Iz sveta izdavaštva: Borba prevodilaca za svoja prava

Spisateljica i književni prevodilac Dženifer Kroft, poznata po prevodu knjige Olge Tokarčuk „Beguni“, za koji je dobila međunarodnu nagradu Buker, podelila je 31. avgusta na Tviteru odluku svojim 10.000 pratilaca. Napisala je: „Neću više prevesti nijednu knjigu, ukoliko se moje ime ne nađe na koricama. Ne samo što se ne poštuje moj rad već se čini i medveđa usluga čitaocu, koji bi trebalo da zna ko je odabrao reči koje će pročitati.“

Ređali su se odgovori pisaca i drugih prevodilaca, koji su podržali njenu odluku i izrazili stav da ih izdavači ne poštuju dovoljno. Kroftova, koja se bavi prevođenjem sa poljskog i španskog na engleski jezik, očigledno je načela bolnu temu.

Mesec dana kasnije, 30. septembra, na Međunarodni dan prevodilaca, Kroftova je odluku koju je donela pretvorila u svojevrsnu inicijativu. Zajedno sa književnikom Markom Hadonom napisala je otvoreno pismo koje je objavljeno na stranici britanskog Udruženja autora. U njemu je Kroftova pozvala pisce da svoje izdavače zamole da na koricama knjiga štampaju i ime prevodilaca. Istovremeno je pokrenula haštag #TranslatorsOnTheCover. U pismu, između ostalog, kaže: „Predugo već prevodioce uzimamo zdravo za gotovo. Od sada ćemo, kroz ugovore i druge oblike komunikacije sa izdavačima, tražiti da garantuju da će se na koricama naših knjiga koje se prevode naći i ime prevodioca“.

Ideju je podržalo i Udruženja autora. „Odavno je već trebalo odati priznanje prevodiocima štampanjem njihovog imena na koricama knjiga“, rekla je Meri Razenberger, izvršni direktor Udruženja autora. „To bi, međutim, predstavljalo tek prvi korak. Prevodioci bi trebalo da dobijaju tantijeme i uživaju supsidijarna prava“.

Pitanje štampanja imena prevodilaca na koricama knjiga tema je kojom se zajednica bavi već decenijama unazad, ali se malo toga u međuvremenu promenilo. Inicijativa Kroftove dobila je zamah koristeći se snagom uticaja društvenih mreža. Do datog trenutka inicijativa je sakupila 1.800 potpisa, a podržali su je i pisci poput Aleksandera Čija, Krisa Krausa, R. O. Kvonove, Džumpe Lahiri, Jijun Li, Olge Tokarčuk i Brajana Vašingtona.

U izjavi koju je dala za Publishers Weekly, Kroftova kaže: „Stavljanje našeg imena na korice knjige čiju smo svaku reč napisali bi trajalo dve sekunde i koštalo nula dolara. Zašto to onda i ne uraditi?“

Od ukupno 368 prevoda beletristike i poezije na engleski jezik objavljenih 2021. godine, koliko se može naći u bazi podataka Publishers Weekly, samo 162, odnosno 44% na koricama navodi ime prevodioca, dok ga 206 ne pominje.

Iskustva Kroftove sa raznim izdavačima se razlikuju. Navela je da su Blumsberi, Feminist Pres, Tranzit Pres, kao i Čarko Pres iz Ujedinjenog kraljevstva njeno ime stavili na korice knjiga, a da se o tome nije posebno raspravljalo. Istakla je da bi tako uvek trebalo da bude. Često, međutim, prevodioci moraju mesecima da pregovaraju o naslovnim stranama i tantijemama.

„Neki izdavači nisu voljni čak ni da pregovaraju sa prevodiocima“, objašnjava Kroftova, „što samo znači da nas izdavači ne priznaju kao kokreatore dela, niti kao punopravne umetnike“

Kroftova navodi i praktične razloge zbog kojih bi čitaoci i izdavači trebalo da žele da se imena prevodilaca nađu na koricama: „Čitaoci zaslužuju da znaju ko je napisao knjigu koju su odlučili da kupe. Kao što, kada birate film koji ćete gledati, poželite da znate ko u njemu glumi i ko je reditelj.“

Iskoristila je primer naratora audio-knjiga kao analogiju za prevođenje. „Često biram audio-knjige na osnovu toga ko ih čita“, izjavila je, dodajući da joj to pomaže u pronalaženju naslova za koje inače verovatno ne bi čula. „Isto važi i za prevode: ukoliko čitalac voli prevode određenih prevodilaca, možda će ga upravo njihovo ime na koricama navesti da pročita knjigu pisca sa kojim se do tada nije susreo.“

Kroftova smatra da bi ime prevodioca na koricama na značajan način podiglo ugled prevodilačke struke u očima izdavača i čitalaca, ukazujući na to da i prevod predstavlja svojevrsno autorstvo. „Naša imena na koricama knjiga koje smo preveli na divan bi način naglasilo kolaborativnu prirodu procesa prevođenja i mislim da bi čitaoci to znali da cene“, rekla je ona. „Nema razloga da nastavimo da krijemo ko smo, kao da su jezici koji nisu engleski nešto čega bi se trebalo stideti.“

Autor: Sofija Stjuart, 15. oktobar 2021.
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Milan Radovanović