„Ja sam Akiko“ – neobična priča, pesma o prepoznavanju

Biti pisac, stvarati imaginarni svet u kome obitavaju različiti likovi, znači poistovetiti se sa svakim likom i udahnuti mu život. Književni lik nije ništa drugo do sredstvo, medijum putem kog pisac/umetnik izražava svoje ideje (šta god pod ovim složenim pojmom podrazumevali). A ideje, poput duše, nemaju ni godine, ni pol, ni rasu. Parafrazirajući Flobera, možemo sasvim slobodno tvrditi da je Stefan Tićmi svojom novom poetskom knjigom u proznom obliku želeo da uzvikne: „Akiko, c’est moi!“

Pažljive čiotaoce Tićmijeve debitantske knjige pesama „U'vatile me lutke“ nije nimalo iznenadio otklon od realnosti koji predstavlja osnovu i ove neobične priče „o devojčici koja ne voli granice“. Svakako da nisu mogli da naslute temu, likove, način pisanja, ali da će biti nečeg neobičnog, drugačijeg, nečeg izazovnog što ostaje da lebdi oko čitaoca i posle zatvaranja korica – u to nisu sumnjali.

Ovo nije knjiga za decu (iako ju je izdavač svrstao u dečju ediciju, valjda da se čitaocu zavara trag). Ovo jeste knjiga za decu (onoliko koliko svaki čitalac u čitanju prepozna sebe kao dete). Akiko ne zna brojeve i nema godine. Ne zna da ih izbroji. Na čitaocu je da dopiše godine po svom osećaju. Uranjajući u nestvarni svet u kome Akiko razgovara sa peškirima i baobabima – pomalo podsećajući na dragog nam Malog Princa – postaje sasvim nevažno da li su scene u kojima Akiko vozi dečji bicikl/srce sa pomoćnim točkićima ili prisustvuje času likovnog u osnovnoj školi događaji koji se u vremenu sadašnjem odvijaju pred čitaočevim očima ili su samo sećanja odrasle Akiko/pisca koje je Stefan Tićmi vešto podmetnuo u priču o odraslima. Ovo nije knjiga za devojčice iako jeste priča o devojčici. Ovo nije knjiga za dečake iako je nastala u glavi jednog dečaka. Ovo je priča koja se rodila u očima jedne prave Japanke (iako ona to nikada neće saznati) koja je, sasvim slučajno, bezimena, stidljivo nudeći masažu stopala na jednoj plaži, prošla pored pisca koji je, opet sasvim slučajno, baš u tom trenutku, ne želeći nikome da prizna, tražio ideje za novu knjigu. „Da se autom kojim slučajem sa njom upoznao, da je dobio neke informacije o toj ženi sa plaže, možda ova knjiga nikada ne bi ni nastala“ (str. 92). Tako je ova priča, začeta u realnosti – kao i sve priče, uostalom – prošla kroz onaj nejasni i nedokučivi proces koji književni kritičari vole da nazovu stvaralačkim, i našla se pretočena u srpske rečenice u rukama srpskog čitaoca. Jer priče ne znaju za rasu ni naciju. Niti za granice.

Nevelika knjiga, kratki roman pisan bez pretenzija da bilo šta ubedi ili dokaže, privukao je veliku pažnju javnosti.„Ja sam Akiko“ nije prvi poetski roman u srpskoj književnosti. Nije ni prvi tekst u kome muškarac-pisac govori kroz usta svog ženskog alter ega. Nije ni prva knjiga koju piše odrasla osoba iz ugla deteta. Šta je onda to što privlači čitaoce? Možda bi najtačnije bilo nazvati ovaj fenomen „prepoznavanjem“. Šta će ko u knjizi da prepozna, to je već sasvim drugo pitanje.

