Između ovog i onog sveta

Roman „Eva“ („Laguna“) kanadskog pisca Vilijema Pola Janga je neobična povest o devojci koju je more izbacilo u brodskom kontejneru na obalu ostrva između ovog i onog sveta.

Povređenu, smrznutu i jedva živu pronalazi je Yon Sakupljač. Uz pomoć Vidara i Učenjaka, Yon nadgleda njen oporavak i uskoro otkriva da je ona genetskim kodom povezana sa svakom poznatom rasom. Niko ne bi ni pretpostavio šta njeno preživljavanje znači, niko osim Eve, Majke svih živih, koja svedoči istinu o samoj sebi – zapravo, istinu o svima nama.
„Eva“ je smelo i do sada nezabeleženo istraživanje priče o postanku, verno izvornim tekstovima i viševekovnim proučavanjima, ali puno otkrića koja iznenađuju i dovode u pitanje tradicionalna verovanja o tome ko smo i kako smo nastali. Roman otvara drugačije rasprave o jednakosti muškaraca i žena u svetlu našeg nastanka i pomaže nam da jedni druge vidimo kako nas naš Stvoritelj vidi – celovite, jedinstvene, nesputane kulturnim pravilima i ograničenjima.
Kao što „Koliba“, Jangov roman prodat u 20 miliona primeraka navodi čitaoce na lično, vancrkveno shvatanje Boga, „Eva“ oslobađa od pogrešnih tumačenja koja kvare odnose među ljudima još od rajskog vrta.
- Za razliku od „Kolibe“ i „Raskršća“, knjiga koje su konceptualne parabole, „Eva“ se bavi specifičnim donošenjem spisa – kaže Jang. - To je stvorilo veliku napetost i temeljno pitanje: kako ostati veran tekstu, i kako posle vekova proučavanja i dalje osmisliti alternativu narativu koji ostaje dostupan čitaocima ili slušaocima? Često sam govorio o pisanju „Kolibe“ i „Raskršća“ kao o „skakanju u praznu reku i plivanju nizvodno“, ali kad sam uronio u rad na knjizi „Eva“, našao sam se u reci već punoj ljudi i brodova, a to je zahtevalo neobičnu opreznost i navigaciju vrednu poštovanja. Najteži izazov je bio kako održati duboko istražen rad, što je pravi pokušaj i ispoštovati ogromna već postojeća istraživanja, unutar „priča“? Želim da tinejyer čita „Evu“ a da se ne izgubi, ali želim da je i akademski obrazovani ljudi pročitaju i priznaju kako sam pažljivo odabrao svoje reči. „Eva“ nije vođena dnevnim redom, dokumentarno delo pritajeno kao fikcija. To je prva priča, ali utemeljena u tekstu i tradiciji. 

Ovo je, u stvari, priča o Postanku iz ženskog ugla?   

- Po mom mišljenju greška je misliti da je ovo ponovno oblikovanje priče o Postanku iz ženskog ugla, kao da smo bili uključeni u istraživanja. Umesto toga, mislim da je Eva napisana iz ljudske perspektive; spektra Božjeg izražavanja o ljudskosti koja uključuje potpun krug majčinske i očinske prirode Boga. Kažem da su većina postojećih pretpostavki koje imamo u priči Postanka ispričane iz dominantnog muškog gledišta, a ne iz holističkog i ljudskog i mislim da ovo ima razarajući uticaj na naše viđenje Boga i naših međusobnih odnosa. Roman ne namerava da se dodaje na postojeće akuzatorske podele, već traži nešto dublje i istinitije o nama kao ljudskim bićima koje će doneti slobodu za sve nas.  
Postoje dve priče u knjizi. Prva je priča o devojci, a druga je prepričavanje biblijskog izvješaja o stvaranju čoveka i njegovog izgnanstva iz rajskog vrta? 
- Ako neko samo pokušava da bude istinit u tekstu, onda bolje da piše akademsku dokumentaristiku. Međutim, to znači da postoji inherentan i pravilan dnevni red u toj vrsti prezentacije. Ako fikcija i priča „otvaraju prostor za druge da čuju o sebi“, onda je dokumentaristika namenjena, a mislim da je s punim pravom tako, da smanji  prostor, da druge uveri. Ali nisam hteo da u tome bude jedini pravi tekst, hteo sam priču, fikciju, zbog otvorenog prostora. Kako to postići? Sa dve priče. Obe su ispričane iz unutrašnjeg iskustva, srca, uma i očiju devojčice Lili. Od vitalnog je značaja to zapamtiti jer ako je nešto fikcija, to može i dalje biti istina. Svaka parabola koju je izgovorio Isus je istina, ali i fikcija. 

