Autobiografija
Lenija Kravica „
Neka ljubav vlada“ prvi je slučaj u paralelnom kosmosu kojim me vode moji prevodilački zadaci, da se bavim životom nekoga ko je mlađi od mene. Ne samo da je Lenijeva karijera srazmerno kraća od priča prethodnih junaka knjiga koje sam imao zadovoljstvo da pretačem na naš jezik (pa i od moje lične muzičke karijere!) već on svoju pripovest ovoga puta završava objavljivanjem debitantskog albuma (naslovni „Let Love Rule“) i svojim prvim, ličnim i profesionalnim uspesima. Izbegavši tako zamku anegdota o druženju među slavnim ličnostima sa kakvima ponekad preteruje ova vrsta literature, Leni se bavi odrastanjem i traganjima za sopstvenom duhovnošću, životnim stazama i umetničkim izrazom. Tako njegova priča dobija dozu univerzalnosti uprkos izuzetno posebnim okolnostima u kojima se razvijala.
Ličnost Lenija Kravica gradilo je nasleđe oca Saja, poreklom ruskog Jevrejina i majke Roksi Roker, afroameričke glumice sa korenima na Bahamima. Rođen u Njujorku, on se raspinjao između elegancije Menhetna i razbarušenosti Bruklina (gde su živeli mamini roditelji), vojničke discipline oca (nekada zelene beretke) i umetničke radoznalosti nekonvencionalnog kružoka „tetaka“ okupljenih oko majke. Za razliku od većine rokera koje su talenat i upornost izdigli iz prilično nepovoljnog miljea, Leni je čitavog života bio „u šesnaestercu“ i okružen ljudima koji bi mogli da „poguraju“ karijeru. Saj Kravic bio je televizijski producent, pa se Leni od malih nogu družio sa decom moćnika muzičke industrije, od Sida Bernstina (čovek koji je doveo
Bitlse u SAD) do Berija Gordija (vlasnik legendarne crnačke kompanije
Motaun)... da i ne pominjem misterioznog „čika Vinija“, vlasnika italijanskog restorana kome ugledni gosti, na iznenađenje malenog Lenija, redovno prilaze da bi mu poljubili ruku („Čika Vini će uvek brinuti o tebi“ – tata Saj).
Ipak, porodica Kravic živela je prilično skromno sve dok Roksi Roker nije dobila stalnu ulogu u jednom od najuspešnijih američkih sitkoma, seriji „Džefersonovi“ koja je potrajala čitavih jedanaest sezona. Selidba u Los Anđeles značila je nove senzacije otkrivanja različite muzike, cigareta čudnog mirisa, kulture skejtborda, ali i još bliže prilaženje tinejdžera centru muzičke industrije. Možda i najzanimljiviji deo Kravicove ispovesti (posebno za mlade muzičare) predstavljaju brojni „lažni počeci“. Nekoliko puta on je lako došao u poziciju pred potpisivanje ozbiljnog diskografskog ugovora da bi se u poslednji čas predomislio pod utiskom kako se radi o poduhvatima „na kratke staze“ („crnački
Djuran Djuran“ na primer!?). Ključnu ulogu u pronalaženju pravog signala u magli odigrala je, naravno, ljubav. Glumica Liza Bone, tada zvezda serije „Kozbi šou“ nadahnula je Lenarda na stvaranje drugačijih pesama, povratak rođenom imenu umesto šljaštavih pseudonima i pokrenula sasvim novi početak. Ali... da ne otkrivam previše, ako se odlučite na čitanje ovog štiva, upustićete se u zanimljivu, poučnu i povremeno iznenađujuću priču o prihvatanju različitosti i sposobnosti da se mogući hendikepi pretvore u najveću snagu. Preporučujem.
Autor:
Dejan Cukić, muzičar i prevodilac
Izvor: Nedeljnik