Ivana Stanković: Moj život je slobodno vreme, a to je veliki luksuz!

Ivana Stanković je jedna od naših najuspešnijih manekenki koja je svoj specifičan talenat i neukrotivu energiju pokazivala na pistama širom sveta. Od malena je znala da je manekenstvo njena najveća ljubav. Kada se nalazi pred objektivom, u njoj se budi potpuno nova osoba. Rešena da uspe, već sa šesnaest godina osvaja treće mesto na Fordovom velikom takmičenju u Los Anđelesu i od tada kreće ozbiljno da gradi karijeru u inostranstvu. Sarađivala je sa svim velikim modnim kućama današnjice kao što su: Armani, Calvin Klein, Donna Karan, Gucci, Cavalli itd. A njeno lice nesvakidašnje lepote, krasilo je strane mnogih prestižnih časopisa u brojnim zemljama. Upravo je ova zanosna manekenka bila prva sa naših prostora koja se našla na naslovnici španskog Voguea. Kratka kosa i nepokolebljiv stav o svemu su njen zaštitini znak.

Pre nekoliko dana izašla je njena nova knjiga „Strast“, koja je nastavak autobiografije „Bez daha“. Iako je mislila da nastavka neće biti, sve zanimljive situacije, događaji, iskustva su je, ipak, demantovali. Želela je da podeli sa svojim čitaocima sve te neobične priče, koje nisu mogle da stanu u prvu knjigu ili su se u međuvremenu desile. Sa Ivanom smo razgovarali kako o novoj knjizi, tako i o mnogim drugim temama, a šta je sve rekla prelepa manekenka pročitajte u nastavku.

Manekenstvo je bilo oduvek Vaš san ili ste poželeli da se bavite i nečim drugim?

Prvo privatni detektiv, pa onda kafanska pevačica (to želim i dan danas, ali jednostavno nemam glas, hahaha)! Manekenstvo je, ipak, sve preovladalo.“

Zbog manekenstva ste i napustili srednju školu, kako ste se odlučili na takav korak? Po čemu pamtite srednjoškolske dane?

Mnogo lepe uspomene nosim iz srednje škole. Bili smo poslednja generacija koja je uhvatila srećno vreme pre rata. Sva prava prijateljstva su mi upravo iz srednje, retko koje novo je opstalo. Valjda su tada kodeksi bili drugačiji, a „nove“ drugarice su mi radile nezamislive stvari. Neko mi je rekao da previše očekujem od novih prijateljstava. Ne mislim da je tako, sve što je nekada bilo sasvim normalno, danas je postalo previše.

(…)

Kada sam shvatila da mi je prenaporno da dolazim iz Tokija i Njujorka na polaganje vanrednih ispita, a već tada su neki profesori imali averziju prema meni zbog mojih uspeha i zarade, odlučila sam da je u trećem razredu napustim. Još neke stvari sam doživljavala, koje nisu bile korektne prema meni i sve je to doprinelo da donesem takvu odluku. Znala sam da će mi životna škola sve to nadomestiti i bilo je tako. I mnogo više!

Vaš prvi korak u svet manekenstva?

Od svoje četrnaeste godine slala sam fotografije na konkurs zagrebačkog magazina Svijet, koji je organizovao domaći izbor za Fordovo lice. Dve godine su me uporno odbijali s obrazloženjem da im se dopadam, ali da sam premlada za tako nešto. Nisam odustajala i nastavila sam da šaljem fotografije. Jednostavno sam znala da je to ono pravo za mene. Kada sam prvi put svesno pozirala tati ispred fotoaparata, sa deset godina, osetila sam nešto, neku čaroliju i zaljubila sam se u to, pa zato manekenstvo ne mogu da zovem poslom, to je moja najveća ljubav, strast. Sa šesnaest godina sam pobedila na tom takmičenju, a na svetskom izboru za Fordovo lice godine osvojila sam treće mesto i tada krećem da gradim karijeru u inostranstvu. Pre toga sam se bavila novinarstvom, ali nisam bila srećna, jer je moja sreća manekenstvo.

Ošišali ste se na kratko i postali muza Đorđa Armanija – kako je do toga došlo?

Već nekoliko puta sam dolazila na razgovore za saradnju, uvek su bili zainteresovani, ali nikako da me angažuju, jer „nešto mi je falilo“. Nisu znali šta je to. U agenciji su mi pre toga predlagali da se ošišam na kratko, nikako nisam želela da prihvatim to. Trenutak kada mi je Đorđo Armani sklonio kosu sa lica i rekao: „To je to! Hajde da se ošišaš!“, shvatila sam da nema nazad – moram! I upravo kada sam se ošišala, on je u meni video „to nešto“. Dečački izgled uz ženske crte lica, ženstvenost, neobična lepota i talenat za poziranje – to je bio fenomenalan spoj koji me je pretvorio u njegovu muzu!“

Da li ste na svojoj koži osetili ljubomoru svojih koleginica i uopšte u ovom poslu?

Ljubomore je dosta bilo. Sve se gledalo, ko otvara ili zatvara reviju, koji modeli se nose, i to su gledali top-modeli, verovali ili ne. Mnogo više nego što možete da zamislite. Svega i svačega sam se nagledala, ali ja nisam imala nekih neprijatnih situacija.

Kada i kako ste odlučili da se povučete sa modnih pista?

Desilo se 2010. godine. Shvatila sam da mi je neprijatno da se nalazim na kastingu zajedno sa devojkama kojima sam bila uzor. Dugo vremena nisam stala ispred objektiva, mislila sam da je sve nestalo, sav moj talenat. Ali, kada sam prošle godine ostvarila saradnju sa brendom Sisters code, shvatila sam zapravo da nikada neću moći da odem u penziju. Na snimanju potpuno isti osećaj se vratio, kao da prvi put poziram. Pustili su mi „Duran Duran“, jer sam kao klinka najviše volela da poziram uz njihove pesme, i kreće ludilo. Padam u trans, kao i uvek, više nisam bila tu.