„Eva” je knjiga o ravnopravnosti muškaraca i žena. Pa, da li zaista postoji ova jednakost?  

- Mislim da takva jednakost postoji samo u teološkom tumačenju. To je jedna od mojih velikih briga sa kvantnom materijalističkom teorijom evolucije, ona samo omogućava „osjećaj“ za jednakost koji zavisi od društvenih običaja ili kulturnog određenja. „Najjače“ stvari više nego manje jake, često uključuju i slabe, marginalizovane, hendikepirane, ili Aboriyine, ili ... Morate zapamtiti da je puni naziv Darvinove knjige bio „Postanak vrsta putem prirodne selekcije, odnosno održavanje povlađivanih rasa u borbi za život“. Verujem da govorimo prvo o ravnopravnosti stvaranja; ontološki (ima veze sa našim „biti“ više nego sa našim „delati“). To znači da ste već „korisni“ ili „dovoljni“ gledano po svojstvu vašeg samog opstajanja.

Eva je prva pala u greh. Adam je pao u greh kasnije. Ko je veći grešnik i krivac za izgnanstvo čoveka iz rajskog vrta?

- Verujem da moramo imati razgovor o „grehu“ ne kao o ponašanju, već kao o ontološkom pojmu. Manje o grehu kao „prestupu“ – činjenju pogrešne stvari – već o grehu kao „nepravdi“ – verovanju u laži o nama. U akciji je izraz verovanja, a ne obrnuto. Dakle, „pad u greh“ je otvoreno okretanje daleko od istine našeg porekla ili bivanje i delovanje izvan laži. Tako da se ne bih složio sa samim pitanjem, a u Svetom Pismu, posebno u Novom Zavetu, u kome se osam puta odlučno izjavljuje da je „greh ušao u svemir kroz jednog čoveka (muškarca)“ i  u obe reference o Evi navodi se da je ona potpuno prevarena. Ako želimo da ovo stavmo u smisao postojanja krivca, Adam je, a ne Eva, taj koji je pogrešio, okrenuo se od istine.
Problem je u tome što mi ne pričamo priču na taj način. Čitamo u knjizi Postanka narativ priča i sada verujemo da je Eva prva pala u greh, a Adam kasnije. Tekst ne podržava to, niti svedočenje ostatka spisa. Ali u oba prestupa to je bio Adam koji je „tajio prestupe svoje i krio svoje bezakonje u svojim njedrima“ (Jov 31:33). 

Koja je sličnost između vaših romana „Koliba“, „Raskršća“ i „Eva“? 

- Prvo i najvažnije je da su svi radovi fikcija. Sva tri romana se vrte oko toga i oni su istraživanja različitih pitanja. Niko nije siguran oko žanra tri romana i ja sam u ugodnoj nemogućnosti da ih kategorizujem. „Koliba“ je najviše autobiografska, „Raskršća“ su duboko privlačna priča sa razgovorima koji su filozofski i psihološki široki, a „Eva“ je knjiga za koju mislim da će trajati duže od druge dve, kada je reč o uticaju, jer je to priča o počecima i poreklu. 

 
Verujem u dobrotu Boga

- Mislim da živimo u poslednjim vremenima od kada je Isus ustao iz mrtvih. To je poslednje vreme staromodnog činjenja stvari, vrednovanje i organizacija čovečanstva od strane podele i uvredljive dominacije, koja se zatim proširila na naš akuzatorski susret i zloupotrebu planete, uglavnom na muški pogon i dominiranje, mogao bih dodati. 
Ali, ja sam pre svega optimista. Verujem u dobrotu Boga koji je u interakciji sa nama, ne kao kontrolor ili nasilnik, već unutar našeg iskustva, sa poštovanjem i pažljivošću. Imam vrlo visok pogled na ljudskost i verujem da je istina o Bogu kao dobrom, a to je  istraživanje istine naše čovečnosti koju činimo jedni prema drugima i prema rezoluciji tragične polarizacije i podela koje smo sami stvorili. Verujem da je Isus ustao iz mrtvih, što znači da verujem da je život pobedio i nastavlja pobedu. Verujem da u Isusu  mi počinjemo da shvatamo šta to znači biti u potpunosti ljudski i u potpunosti živ.

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: dnevnik.rs