Sećate se Vladimira Konstantinovića, Banaćanina koji se obogatio u svetu i postao Vadim Konstantini, kupio ostrvo u južnom moru, a nacionalnu kuhinju proslavio kroz niz restorana sa svim mogućim specijalitetima od pasulja? Iako takva sudbina nije strana našim talentovanim ljudima, on nije lice s naslovne strane novina i časopisa, već junak romana „
Milijarder“ Ivana Ivanjija, knjige koja je dobila nastavak u delu „
Milijarderovi sinovi“ (u izdanju Lagune).
Vadim je, sasvim u skladu sa svojim likom sklonim avanturi, s Mađaricom iz naših krajeva i fatalnom plemkinjom iz Francuske dobio dva sina, Nikolu i Luja, dve ličnosti po poređenju kao nebo i zemlja, koje su odgajali drugi očevi. Kada dođe trenutak da se posle Vadimove smrti njegovo bogatstvo podeli naslednicima, Beograđanin Nikola izlazi iz besciljnog bivstvovanja, od danas do sutra, i kreće na put da upozna polubrata, da vidi svet i potpuno preobrazi svoj karakter...
Ivan Ivanji naš je poznati pisac i prevodilac. Bio je i Titov prevodilac za nemački jezik, a njegova dela prevedena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. Početkom Drugog svetskog rata izgubio je roditelje, a i sam je bio uhapšen u martu 1944. godine, dočekavši april 1945. u Aušvicu i Buhenvaldu.
Kao i junak vašeg romana „Milijarder“, i u ovom nastavku junaci prevazilaze okvire Srbije i odlaze u svet. Zbog čega vam je kao autoru važno da uvek vidite širi, univerzalniji kontekst?
Za ljudsku znatiželju i gotovo svačije čežnje cela je Zemljina kugla mala, sad već krećemo na planete kao što je Mars. Nije to posebna karakteristika Srba, celi svet je u pokretu. Ja fizički više ne mogu da pođem, ali zamisliti mogu sve. Svi možemo. Osim toga, ja sam nekada počeo da studiram arhitekturu, nisam je završio, pobegao sam na germanistiku, ali volim da crtam projekte za stanove, vile, pa kad mi ni to nije bilo dovoljno, izmislio sam ostrvo na nekom južnom moru. Mogao bih kartografski da ga prikažem.
Iznenadno, ogromno nasleđe od nepoznatog, harizmatičnog oca, u vidu rajskog ostrva, to je san mnogih. Zašto ste u romanu dopustili da se taj san ostvari ne samo onom sinu koji je već „kraljević“, Francuz, već i sinu Srbinu, koji je nalik „prosjaku“?
Na taj način sam hteo da pokažem da novac sam po sebi ne usrećuje, važniji su prijateljstvo, ljubav, međuljudska prisnost. Šta iznenadni veliki dobitak znači osobi koja je na granici da se ubije zbog siromaštva, kao Nikola, koji misli da mu je otac loš fudbaler i diler droga, a šta za Luja, priznatog kao sina plemića, rođaka španskog kralja, čije bogatstvo ponekad više košta, nego što vredi, jer suviše troši. Nikola brzo nađe pravu ljubav, Luj ima mnogo devojaka, jedna će mu reći „ti nisi dobar ljubavnik, ti si mašina za seks“, a na kraju sklapa dosadan brak iz računa.
Da li je to sada sudbina Srba, da ostave trag negde u svetu, kao vaš „Milijarder“ Vladimir Konstantinović?
Ne, ja zaista nisam mislio posebno na Srbe. Neki moji junaci su odavde, ali ja sam uveren da je želja za „ostavljanjem traga“ univerzalna. U nekoliko svojih knjiga bavim se današnjim životom kod nas, Srbijom, ne bežim od te priče, ali u ovoj knjizi to nije prevashodno moja tema.
Stvari oko nas postaju sve teže. Jeste li i zbog toga izašli iz realnosti i jednu junakinju načinili fantastičnim bićem, stvorenjem bliskim paganskim božanstvima?
Esmeralda – Es – stiže na moje ostrvo iz vode, iz mora, iz mašte. Ja sam taj lik godinama izmišljao svake noći pred spavanje. U prvom romanu o Vadimu tek sam je načeo, prosto sam morao da je dalje razvijam. A možda ona mene? Nametala mi se, iznenađivali su me novi obrti s njom. Mnogi su pisci takođe priznali da im se njihovi likovi prosto otmu.
Rajsko ostrvo ipak nije netaknuto, i do njega dospevaju putevi droge. Kako, po ugledu na vaše junake, čovek iznova može da se vraća čistoti?
Teško da će ikad uspeti, ali mora bar da pokuša. Gete u „Faustu“ poručuje da će spasen biti samo onaj koji se večito trudi.
Holokaust, vaša velika tema, ovde se provlači bar kroz neki simbol, sliku koja podseća na zloslutne dimnjake. Kako sećanja na genocid danas vidite u dnevnoj politici, a kako kao motiv u umetnosti?
Ja to nisam hteo, čak ni zapazio. Nisam mislio da Holokaust ima veze sa ovom temom. Često ponavljam: mene sećanje na Holokaust u dnevnoj politici ne zanima. Ja znam šta je bilo, meni nije važno da se kaže. Kako se sada odnositi prema njemu ostavljam mladim generacijama, pogotovu što se, po mom mišljenju, pojmovi kao Holokaust ili genocid zloupotrebljavaju i time obezvređuju. Proverite kod Elijasa Kanetija koliko je genocida bilo u istoriji.
