, svedoci smo mnogih pritisaka koje žene i dalje podnose. U Crnoj Gori proteklih godina se pokrenula kampanja „Neželjena“ koju je organizovao Centar za ženska prava. Imala je za cilj da ukaže na problem selektivnih abortusa u kojima devojčice nemaju istu šansu da se rode kao dečaci. Ujedno da predoči razmere i posledice dugoročnog nerađanja devojčica i njihov efekat na demografsku sliku društva u skorijoj budućnosti. Mislim da je neophodno konstantno raditi na podizanju svesti da su žene jednako važan činilac društva kao muškarci. Da im pripada ista startna pozicija.



Čemu nas uče junakinje Vaše trilogije?

Sama sam mnogo toga saznala i naučila dok sam pisala romane. Postala sam strpljivija, počela sam pažljivije da osluškujem ljude, pratim kada zaćute, naučila sam da nije sve za reči. Ponešto treba ostaviti nedorečeno, mimo reči za trenutak kad se ljudi pogledaju. Kad živite na mestu gde je grumen zemlje dragocenost, gde je svaka staza teško savladiva postopica, gde voda u izobilju pada sa neba i za tren ponire ostavljajući za sobom ljuti, goli krš, tada vas sve to oblikuje u biće koje mora da se bori i izbori sa okruženjem. S vremenom to se ispiše po njihovim licima, ostane u pogledu, pokretu… Čini mi se da bih uvek prepoznala čoveka sa dinarskog dela Balkana.

I dok je u prvoj knjizi akcenat na žene domaćice, njihovu snagu, karakter i moralne kodekse sa područja Crmnice, u drugoj se priča nastavlja u Paštrovićima. Šta nam donosi treća knjiga?

„Kastigulja“ je saga o četiri ženske generacije jedne porodice. Počinje krajem devetnaestog veka i završava se sa italijanskom kapitulacijom u Drugom svetskom ratu. Prostor na kome sam smestila „Kastigulju“ je uzak pojas primorja od Grblja, preko Budve, Paštrovića, do Spiča, gde se roman završava. Za razliku od prva dva romana, ovaj put sam otišla još dalje u prošlost. U vreme kada se odlazilo u pečalbu koja je u mnogo čemu promenila sliku tadašnjeg društva. Muškarci su išli „trbuhom za kruhom“, ponekad se vraćali, češće zauvek tamo negde ostajali. Ženama su predali domaćinstva da ih sačuvaju i održe, da godinama i decenijama čekaju, ne znajući da li će ih ikad dočekati. Ponekad bi saznale da su ostavljene, da su njihovi muževi osnovali novu porodicu i neretko se dešavalo da se nakon potrošenog života ponovo njima vrate. Ovo je roman o predrasudama koje se lako grade.

Kastigulja, reč neobične morfologije i zvuka, znači „ona koja je obrukala“. Može li ona ipak biti „ona koja je pobedila“?

Kastigulja je nesumnjivo žena koja se osmelila da iskorači i bude malo više svoja. U svakoj ženi je po jedna kastigulja koja je budi, daje snagu i čini živom. Kastigulja se inati sa životom i smelo se s njim suočava. Po meni, to jeste pobeda.

Koliko ste se Vi promenili pišući trilogiju?

Dok sam pisala, pronalazila sam odgovore za kojima sam dugo tragala. Svako od nas mentalno raste dok je živ. Kopajući po arhivama i istorijskim spisima, mnogo toga novog sam naučila. Dolazila sam do neverovatnih podataka koji su menjali moja pređašnja uverenja. Sklapale su se neke nove slike, polazišta, činilo se da dobijam jasniju sliku o svetu oko sebe. Pišući ovu trilogiju, kao da sam postala više obazriva, manje ishitrena… Verovatno sam to usvojila dok sam gradila likove mojih junakinja.

Koji su danas izazovi u pisanju, šta Vas inspiriše, o čemu pišete?

Duže vreme imam želju da ispričam još jednu crnogorsku priču. Ovaj put iz ugla muškarca, i da ga predstavim mimo stereotipa po kome se do sada o njemu pisalo. Zahvaljujući predusretljivosti dragih čitalaca, došla sam do vrednih knjiga iz njihovih porodičnih biblioteka. Bili su voljni da mi ustupe njihove kopije. Tako sam saznala mnoge zanimljivosti nepoznatih široj javnosti i prenela ih u roman. Verujem da sam zahvaljujći tome postavila zanimljiv okvir za roman koji polako privodim kraju.

Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28