Njene knjige, počev od „Sve smo pokušali“ nalaze se kraj uzglavlja brojnih roditelja širom sveta, koji su u potrazi za savetima o vaspitavanju dece. Za svega nekoliko godina, psihoterapeut Izabel Fijioza je postala referenca, glavni predstavnik „pozitivnog roditeljstva“.
Pozitivno roditeljstvo, ili blagonaklono vaspitanje, nastalo je u Americi i zasnovano je na neuronaukama. Savet Evrope smatra da je ovaj pristup najviše poštuje prava deteta. Kako to izgleda u praksi? Kako roditelj može da reaguje kad njegovo dete kategorički odbija da se obuče ujutru, kad treba da krene u školu?
Kad dete odbija da se obuče, možda za to postoji nekoliko razloga. Možda je anksiozno kad pomisli da treba da ide u školu jer ga tamo neko proganja ili maltretira. A kad se obuče, to onda za njega neminovno znači polazak u školu. Pa zato odlaže taj trenutak… Ili se možda inati samo zato što mu je roditelj izdao naređenje. Mi ne uzimamo u obzir to da mozak svakog čoveka podstiče na pobunu čim čuje naređenje, a naročito u izvesnom uzrastu kada se prefrontalni režanj velikog mozga razvija. Taj deo mozga zadužen je za slobodnu volju. Kad čoveku oduzmemo slobodnu volju, oduzimamo mu identitet. Postoji način da pridobijemo dete za saradnju a da mu ne naređujemo. Možemo mu ponuditi izbor: hoćeš prvo da navučeš čarape ili gaćice? Kad postavljamo pitanja, to ih podstiče da razmišljaju:
Pogledaj kroz prozor, kakvo je vreme napolju? Šta oblačimo kad idemo napolje po ovakvom vremenu? A ako ima pet godina, dakle ako je u uzrastu kad ga sve zanima i lako mu je skrenuti pažnju, reći ćemo samo „majica“, „gaćice“, „čarape“… Jednom reči, dete će sarađivati ako poštujemo način funkcionisanja njegovog mozga. Ponekad mislimo da neće da se obuče, a zapravo je posredi samo to što bi on radije plavi džemper a ne žuti koji smo mu pripremili. Ili zato što smo mi odabrali njegovu odeću a ne on.
Obraća vam se zaista veliki broj roditelja. Kako tumačite svoj uspeh?
To što im predlažem, prosto – radi. I to brzo. Ne umotavam to u apstraktne teorije, pokušavam da razumem šta se dešava. Umesto da dam stereotipan odgovor, ja analiziram situacije. A i ne govorim ništa što svako od nas već dobro zna, duboko u sebi, ali ne dozvoljava sebi da posluša svoje srce. Ono što govorim je ili naučno zasnovano ili je poteklo iz mog iskustva sa ljudskim emocijama. Ljudi mi često govore: „Kad čitam vaše knjige uvek pomislim: ´Pa da, to je jasno kao dan!´“ Moji čitaoci se povezuju sa sobom, a ja im dajem korisne i prosvetljujuće informacije. A pre svega, ostavljam im slobodu da sami procene. Nikada ne dajem savete, izbegavam glagol „morati“ i imperative. Ukratko, u knjigama primenjujem pristup pozitivne empatije. Pažljivo osluškujem emocije, to gradi odnos. Moji roditelji se osećaju da ih slušam i razumem.
Autor: Klemans Lena
Izvor: ledauphine.com