Pre osam godina na našim malim TV ekranima prikazivao se „Prvi srpski top-model“, Vi ste bili deo tog projekta, da li biste voleli da u budućnosti bude neki sličan televizijski format?

Mnogo mi nedostaje i hoću da ga pokrenemo ponovo, jer je bio jako lep projekat. I dan danas me ljudi često pitaju za njega.

Iste godine ste izdali Vašu prvu knjigu, autobiografiju, „Bez daha“. U njoj se nalaze situacije koje su Vas upravo ostavljale bez daha, po čemu knjiga i nosi naziv. Nikada niste imali veću tremu, nego tokom noći kada je knjiga ušla u štampu, zbog čega?

Moji dnevnici, slike, razne situacije su mi bili inspiracija da napišem knjigu. Znala sam da ću to sve nekako prikazati, mislila sam da će to biti kroz kolumne u nekom časopisu. Ali, jako sam srećna što se sve pretočilo u knjigu, koja je dostigla veliki uspeh, prodata je u preko 11.000 primeraka. Vrlo lako sam je napisala, za dva meseca, jer sam imala zaista mnogo materijala. Kada sam shvatila da sam ceo svoj život stavila nekom na tacnu, nije mi bilo svejedno. Knjiga je ušla u štampu, znala sam da nema nazad. Te noći sam dosta razmišljala da li sam pravilno postupila, jer ako nešto ne volim, to su trenuci „nema nazad“.

Iako ste mislili da nastavka neće biti, jer ste želeli da se posvetite pisanju fikcije, pre nekoliko dana izašao je drugi deo autobiografije – „Strast“. Šta Vas je navelo da je, ipak, napišete?

Puno zanimljivih priča koje nisu mogle da stanu u knjigu „Bez daha“, navele su me da shvatim da je, ipak, potrebno da napišem i drugi deo. Trenutak kada sam odlučila da počnem da je pišem desio se tokom razgovora sa mojim urednikom, tada sam mu prepričavala priču o švercovanju u Hamburgu, koje se završilo hapšenjem, iako sam zaista mnogo zarađivala. Ali, bila sam željna avantura, poput onih iz filma „Očajnički tražeći Suzan“, koji sam obožavala. Urednik je slušao sa nevericom šta se sve izdešavalo, tako je nastao dogovor o drugom delu. Takođe, i zanimljiva situacija koja je opisana u priči „Niđe veze“ me je navela da ponovo uzmem olovku u ruke i napišem nastavak. Naslov je isto simboličan, jer ako nema strasi prema poslu, u ljubavi…čemu sve?

Zbog priče koja nosi naziv „Ptičica“, zaustavljali ste čitavu štampu knjige, bilo Vam je izuzetno važno da ta priča uđe u knjigu. Još neke stvari su prolongirale izlazak. Možete li nam reći nešto više o tome?

Uh…ubacivala sam i izbacivala priče. Onda sam odlučila da uradim četrdeset pet novih slika, jer imam toliko i godina. To je bio veliki izazov. Promenio mi se život, pa sam morala i kraj da menjam. Sve to je prolongiralo izlazak. Kada je trebala da uđe u štampu, kako bi stigla za manifestaciju Noć knjige, shvatila sam da „Ptičica“ fali. Nisam imala dugo vremena hrabrosti da je napišem, zato nije izašla u prvom delu. Sada je završetak autobiografije i sve dosadašnje priče su napisane, uredniku sam predala rukopis bez nje, jer sam u tom trenutku odlučila da ne mogu da napišem tu priču. Ali, rekla sam da ću je njemu napisati preko Vibera, to je bio jedini način da to uradim, jer nisam mogla da uzmem olovku u ruke i stavim je na papir. Međutim, obostranom nepažnjom, ona sa previdela i nije ušla u štampu, jer je nismo imali napisanu, već samo u našim porukama. Poslali su mi da vidim kako knjiga izgleda, nisam odmah ni primetila da je nema, desilo se sasvim slučajno, dok sam čitala neku priču o tati, samo mi je prošlo kroz glavu da nema „Ptičice“! To je priča o situaciji koja mi se desila u Milanu, neposredno nakon što je tata preminuo. Uvek mi je recitovao o dživdžanu i mi smo se dogovrili pre njegove smrti, da će naš znak upravo biti ta ptičica. U mometu kada sam mislila da više ne mogu da podnesem toliku bol, upravo mi se ona pojavila, a ja sam istog momenta osetila veliko olakšanje. Verujem da ima nešto u svemu tome. Kada sam shvatila koliko je ta priča bitna, nikako nisam želela da se prvi tiraž štampa bez nje, po cenu i da ne stigne za Noć knjige. Bila sam spremna sve troškove i posledice da preuzmem. Ali, uspeli smo, čitavu akciju oko ubacivanja ove priče smo uspeli da sprovedemo za samo pet sati. Samo nemojte da vas začudi što je nema u sadržaju, nismo stigli to da promenimo.

Planovi za dalje?

Da budem srećna, gde god bila, šta god radila, jer to je najvažnije! 

I, za kraj, koju biste poruku poslali našim čitaocima?

Obraz i čast nikada nisu na prodaju ni u privatnom, ni u poslovnom životu. Jednom kada se proda, ne može ponovo da se kupi.

Autor: Ivana Bogićević
Izvor: jollymagazine.com

Ceo intervju možete pročitati ovde.