U vašem prethodnom romanu „Vila na Dedinju“ jedna od tema je i restitucija otete imovine. U svetu desetine hiljada umetničkih predmeta ukradenih Jevrejima u Drugom svetskom ratu još uvek nisu pronađeni. Koliki je problem pravno i zakonsko suočavanje s prošlošću, a koliko je to pitanje etike?
Iskreno rečeno, o tome nikad nisam ozbiljno razmišljao. Preko onog Mimare, a i drugim kanalima, mnogo toga je na čudan način dospelo i u naše muzeje. Mislim da nije toliko važno šta je čije, nego gde je izloženo javnosti.
Kako je to kada govorimo o Jasenovcu, na primer?
Za Jasenovac sam utoliko i lično vezan, što su tamo ubijeni moj ujak sa ženom i dvoje male dece. Važio je za najlepšeg čoveka u našoj porodici. Voleo bih da se toj temi priđe naučno kao što to čine Nemci u memorijalnim centrima na mestu svojih velikih logora ili kao u Aušvicu, a ne politikantski. Ne razumem zašto se ta strašna tema opterećuje sitnim lažima, kao da Tito nikad nije bio u Jasenovcu. Bio je dva puta, drugi put s Bogdanom Bogdanovićem, tvorcem onog fantastičnog cveta, koga je lično odobrio mimo želja Saveza boraca, što mi je Bogdan pričao.
Beč, Evropa, svetski jezici, sve nam je to blisko dok čitamo vaše romane. U kojoj meri smo daleko od toga u životu?
Kako ko. Jeste, pala je gvozdena zavesa, umesto nje podignuta je ograda od papira, ali ko zaista želi može da prođe kuda hoće.
Kao Titov prevodilac za nemački jezik bili ste svojevrsni diplomata. Da li ste nekada „slobodno preveli“ neki izraz, ili misao, da bi zvučao „lepše“?
Jeste, i lepše i pre svega pravilnije, razumljivije. U principu to ne bi smelo da se učini, danas se prevođenje studira na univerzitetima, pa se najstrože zabranjuje. U moje vreme, kad školovanih prevodilaca još nije bilo, ophodili smo se kao ličnosti, a ne kao mašine. Naravno, zavisi i kome prevodite. Tito je odlično znao nemački. Kad sam jednom pomislio da greši nisam ga ispravljao, nego ućutao, prosto nisam preveo. On je zastao, promenio tekst, preveo sam, a kad se razgovor završio stisnuo mi je nadlakticu i rekao: „Hvala ti, bio si u pravu.“ Zoran Đinđić je nemački govorio ne kao prosečni Nemac, nego kao nemački filozof, superintelektualac, ali jednom bih ga ispravio, on je onako uzgred na nemačkom rekao „...ja kao nacionalista“. To u Nemačkoj posle Hitlera zvuči strašno. Rekao bih na njegovom mestu „...ja kao nacionalno nastrojen...“.
Kako vam se onda činila pozicija zemlje koju ste predstavljali, a kako vidite situaciju današnje?
Ja sam predstavljao zemlju na koju sam iskreno bio ponosan i verovao sam u nju. Danas? Nisam pristalica ove vlasti, ali svejedno bih joj preporučio, naročito vrhu, da bolje pazi na protokol. Nikad ne bih savetovao predsedniku države da razgovara sa generalima na nivou Ohaja ili primi nemačkog klaničara Tenisa, koji je prezren i u svojoj zemlji. Ako naša ambasada u Berlinu nije upozorila predsednika, to je njena greška, jer njegov kabinet ne može sve da zna.
Da li ste iznenađeni stavom Izraela povodom priznanja Kosova?
Nisam. Ne volim politiku Netanijahua, a ne mislim da je antisemitizam kritikovati predsednika Vlade Izraela i njegovu politiku. Ne volim ja ni politiku Trampa. Činjenica je da se važan, ali nažalost manjinski deo Izraela, kao što su nedavno preminuli
Amos Oz još je David Grosman, prijateljski odnose prema Palestincima. Treba se vratiti na idejnog tvorca države Jevreja, Teodora Hercla, koji je sanjao o zajedničkoj državi Jevreja i Palestinaca. A stvarno je koješta nazivati Kosovo „muslimanskom državom“.
U svojim pričama pratite i „trag novca“. Međutim, kada razmišljate o pandemiji novog virusa, gde vas to vodi?
Ne razumem zašto je zbog te bolesti srušen svetski ekonomski poredak, ali vidi se ko na tome zarađuje. Time nikako ne želim da pothranjujem glupe teorije zavera ili da omalovažim opasnost bolesti.
Mnogo je pitanja, a malo ko vidi izlaz iz ove „virusne“ krize, u kojoj podjednako stradaju kultura i ekonomija. Vidite li vi neko rešenje?
Jeste. Vidim. Virus nikad neće nestati. Čovek – homo sapiens – živi s virusima. Prestaćemo histerično da tragamo da li smo pozitivni. Ja sam kao dete naučio da perem ruke i bez pandemija, takođe da ne treba da se ljubim s nepoznatima, najmanje u usta.
Na koji način se i sami suočavate s nametnutim ograničenjima?
Verovatno lakše nego mnogi drugi, jer sam star, bole me leđa, inače ne mogu mnogo da hodam, nikad nisam bio boem, a moji prijatelji vršnjaci odavno su s one strane večnosti. Spadam u najrizičniju grupu, držim se svih propisanih pravila, to čine i moja deca i unuci. Dobiti obostrano zapaljenje pluća i danima ili čak nedeljama se gušiti na respiratoru gora je smrt nego u gasnoj komori u Aušvicu, gde je sve bilo gotovo za nekoliko minuta.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika