Iz pera Ljubice Arsić o romanu „Eumenide“: Kad furije marširaju

Retki su oni koji su u stanju da se primaknu zlu i da ga iz blizine opisuju, s obzirom na to da je njegovo zračenje izuzetno jako, neprobojno i sa neverovatnim potencijalom kojim se uporno odupire i opstaje tako da onaj ko se nađe u njegovoj zoni radijacije treba da, ukoliko je to moguće, pobegne glavom bez obzira. Pred zlom se gube kritičnost, sposobnost čula i razuma, a čuvena jungovka Marija Lujza fon Franc, na pitanje koje je, iz njenog dugogodišnjeg lekarskog iskustva, najstrašnije zlo za koje zna, odgovorila da je to zlo opsednutosti. Drugim rečima, najstrašnije zlo koje postoji jeste čovek koga je progutao arhetip zla, zlo koje postoji izvan logike, osvete ili straha, očitovano u savremenom svetu kroz koncentracione logore.



Biti opsednut znači biti zaokupljen, uronjen, usisan, srođen sa nekom numinoznom arhetipskom predstavom kojoj se ne može odoleti. Takav je Maksimilijan Aue, bivši nacistički oficir, junak romana „Eumenide“ hvaljenog genija i osporavanog pornografa Džonatana Litela, pisca nagrađenog najvećim francuskim priznanjima (Gonkurova i Nagrada Francuske akademije) koga, uprkos prustovskoj rečenici i zgusnutim poglavljima što, s promišljenom namerom, čitaocu ne dozvoljavaju da mirno udahne, u milionskim tiražima upoređuju sa Tolstojevom epskom ambicijom i mračnim sunovratima ljudske duše bez pokajanja Dostojevskog. Maksimilijan Aue, junak pastoralnog imena, posle rata maskiran novim identitetom direktora u fabrici čipke, opisuje svoj bivši životni put nacističkog oficira, od masovnih ubijanja Jevreja pred jamama Poljske i Ukrajine, preko opsade Staljingrada, službenih poseta Aušvicu, Zagzenhausenu i Buhenvaldu sve do poslednjih dana u berlinskom bunkeru, usput se sretavši sa Ajhmanom, Hesom, Himlerom, na kraju s Hitlerom, kada mračna opera nacističkih valkira kreće u nepredvidljivom pravcu.

Smeo izbor književno osetljive teme, kojoj se pisac posle mnogih godina predanog istraživanja potpuno posvetio, prizvao je opomenu Teodora Adorna na opasnost da se kroz estetske principe i poetsku stilizaciju od Holokasuta pravi umetnost, čime se nezamislivo haotičan poredak patnje i stradanja ogoljuje u sopstvenom užasu i kroz novostvorenu umetničku formu preoblikuje u estetski doživljaj „umetnički lepog“, čime se žrtve nanovo povređuju svodeći se na prizore prihvatljivog i trivijalnog. Da li logorska stradanja mogu da budu književna tema? Kako o njoj raspravljati a da se ne povredi dostojanstvo žrtava?

Ne strepeći da se ne samo primakne već i da se zajedno sa svojim junakom umeša u razumevanje razloga i posledica zla, pisac Litel naglašava da je imao na umu književne prethodnike koji su opisivali naciste insistirajući na njihovoj izvitoperenosti čudovišta, nekog ko nije normalan i ne pripada ljudima, na taj način izbegavši da se suoče sa dubinom i složenošću zla kao nečeg što ne odlikuje samo čudovišta i njihovu psihopatologiju. Prikazati zlo naturalistički naglašeno i čudovišno znači negirati ga u nama samima. Devizu da zlo pripada drugima, a ne meni Litel je preinačio u za čitaoca onespokojavajuću, dramatično i do neporecivog dokumenta minuciozno izloženu priču koju ni posle probijanja od skoro hiljadu stranica čitalac ne ostavlja po strani. Uznemirujuće štivo o ispovesti krvnika, zapravo o istoriji koja stalno opominje i preti, čitalac dugo nosi sa sobom, jer zlo pripada svima, pogađa sve ljude i plaši svakog, a piščev bivši oberšturmbanfirer SS-a može da bude bilo ko, kako je tvrdila Hana Arent, jedan od mnogih koji se u određenim okolnostima nađu u društvenom poretku, na mestu opsednutosti zlom.

No slučaj junaka „Eumenida“, Erinija ili Furija, pravdinih pomoćnica i osvetnica iz grčke Orestije, teško da pripada običnom čoveku i banalnosti zla. Kao dečak, Aue je doživeo seks sa sestrom bliznakinjom Unom u koju je bespovratno zaljubljen i za kojom opsesivno čezne, pokušajući da, uprkos otkrivanju njihove tajne i roditeljskoj osudi na odvajanje, obnovi njihovo perverzno jedinstvo očitovano u sestrinom imenu. Želja za sjedinjavanjem postoji i u njegovoj prirodi kao ženska želja da ga obljubljuju muškarci ili da se samozadovoljava. Infantilne opscene koje se nižu u romanu kod Auea su opsesivno-kompulzivne radnje povezane sa unutrašnjim samotakmičenjem da nadraste osetljivost i ravnodušno prihvati masovna ubistva u kojima je učestvovao. Skarednost mnogih postupaka postaje na skali neprihvatljivog zapravo zanemarljiva naspram slika izmučenih kolona majki s decom, koje mirno čekaju svoj red za krematorijum. Takođe, čitalac često upada u vešto postavljenu piščevu zamku da malograđanski burnije reaguje na seksualne nastranosti s ivice drskosti u odnosu na potresne i neprihvatljive prizore nasilja i smrti. Iako Aueva trauma iz detinjstva umanjuje njegovu običnost, ipak je on umnogome sličan običnom čoveku kod kojeg se u postupcima naslućuje prikriveni apsurd neobičnog pojedinca, ali je njegova surovost čoveka kao inače iracionalnog bića bez jasnih opravdanja zašto čini zlo, uvek očigledna. Problematična podela na „obične“ i „neobične“ u ovom romanu još jednom parafrazira etičku misao Dostojevskog da je posedovanje savesti ili njeno odsustvo zapravo najznačajniji kriterijum po kojem se ljudi razlikuju.

Odsustvo etike a prisustvo umetničke larpurlartistčke lepote koja udivljava čula bez dodirivanja savesti, ogleda se u postupku da se oznakama sekcija muzičke kompozicije nazovu celine u romanu. Obrazovani Aue, poput esesovaca iz drugih romana i filmova, voli knjige, dobro poznaje klasičnu muziku i uživa u njoj. Bah ga opušta, Flober ga čini mudrim i podozrivim, Puškinova i Ljermontovljeva smrt u dvoboju izazivaju kod njega divljenje. Još jedno od mnogih pitanja ove knjige što čitaoca nikako ne ostavlja na miru: kako je moguće da prefinjeni civilizovani čovek učestvuje u paklenim zverstvima? Kako je moguće da su oni, potomci Baha, Betovena, Šilera, Getea, Kanta, mogli to da urade? Frojdovo zapažanje da je civilizovani čovek iznutra čudovište koje treba budno držati pod kontrolom dopunjuje i na prvi pogled apsurdna misao Dostojevskog da će lepota spasti svet. Pritom je pisac mislio na lepotu ikone, one predstave u kojoj su estetski i etički principi čvrsto sjedinjeni, jer estetski princip dopadljivog, bez onog duhovnog, postaje hladna bezinteresna lepota kojoj nimalo ne smeta surovost.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 23