Kada je reč o stilu, ovaj se roman, sasvim sigurno, može svrstati u poetsku prozu. I tu nije potrebno mnogo dokazivanja. Melodija rečenica, nizanje neobičnih i neočekivanih scena, komentari male Akiko večno zapitane (opet poput Malog Princa) pred logikom odraslih koja, sa njene tačke gledišta, nema logike – sve su to kockice kojima Stefan Tićmi gradi stihove ovog romana/pesme. Neki odrasli ljudi su u sebi još zadržali nevino detinje verovanje da peškiri mogu da plaču, da baobabi slušaju, da su knjige o ratu ružne, da svi ljudi treba da budu srećni  („Tad je sve lepo, kad vidiš da su srećni“ – str. 47), da brojevi nisu važni (još jedan intertekstualni dijalog sa Malim Princem). To su oni koji imaju „drugačiji pogled na sneg“ i koji se „drugačije tope iznutra“ (str. 22). Oni se u ovoj knjizi prepoznaju. (A, reći će Akiko na jednom mestu, „lepota je u prepoznavanju“ – str. 32.) To su oni čitaoci koji će, bez razmišljanja, poslušati pisca kada ih na početku romana pozove da dodirnu tačku kojom ovaj roman, za razliku od drugih, počinje. Neće se ni osvrnuti da provere da li ih neko u tom trenutku, možda, posmatra. Tako će, već na prvoj stranici, biti uvučeni u interaktivno čitanje u kome nema mesta ni odmoru ni opuštanju. Jer, „veoma je bitno da autor i čitalac imaju dodornih tačaka“ (str. 7). Tek tada pisanje/čitanje dobija pravi smisao.

Naravno, postoje i oni čitaoci koji ne misle da baobabu treba čitati poeziju na francuskom niti da treba precrtavati reči kao što su ljubomora, projekat, ali, tendencija... To su oni što su srećni da budu plastelin koji će proći kroz kalup u obliku školskih vrata. Ako njih pitate koji im je omiljeni deo u knjizi, kao iz topa će reći broj strane. Kao da su brojevi važni. Oni bi, verovatno, posekli i baobab samo da prebroje godove koji ne postoje. I bar tri puta su se vraćali na onu početnu tačku, u neverici da li pisac stvarno može da vidi da li su dotakli ili ne, i, uostalom, možda baš sada neko gleda u njih i smejaće im se zbog te tačke. Takvi su. A eto, i oni čitaju Akiko. Ako u njihovom slučaju ne možemo da govorimo o prepoznavanju, šta je, onda, u pitanju? Kada bi umetnost oplemenjivala samo one koji žele da budu bolji, onda ne bi ni bilo potrebe za umetnošću.  Ova druga grupa čitalaca zapravo traga za onim što je, u odrastanju, izgubila. I u tome je tajna privlačnosti ovog romana.

U izokrenutom svetu malene devojčice, na prvi pogled stvari izgledaju čudnovato, „naopačke“, ali tek zbog toga da bi, vrlo brzo, autor ubedio čitaoca da je njeno viđenje sveta zapravo jedino pravo. Nakon čitanja ovog romana, nameće se kao sasvim logično objašnjenje da sreća i uzbuđenje, kako Akiko kaže, nisu ništa drugo nego divljanje „drvenih konjića“ u nama (str. 55). I nakon višegodišnjeg upinjanja da zapamtimo granice između država baš onako kakve su na geografskim kartama, trgne nas komentar malene Akiko (a lako bi mogao da ga izgovori i Sent-Eziperijev junak) da bi karta sveta trebalo da bude prazan, beli papir: „Ovako ja vidim svet, nastavnice, bez granica, a to što vi upravo radite su granice. Granice između ljudi. Vi mene ne razumete“ (str. 57).

Ako bi bilo potrebno da se ovaj roman opiše jednom sintagmom, onda bi to svakako bila 'potraga za toplinom'. Kroz sve rečenice u knjizi provejava jedna ideja: težnja za toplinom i ljubavlju: „Ljubav je beskrajna potraga za toplinom“ (str. 53).

