Izgubljene priče F. Skota Ficdžeralda – intervju sa urednicom izdanja

Razgovor sa En Margaret Denijel, urednicom zbirke „Umrla bih za tebe: Izgubljene pripovetke“ F. Skota Ficdžeralda.

„Umrla bih za tebe“ kao i još jedna Ficdžeraldova priča objavljena 2012. u Njujorkeru „Hvala za vatru“ našla se u zbirci koja se nedavno pojavila u svetu i kod nas. Kako je došlo do nje? Kako su pripovetke izgubljene (i nađene)?

Upravitelji Ficdžeraldove zaostavštine su me pozvali da uredim zbirku od 15 njegovih pripovetki. Sve do nedavno nije bilo dovoljno neobjavljenih priča kako bi se uredila knjiga. Poznavaoci Ficdžeralda decenijama su znali za postojanje nekih od ovih priča, poput „Hvala za vatru“, ali ostale je njegova porodica otkrila tek pre nekoliko godina. Njima sam dodala još tri koje sam otkrila dok sam radila na ovom izdanju, uključujući i fragment koji nam daje intimni uvid u Ficdžeraldov kreativni proces.

Pripovetku „Umrla bih za tebe“ Ficdžerald je napisao 1920, kada je imao dvadeset tri godine. Upravo je bio objavio roman „S ove strane raja“, roman koji je doživeo ogroman uspeh, ali da li je pisao mnogo kratkih priča?

Jeste. Sam Ficdžerald je najbolji izvor za svakog ko piše o njegovom profesionalnom životu. Zapisivao je sve što je objavio od 1919. do 1938. Taj spisak možete naći i na internetu, zahvaljujući Irvinškom odseku retkih knjiga i posebnim kolekcijama biblioteke Univerziteta u Južnoj Karolini, koji su sve digitalizovali. Ficdžeraldov „Zapis o objavljenoj fikciji“ navodi vreme i mesto izdavanja, koliko su mu platili za priče i da li je te priče kasnije koristio u romanima. (Ako jeste, često bi beležio da je ta priča „uklonjena i zauvek spaljena“.) Pesme koje je napisao za Triangl Klub predstave na Prinstonu u periodu od 1914. do 1917. odštampala je i prodala kompanija Džon Čurč, ali Ficdžeraldova prva komercijalna priča bila je „Babes in the Woods“, koju je prodao Smart Setu 1919. Smart Set je bio veliki književni časopis koji su uređivali H. L. Menken i Džordž Žan Nejtan, obojica su bili ljubitelji Ficdžeraldovog stvaralaštva; a on je zasigurno znao da su oni objavili njegovog idola, Džejmsa Džojsa, 1915. I dok se borio da zaradi za život u marketingu godinu dana pre, Ficdžeraldu su priče bile odbijene 122 puta. Ali kada je „Babes in the Woods“ izašla, sve je krenulo. Smart Set i Saturdej Ivning Post su počeli da kupuju njegove priče – „Head and Shoulders“ i „Benediction“ su bile još dve koje je završio te jeseni – čim bi ih napisao. Do leta 1920., kada je napisao „Umrla bih za tebe“ on je već bio slavna ličnost.

„Umrla bih za tebe“ je na neki način satiričan pogled na kukavičluk izdavačke industrije. Da li je Ficdžerald pisao iz ličnog iskustva?

Setite se samo da je odbijen 122 puta! Ficdžeraldova početna iskustva sa izdavačkom industrijom nisu bila baš optimistična. Međutim, prijateljevao je sa irskim piscem Šejnom Leslijem. Upoznali su se dok je Ficdžerald bio đak u Njumanu, katoličkoj školi u Hakensaku, Nju Džersi. Pročitao je njegovu poeziju, a dok je Ficdžerald bio u trening-kampu 1918. poslao je Lesliju verziju romana na kom je radio, od koga će nastati „S ove strane raja“. Iz Fort Levenvorta, Ficdžerald piše Lesliju: „Zamisli romantičnog egoistu koji piše o sebi u hladnim barakama nedeljom popodne... tako je ovaj roman dobio oblik – jer nema formu o kojoj može da se priča“. Lesli je konačan nacrt pokazao Čarlsu Skribneru II, koji ga je je odbacio i poslao nazad Ficdžeraldu na ispravljanje. Čuveni urednik Skribnera, Maksvel Perkins, prihvatio je „S ove strane raja“ nakon revizije – i postao jedan od najboljih i najvernijih Ficdžeraldovih prijatelja do kraja života.

Ova priča je puna humora – uključujući i zabavne poslove kod izdavača, spiritualista i novinara – ali i mnogo ozbiljnijih tema: kako bi izgledalo ako bi ljudi mislili da ste poginuli u Prvom svetskom ratu, bili mesecima u bolnici zbog „moždane groznice“  a o povratku kući i otkrijete da su vaši rođaci zarađivali na vašoj (fiktivnoj) smrti?

