Kada odete na pijacu ili u supermarket i bacite pogled na mnoštvo boja i oblika svežeg voća i povrća koje vam se nudi, verovatno nikada ne razmišljate o tome kako bi sve to izgledalo da mi ljudi nismo umešali prste i da nismo, umesto evolucije, odabirali ono što se nama dopada i tako generacijama stigli do toga što je sada pred vašim očima. Ako ste ikada videli divlje jagode znaćete da su one veoma male i ukusne, ali u odnosu na one crvene prelepe jagode koje vam se nude deluju kao siromašni patuljci. Slično je i sa svim ostalim proizvodima moderne poljoprivrede. Osim toga, nektarine kao i mnoge druge sorte, recimo, u prirodi i ne postoje. Da na tezgama imate samo ono što je usavršila i doterala evolucija, bila bi to prilično sumorna pijaca, a i hleba u pekarama verovatno ne bi bilo jer smo i žito mi od neuglednih travki pretvorili u bogatu hranu.
Čovečanstvo se hiljadama godina bavilo genetikom a da toga nije bilo svesno. Doskora je to teklo veoma polako i zato smo skloni da sve te promene živog sveta oko nas na koje smo uticali a nismo direktno vršili izmene na genima nazovemo „prirodnim“. Poslednjih decenija se sve to ubrzalo pa tako sada u laboratorijama možemo da oblikujemo biljne vrste intervencijama na genima, što je stvorilo Genetski Modifikovane Organizme (GMO). Tu se već pokazalo da postoje dve jake struje koje su u žestokom sukobu. Jedni su pobornici, drugi protivnici GMO, i jedni i drugi s valjanim argumentima. Međutim, tu se još uvek radi uglavnom o biljkama koje koristimo u ishrani.
Ali, šta će se dogoditi kada nam razvoj genetike omogući da pravimo intervencije na ljudima, a to nije baš toliko daleka budućnost kao što nam se čini. U pitanju su godine. Osnovi tehnologije potrebni za to već postoje. I nije u pitanju naučna fantastika nego stvarnost. Ako ne vi, onda će se vaša deca verovatno a unuci sigurno suočiti s onim što donosi razvoj genetike.
Šta ćete učiniti kada budete mogli da birate ne samo pol i boju očiju svoga deteta već kad budete mogli da svoje buduće dete unapred lišite opasnosti od svih eventualnih oboljenja zapisanih u genetskom kodu koji mu prenosite? Hoćete li to i uraditi? A ovo već nije dilema je li paradajiz iz laboratorije lošiji od „pravog“. Ova igra će imati mnogo veće uloge.
Koliki su ti ulozi i šta sve može da bude dovedeno u pitanje pronaći ćete u izuzetnoj knjizi „
Hakovanje Darvina“, u kojoj autor vešto izbegava da zauzme stranu za i protiv već nas upućuje u to šta nas čeka u budućnosti. Šta će značiti za roditelje ako genetskim inženjeringom ne samo da mogu da izbegnu bolesti nego i da povećaju intelektualne i fizičke mogućnosti budućeg deteta? Kakve nam sve to moralne dileme donosi, jer ako se mi ne odlučimo za to a drugi roditelji reše da imaju decu napredniju od naše jesmo li svesno doneli odluku nauštrb sopstvenog deteta? Kakav će stav zauzeti države i hoće li biti jedinstvene ili neke neće dopuštati intervencije na genomu, a neke će ih čak i pospešivati da bi imale zdraviju, jaču populaciju i sposobnije vojnike?
Kao urednik nemam često priliku da publici predstavim knjigu koja bez imalo ostrašćenosti pokazuje kakva nas budućnost čeka i priprema za odluke koje ćemo morati da donosimo. Hakovanje Darvina je pogled u budućnost koja je već počela, zato dobro otvorite oči.
Autor: Srđan Krstić, urednik izdanja