Iz ugla pisca: U krimiću je sve važno

Upravo je iz štampe izašao moj novi roman. Zove se „Polje meduza“ i čist je krimić.



Ispričaću vam kako je do toga došlo. Sve ću vam priznati. Ne treba mi advokat.

Jeste, krimić je moja prva ljubav. I kao čitaoca, i kao pisca.

Prva priča koju sam napisao, u višim razredima osnovne škole, do dana današnjeg neobjavljena, zvala se „Majstor svog zanata“. Na skromnih desetak strana izigravala je očekivanja čitalaca u klasičnoj potrazi za ubicom među šarolikim osumnjičenim gostima jednog ne preterano uglednog motela.

Priču niko nije želeo da objavi.

Nisam se dao pokolebati. Kako sam to uspeo, ne mogu vam reći, jer ni sam ne znam. Posegnuo sam za praznom sveskom i novom olovkom, i nastavio.

Sa prvim sledećim delom, ovaj put romanom, imao sam više sreće. Mnogo više sreće. U ranim godinama srednje škole strpao sam završen rukopis u torbu, popeo se na voz ne znajući koliko to je hrabar čin i odneo ga lično velikom izdavaču. Roman je bio momentalno prihvaćen i isplaćen, mada objavljen tek dve godine kasnije, što je bilo neuobičajeno kašnjenje, ali se ipak desilo.

Odjednom sam, punoletan tek mesec dana, postao objavljen pisac.

Taj roman takođe je bio krimić.

I to me je obeležilo. Kriminalistički element uvek je bio prisutan u svim mojim kasnijim delima, u manjoj ili većoj meri (uglavnom većoj), bilo da su ona usput još i horor ili naučna fantastika. Imao sam običaj da kažem kako mi naučna fantastika daje ideju, horor atmosferu, a krimić zaplet. I to je jedno vreme funkcionisalo. Bar za mene.

Već duži period, međutim, nemam želju da kombinujem na taj način. Ne radim više svojevrsnu žanrovsku fuziju. Oprobavam se sa čistim sastojcima i svedenim začinima. Izgleda da čovek pre ili kasnije dođe do nepobitnog zaključka da je „manje zapravo više“. To se prvo desilo sa mojim romanom za decu „Kako sam postao detektiv“, nakon čega je na red došao jedan isti takav, samo za odrasle.

Evo, priznajem. Oslobodilo me je. Rekao sam da vam ništa neću kriti.

Ne mogu da kažem da je pisanje književnosti sa fantastičnim elementom inače teže ili lakše. U njemu sasvim sigurno nije, kao što neki tvrde, „sve moguće“, jer upravo zakonitosti novog sveta koji stvarate od temelja moraju biti strože od konsenzusne stvarnosti koja nas okružuje.

Ali zato što sam toliko dugo bio odomaćen u okruženju fantastičnog, gde sam se osećao ušuškano i zaštićeno, kad sam se odlučio za potpuni realizam, odjednom kao da mi je neko sklonio sigurnosnu mrežu i rekao: „Ajde sad skači ako smeš.“

Bilo je strašno. Bilo je uzbudljivo.

Osetio sam svež nalet mašte i energije kakav sam možda poslednji put doživeo u srednjoj školi, kad sam pisao onaj svoj prvi roman. Kao što kaže glavni junak „Polja meduza“ koga zovu Skeptik: Mogućnosti su bile neiscrpne.

Jedna od mnogih privlačnih stvari kod kriminalističkih romana za mene je oduvek bila ta što tu sve može da bude tema, a često i jeste. Krimić sve živo interesuje. U protivnom, propustiće nešto važno. Ljubavne priče? Retko ćete naći krimić bez najmanje jedne. Banalna svakodnevica? Tu se kriju najveće tajne. Politika? Čak i ako je svesno izbegavate, svet koji opisujete pokazaće šta stvarno mislite o njemu.

Jedan od najvažnijih aspekata svakog krimića odnos je njegovog pisca (i čitaoca) prema pravdi, za koju svi osećamo da je nemamo dovoljno. Jedan od načina da tu pravdu dobijemo, makar na tren, pre nego što nam se rasprši između prstiju, jeste kad otvorimo korice primamljivog krimića.

I to nije sve. Želeo sam da ispričam uzbudljivu priču, intrigantnu manju misteriju, zatim veću, pa još veću, da se slažu jedna na drugu, da budu isprepletene. Želeo sam detektiva koji će razgovarati sa stotinama svedoka i sretati raznovrsne ljudske sudbine, neumorno rasplićući to zamršeno klupko.

Usput, zamislio sam da roman govori o nama, o ovom trenutku, ali i o nekim prošlim vremenima, o bivšoj državi, koliko je ona uticala i još uvek utiče na živote svih nas, jer, ne zaboravite, u krimiću je sve važno.

I dok sam pisao, pred svaku sesiju za tastaturom, zapisivao bih neku manju ili veću količinu beležaka na parče papira, u svesku ili čak češće na njene margine, sve što je bitno da toga dana pomenem, a onda sam shvatio da je taj rukom pisani tekst sve obimniji i da bi možda bilo lakše da sve zapisujem direktno u svesku.

Dogodilo se nešto čudno, ponovo. Oslobodio mi se tok misli i rečenica.

Nisam planirao, verujte.

I tako, posle pisaće mašine, ličnog računara i laptopa, vratio sam se pisanju rukom. Zatvorio se još jedan krug.

Druga novina za mene bila je verodostojnost. Iako sam se i dok sam pisao isključivo fantastiku trudio da što više istražim materijal za građu dela (jedan primer je epidemija kolere u Subotici 1873. godine u romanu „Iver“), ovo je bio sasvim novi nivo. Osećao sam da ću biti uverljiv samo ako budem dodatno autentičan. Za to mi je bila potrebna stručna pomoć.

Obratio sam se inspektorima, sadašnjim i bivšim, u ovoj i susednoj zemlji (deo radnje „Polja meduza“ dešava se u Rovinju), a oni su bili sjajni i strpljivo su odgovarali na moja zapitkivanja. I, kao što to obično biva, sve što je u romanu tačno u pogledu policijskih procedura je njihovo, sve što je pogrešno je moje.

I za kraj mogu samo još da kažem da bi mi najdraže bilo da se čitalac izgubi u tekstu, zaboravi malo na svet oko sebe i nakon pročitanog ima osećaj da je vreme posvećeno knjizi bilo korisno utrošeno. Ako sam u tome uspeo, to će mi biti najveća nagrada.

Eto, sve sam vam ispričao. Ako nećete podizati optužnicu, smem li da sada da idem?

Autor: Oto Oltvanji
Izvor: Blic