„Duge noći i crne zastave“ će biti dobra predstava, spektakularna u smislu broja glumaca, odličnog teksta i ambijenta koji bolje od bilo koje scenografije odgovara priči. Potrebe za nekim dodatnim efektima nema – sve je na kvalitetu igre, kaže reditelj Ivan Vuković.
Prva produkcija festivala Tatar u tvrđavi radi se na osnovu romana „Duge noći i crne zastave“. Pisac, Dejan Stojiljković tim romanom je nastavio trasu utabanu prethodnim bestselerom „Konstantinovo raskršće“. Knjiga kojoj mašta i fantazija oživljavaju prohujala vremena srpskih vitezova, doživela je veliku popularnost, a selektor novog smederevskog festivala Radoslav Pavlović odlučio je da upravo to delo, zaživi i na sceni, s tim da po prvi put bude izvedeno upravo na dvoru despota Đurđa. Predstava nastaje u koprodukciji Šabačkog, pozorišta iz Niša i grada Smedereva i režiraće je Ivan Vuković. Podela uloga, upoznavanje glumaca sa tekstom tokom prve čitaće probe, okupila je oba ansambla u Smederevu prošle nedelje. U razgovoru sa rediteljem zabeleženim tom prilikom, Vuković je, za Naše novine, govorio o tome šta očekuje publiku predstave „Duge noći i crne zastave“.
Ono što znaju čitaoci romana jeste da je reč o knjizi koja je izazvala veliku pažnju, a koja nas vraća u Srbiju s kraja 14. veka. Premijera će ujedno biti i najvažniji događaj festivala, kako će to izgledati na sceni i kakva nas predstava očekuje?
-Očekuje nas jedna zamaštana i lepa, epska, priča ispričana pomalo na stripski način. Ono što je mene naročito privuklo jeste to što, osim fikcije, taj tekst daje uvid u realnije sagledavanje naše istorije i viševekovnih mitova. Kod nas su , pre svega zbog narodne poezije, Turci ostali zapamćeni kao nekakva banda sa istoka, a to je zapravo bila jedna uređena, ogromna imperija, neopisivo jaka vojska pred kojom se cela Evropa tresla. Ne samo da je Turska bila velika vojna sila, već je i njihova ideologija takođe bila moćna, čitav taj koncept imperijalizma koji i danas neguju sa velikim poštovanjem. Takođe, pokušaćemo i da neke naše mitove i netačne predstave prikažemo iz pravog ugla, malo ćemo se šaliti na račun Marka Kraljevića koji je „ni kriv ni dužan“ ostao u kolektivnom pamćenju i predanju upamćen kao „najveći“, a to zapravo nije bio. Kraljević je, današnjim jezikom rečeno, bio politički korektan, bio je turski vazal i poginuo je kao njihov vojnik. Ipak, u našim narodnim pesmama, toga nema, stvoren je idealizovan lik i mi ćemo se malo i time baviti. Ništa tu nije samo crno ili belo, niti su svi sa druge strane isključivo loši, niti su svi naši – dobri momci.
Osim što će, neki od junaka srednjevekovlja zaživeti na sceni, predstava će nam dočarati i širi kulturološki kontekst, verovanja i svakodnevni život naroda?
-Da, ima tu i magijskih elemenata. Ko je izučavao narodnu književnost to zna, ali većina ljudi nije upućena u karakteristike naših mitoloških bića. Vile iz naših predanja, nisu kao Diznijeve. Naprotiv, u srpskom narodnom verovanju, one su vrlo preke, opasne, nepredvidive, ako je uvredite i najmanje – ode glava i vama i svima vašima. Ne daj Bože da sretnete neko vilinsko kolo noću u šumi, to su čudne, stare sile čiji se kult stvarao vekovima... Ovo će biti bajkovita predstava na osnovu istorijskih činjenica. Ovde nema politike u smislu dnevne politike, ali je ima u glavnom smislu da je čovek inače političko biće i da su naši odnosi opterećeni pre svega sukobima.
Kada kažete epika, magija, mašta, to nagoveštava mogući spektakl, ali verujemo da ste poprilično budžetski ograničeni. Šta će biti najveći izazov u stvaranju ove predstave?
To će biti spektakl u smislu da ga izvodi dosta glumaca iz dva pozorišta, a ne u smislu izdvojenih sredstava. Takođe, ne mislim ni da će da zbog toga ukupan utisak biti manji. Ne znam kolika sredstva da imate i šta god da uradite, ništa ne može da nadmaši izgled smederevske tvrđave koja je pravi ambijent za ovu priču, prosto mi se čini glupom idejom i pokušaj da se ljudima nekom umetnutom, glomaznom scenografijom, skrene pogled sa te građevine. Taj prostor je jedinstven, ostaje samo nada da ćemo 6. jula imati lepo vreme. Želeo sam da malo promenim način rada, Nišlije uglavnom igraju Turke, Šapčani Srbe. Radiće odvojeno, a onda će se dva ansambla sudariti, baš kao što je to i u komadu. Najpre se upoznajemo sa jednim, zatim sa drugim dvorom i potom se te dve strane „sudaraju“. Nadam se da ćemo stvoriti spektakl pre svega kvalitetom priče i glume, mislim da za drugim stvarima i nema potrebe. Smederevci dugo poznaju pozorište i ne možete ih zamajavati nekim vizuelnim efektima i slično. Priča mora da bude dobra, a mi to imamo.
Koji to likovi očekuju gledaoce u ovoj, po broju angažovanih glumaca, velikoj podeli i kakvu poruku možemo da očekujemo?
-Velika je glumačka ekipa, biće tu oko dvadesetak ljudi. Podela je obimna zato što je i priča velika, treba oslikati čitavo društvo jednog trenutka, staleže, male ljude u velikim događajima, velike koji misle da prave značajne događaje, te magijske sile koje su stvari na vrhu, jer se zapravo čitav sukob odvija između demona na različitim stranama, a mi smo samo marionete ma koliko mislili da smo vladari svoje sudbine. Tu su Car Lazar, Carica Milica, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Miloš Obilić, Stefan Musić, Marko Kraljević, Bajazit. Svi oni imaju i dobre i loše strane, samo su ljudi i imaju strahove poput svih ostalih. To su ličnosti jako važne za našu istoriju, pogotovo onako kako je pamtimo ili kako se trudimo da je zapamtimo.
Izvor: nasenovine.net