Mislim da Ficdžerald nikada nije stvarno prestao da razmišlja o Prvom svetskom ratu. Trebalo je da ide u Francusku kada je primirje potpisano; bio je spreman i željan da ode; izgubio je mnogo prijatelja i poznanika. Taj rat je jednom nazvan „ratom koji će okončati sve ratove“. Stvarno je surovo da bilo ko zarađuje na fiktivnoj smrti vojnika, a humor u ovoj priči u potpunosti se zasniva na tome što je Kozgrov Harden živ – i spreman da oprosti izdaju svog ujaka, kao i korišćenje njegovog identiteta. Primetićete, međutim, da se priča ne završava baš pomirenjem. Ficdžerald će ideju o mladom čoveku koga je izmenio rat dublje istražiti u „Velikom Getsbiju“ kroz likove Nika Karaveja i Džeja Getsbija. Obojica su izgubljena u ratu, na neki način: Karavej, nakon što se izvuče sa Bliskog istoka, ulazi u svet posla sa obveznicama bez interesa, jer to rade muškarci njegovih godina i klase, dok Getsbi menja čitav svoj identitet zbog nerealnosti ljubavi.

Pre smrti, Ficdžerald je iz prvog reda video još jedan svetski rat. Sredinom tridesetih godina, govorio je na antiratnom skupu u u Baltimoru, i okupljenima je tada rekao kako je „napredovao od prvog poručnika punog entuzijazma, odraslog na američkom fetišu stopala spremnih za marš i bez mozga“, do protivnika na samu pomisao o ratu. Bio je preplašen Hitlerom, a svojoj ćerci Skoti je pisao o svojim strahovima koji predviđaju globalnu borbu: „Opet mislim da će mnogi tvoji prijatelji izdahnuti u Paragvaju ili šumama Čaka.“

Talija, Kosgrova previše ozbiljna verenica, nosi ime grčke muze komedije. Prezime Harden takođe ima (moguće komične) konotacije. Da li su ovo namerne šale?

Da. Ipak je ovo autor koji žene obučene u belo naziva „Belim radama“ a kralja holivudskih producenata „Stahr“. Ficdžeraldovi omiljeni pisci, od Šekspira do Džojsa, takođe su se šalili sa imenima.

U vašem uvodu za zbirku, pominjete da je u ovom periodu Ficdžerald pisao zbog novca, a ne zbog same umetnosti. Po čemu se razlikuje ova priča? Zašto nije objavljena u Harpers Bazaru, kome je inače bila namenjena?

Kratke priče su hranile Ficdžeralda. Da, prodavao je svoja dela za novac od 1919, i bio je svestan koliko bi brzo mogao da zaradi sa pričama, u odnosu na to koliko je morao da čeka da bi počeo da štancuje romane. Nikada sebe nije lagao, bavio se kako je sam nazvao „radom za pare“ i ponekad „smećem“, i osećao je razliku između komercijalno uspešne i imaginativno zadovoljavajuće priče. Godine 1922. žalio se svom agentu, Haroldu Oberu: „Prilično sam obeshrabren time što jeftina priča poput 'The Popular Girl' koju sam napisao za nedelju dana donosi 1500 dolara, a stvarno maštovita stvar u koju sam uneo pravi entuzijazam, poput 'The Diamond in the Sky' ne donosi ništa“. Do 1925, postao je još otvoreniji, a Perkinsu je rekao: „Što više zarađujem od smeća, to teže sebe teram da pišem“. Od početka je Ficdžerald hodao tankom linijom između umetnosti i komercijale, kao i svaki pisac njegove generacije.

Ovu priču je napisao krajem proleća 1920, očigledno nakon konkretnog zahteva Henrija Blekmena Sela, urednika Harpers Bazara. Ficdžerald je ostavio priču u Oberovoj kancelariji u Njujorku, podsećajući ga: „Ovo je zaplet koji je Sel posebno tražio za Harpers Bazar i koji sam mu obećao. Mislim da je prilično dobar.“ U julu je Ober priču poslao Satrdej Ivning Postu, ali je Ficdžerald zatražio nazad jer je hteo da je prepravi. Ober mu je vratio rukopis, koji je Ficdžerald sklonio sa strane i, umesto toga, koncentrisao se na drugi roman, „Lepi i prokleti“, rekavši Oberu: „Verovatno više neće biti kratkih priča ovog leta“. Priča je ostala u vlasništvu Ficdžeraldovih naslednika, izgubljena u blještavoj zbrci Ficdžeraldove početne slave, sve dok je nisu otkrili i prodali biblioteci Univerziteta Jejl 2012. godine.

Izvor: newyorker.com
Prevod: Miloš Vulikić