Kako saznajemo iz romana, Akiko odrasta bez majke. Svu potrebnu ljubav pruža joj otac u čijem je krilu „najtoplije“ ali se ipak oseća praznina koju ona, sasvim nesvesno, žudi da popuni. Pošto Akiko ne zna brojeve i ne broji godine, reći će samo da je „prošlo hiljadu, hiljadu godina“ (valjda je hiljadu prvi pojam koji deci znači „mnogo“) dok nije srela Marsela (str. 75). Ovaj susret/prepoznavanje nije značio i odrastanje u onom smislu u kojem ga odrasli shvataju. I Akiko i Marselo zadržaće i dalje svoju neiskvarenu, detinju prirodu. Akiko čitaocu predstavlja Marsela kao „dečaka pomalo izgubljenog u prostoru; za vreme nije mario“ (str. 78). On je slikar koji u džepu, umesto brojanice, nosi spajalice da bi se spojio sa drugim ljudima. Na ovom mestu, pred sam kraj romana, Tićmi će pribeći još jednom dodatnom oneobičavanju teksta promenom naratora. Naime, priču o Marselu, čija je osnovna svrha da opravda njegovo prepoznavanje sa Akiko (koja se do tada prepoznavala jedino sa baobabima, peškirima, papirnim avionima) ispričaće sam Marselo. U ovom „Marselovom“ poglavlju Tićmi, sasvim očekivano, menja ton i način pripovedanja, preuzimajući glas novog lika. Dečak koji nikada nije učio strane jezike jer mu nisu bili potrebni jer se „s ljudima uvek sporazumevao na novou ljudskog, ma koliko to glupo zvučalo“ (str. 83). Iako je Marselov monolog njegovo viđenje Akiko i njihovog odnosa, njegova funkcija je da u kratkim, jasnim crtana oslika dečaka koji se sa neobičnom Akiko razume ćuteći. Tako ćemo saznati da je odrsatao okružen porodičnim svađama. Opet, u skladu sa Tićmijevim viđenjem sveta, svađe su pomenute onako usput, tek kao kontekst za priču o letećim tanjirima (tanjirima koji su leteli kad bi ih majka iz kuhinje bacala na oca). Marselo, kao ni Akiko, nikoga ne osuđuje. Po njegovom mišljenju, neki ljudi su jednostavno lomljivi, kao što su, na primer, njegovi roditelji.

Nakon ovog nevelikog, grafički izdvojenog Marselovog monologa, Tićmi će u Pogovoru uvesti još jednog naratora: pravu Akiko. Stiče se utisak da je autoru žao da završi pisanje knjige (kao što je i čitaocu žao da završi čitanje), iako je već dva puta za to imao priliku. Pogovor je sastavljen od dva dela – jedan čini pesma „Akiko“ koja na poetski način predstavlja maserku Akiko koja ratniku Virovskom masira stopalo na nozi koju je izgubio u ratu. To masiranje vazduha zapravo je simbolično povezivanje sa dušom. Još jednom nas, na samom kraju romana, pisac/pesnik podseća da ne prihvatimo laž koju nam odrasli serviraju da svet oko nas čini samo ono što neposredno možemo da vidimo. Najzad (opet grafički izdvojeno) autor će poziciju naratora prepustiti Akiko iz realnog života, objašnjavajući kako je priča o neobičnoj devojčici nastala. Na poslednjim stranicama, iz rečenice u rečenicu, Akiko i autor menjaju uloge, prepliću se, objašnjavaju događaje viđene očima onog drugog. Na taj način, zaokružuje se početna autorova ideja da on samo zapisuje priču koju mu Akiko diktira: „Trebalo je samo da bude budan u isto vreme kad i Akiko“ (str. 7).

Koristeći Akiko kao svoj ženski/dečiji/stvaralački alter ego, Stefan (Mitić) Tićmi povlači se u fusnote (jedino mesto gde dopušta sebi da razbije stvaralačku iluziju i time otvori još jedan, dodatni, kanal komunikacije sa čitaocem), ostavljajući svoj tekst i svoje likove da žive samostalni život i da nađu put do publike. Ako bi trebalo odgovoriti na pitanje ko je pravi narator ovog rmana, najprecizniji odgovor bi bio: čitalac, onaj koji je bez razmišljanja dodirnuo tačku kojom knjiga počinje.

Roman/pesma za decu i odrasle „Ja sam Akiko“ od onih je knjiga koje svakim novim čitanjem otvaraju poneki skriveni prolaz koji samo nagoveštava da im se treba (i mora) iznova vraćati. Svi dosadašnji komentari i reakcije kritike i čitalaca neizostavno su sadržali i poređenja sa „Malim Princem“. Zato ako ste se do sada, poput Sent-Egzeperija „[živeli] [sami], bez ikoga sa kim [biste] mogli istinski razgovarati“, budite sigurni da ste u Tićmijevom romanu našli pravog sagovornika.
 
Autor: Milena Ilišević
Tekst je preuzet iz 129. broja časopisa "Sveske" izdavačke kuće "Mali Nemo" (septembar 2018).