Zidovi istanbulskog kafića
Kundera ispunjeni su od poda do tavanice fotografijama i crtežima različitih drumova. Na tim slikama prikazani su široki putevi Amerike, beskrajne autostrade Australije, autobanovi u Nemačkoj, velelepni bulevari Pariza, zakrčene ulice Rima, uske staze na Maču Pikčuu, zaboravljene bogaze afričkih karavana, drevne trgovačke rute Puta svile po tragu Marka Pola. Mušterije kafića veoma su zadovoljne ovim neobičnim dekorom, jer kad beskorisno ćaskanje, koje nikuda ne vodi, utihne, svako od gostiju može da pogledom odabere neku zemlju i tamo, bar za taj dan otputuje. Sutra ga čeka neki drugi drum za kojim žudi i druga zemlja u kojoj bi mogao da bude srećan.
Nazvan po češkom piscu
Milanu Kunderi, ovaj kafić nudi, poput naslova Kunderine knjige, nepodnošljivu lakoću postojanja u mreži pretpostavljenih puteva od kojih je samo jedan onaj pravi. Koji je to put koji ostaje za leđima i kuda on dalje vodi?
Mušterije kafića
Kundera, Turkinja Asja i njena američko-jermenska rođaka Armanuš, junakinje romana „
Istanbulsko kopile“, knjige čudesne atmosfere u kojoj se gorčina događaja i nasilni postupci ublažavaju orijentalnim aromama, pokušavaju da prepoznaju odakle dolaze i kuda idu, uspostavljajući odnos prema prošlosti, kako ličan tako i onaj sredine kojoj pripadaju. Obe devojke, Asju, koja ne sme da sazna ko joj je otac i Armanuš, koja u Istanbulu istražuje svoje jermensko poreklo, muči sindrom janičarskog paradoksa, razdirućeg osećanja između dva sukobljena stanja egzistencije. S jedne strane, pritiskaju ih nagomilani ostaci, „materica nežnosti i tuge“, osećanje diskriminacije i nepravde, dok s druge svetluca obećana budućnost, pribežište ukrašeno nakitom uspeha i bezbednosti, pretpostavkama kojima se kiti mladost, uz utehu da se ipak pripada većini.
Dodirujući bolna i osetljiva pitanja nasilja i genocida,
Elif Šafak svojim bespogovornim umećem da ispriča uzbudljivu priču sazdanu od činjenica koje se prećutkuju, bilo u porodičnoj ili nacionalnoj istoriji, uspostavlja s tom nasilnom učiteljicom života prisan kontakt. Imena poslastica i začina, kao nazivi poglavlja romana, pomažu da se gorak sadržaj istorije ne ispljune, da se trpak zalogaj sažvaće i proguta da bi život mogao da se nastavi. Različitim jermensko-turskim specijalitetima, književnica Elif Šafak ne samo da ublažava gorčinu otrova, koji Mustafa (u romanu predstavnik muškog principa nasilja koji gospodari istorijom, sa sličnim surovim akterima ali i žrtvama patrijarhalnog ustrojstva) na kraju mora da popije, već je pomoću poslasticama naslovljenih poglavlja naglašena ona lepršava neozbiljnost koju muškarci često pripisuju ženama.
Kroz priču mlade polu-Jermenke Armanuš autorka Šafak dotiče osetljivu tabu temu turskog proterivanja i ubijanja jermenskog stanovništva kao teško rešivo pitanje u kojem se izbegava osuda krivca, a baca kletva na pripadnike naroda optuženog za genocid, koji nisu u zločinu učestvovali. Druga junakinja Asja živi u veselom ali jalovom, hijerarhiji podređenom svetu neobičnih tetaka, nekoj vrsti utopističkog okrilja i navodne bezbednosti. „Ako nemaš načina (razloga) da budeš, onda samo izdrži“, maksima je ovog ženskog sveta, koji takođe oduzima legitimitet ženama primoravajući ih da prihvate sudbinu trpljenja.
Književnica opisuje porodicu, kojom često gospodari dobro skrivana porodična tajna, ne samo kao bunker koji pruža zaštitu već je topli dom poprište ljutog boja i strašnog poraza. Tako će u romanu „
Deset minuta i trideset osam sekundi na ovom čudnom svetu“ Elif Šafak opisati tragične sudbine istanbulske prostitutke Lejle i njenih prijatelja, kao posledicu porodičnog licemerja i crne rupe koja na perfidan način sakriva zlostavljanja nedodirljivih, puštajući oštećene da lutaju već unapred određenim putem poraza i propasti sve dok ne završe na groblju Napuštenih.
Slikajući čoveka kao učesnika i tvorca istorije, autorka Šafak ga, naglašavajući u naslovu reč „kopile“, vidi kao odrođeno biće kome poreklo može da bude težak namet, biće bacano s jedne na drugu stranu, koje je u potrazi za sopstvenim poreklom prinuđeno da svojim čamcem pristane i uz negostoljubivu obalu punu hridi.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19