Ivan Ivanji o „Knjizi o Titu“ Dobrice Ćosića: Otac nacije o najvećem sinu naših naroda

Već na prvi pogled knjiga vrvi protivrečnostima, kratke celine zapisivane su očigledno prema trenutnim raspoloženjima autora. Možda bi se izgubilo ono najvrednije – strast, izvesna nervoza, pošteno samoispitivanje – da je tematski logičnije sređena, hladne glave redigovana. Ja mislim da je dobro što je pred nas izašla kakva jeste.



Književnik Dobrica Ćosić, nazivan i „ocem srpske nacije“, napisao je knjigu o maršalu Josipu Brozu Titu, koga su u socijalističkoj Jugoslaviji opevavali kao „najvećeg sina naših naroda“. Što se tiče njihovog međusobnog odnosa, svakako je Tito bio Dobrici „otac“, a pobune sinova protiv očeva nisu retke.

U predgovoru „Knjige o Titu“ autor objašnjava da je tu knjigu pisao „… zbog sumnje u upitni luk moje ideološke i političke evolucije: zašto sam ja titoist postao antititoist; zašto je međusobno poverenje pretvoreno u političko neprijateljstvo“. Znači da se ne radi samo o prilozima biografiji Josipa Broza.

Poznavao sam obojicu. Predstavljen sam Dobrici 1947. godine kada je on bio šef Agitpropa, a ja mladi pesnik iz Vojvodine. Nikad nisam pripadao krugu njegovih bliskih prijatelja, ali nekoliko puta mi je pomagao i pozitivno uticao na moj život. Često se nisam slagao s njim, ali povremeno smo se viđali do pred njegovu smrt. Za Tita sam od 1965. do njegove smrti 1980. radio kao prevodilac za nemački jezik.

Već i zbog ličnog poznanstva sa obojicom uzbuđeno i radoznalo sam čitao novu knjigu o Titu iz pera osobe koja ga je dobro lično poznavala, diskutovala s njim licem u lice, pa gotovo testamentarno ostavila neku vrstu ispovesti kako je od vatrenog pristalice postala ogorčeni protivnik svog ratnog komandanta.

Rođen da bude predsednik i maršal

Već na prvi pogled knjiga vrvi protivrečnostima, kratke celine zapisivane su očigledno prema trenutnim raspoloženjima autora. Možda bi se izgubilo ono najvrednije – strast, izvesna nervoza, pošteno samoispitivanje – da je tematski logičnije sređena, hladne glave redigovana. Mislim da je dobro što je pred nas izašla kakva jeste.

Postoje neke Ćosićeve tvrdnje koje su zaprepašćujuće netačne. Kaže za Tita da je njegovo obrazovanje „zasnovano uglavnom na Kominterninim kursevima“, tvrdi da „ne zna nijedan jezik, čak ni maternji“. Mogu da posvedočim da je Tito govorio nemački i ruski odlično, francuski i mađarski pristojno, služio se engleskim jezikom, slušao sam ga na međunarodnim susretima. Čak je voleo da pokaže kako u većem društvu sa raznim partnerima govori neposredno na njihovim jezicima iako su prevodioci za slučaj potrebe stajali iza njegovih leđa.

Marksa, Engelsa, Lenjina čitao je u originalu, bio sam prisutan kad je sa tadašnjim nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom na nemačkom diskutovao o jednom od osnivača nemačke socijaldemokratije Augustu Bebelu. Ja sam ga jednom pitao šta misli o sukobu između Marksa i Engelsa s jedne i Ferdinanda Lasala s druge strane, savršeno je bio upoznat sa tim problemom. Dobrica Ćosić je za vreme Mađarske revolucije imao problema što je znao samo ruski, a bilo je tada opasno sa pratiocem na ulici čak i tiho govoriti tim jezikom. U ovoj knjizi rado citira Kamija, Ničea i druge, ali samo ako su knjige iz kojih citira bile prevedene na srpski, to sam proverio.

Ponekad o Titu piše sa ogromnim poštovanjem. „On ne igra komandanta vojske i predsednika države; on je to; on ničim ne pokazuje da vrši dužnost, a vrši je samim svojim postojanjem i ponašanjem. Taj čovek kao da je rođen da bude predsednik i maršal.“ (Kad citiram, zadržavam interpunkciju iz knjige.) Po mom mišljenju, tim rečima savršeno je opisao istorijsku figuru Josipa Broza poznatijeg po svom pseudonimu Tito.

Nešto dalje kaže da ponekad „blesne pretnja u zelenkastim očima… Nisam ni na jednom čoveku video takve oči… Blagoje Nešković mi je govorio da Tito ima oči risa“. Potvrđujem, kad bi se naljutio, Titov pogled umeo je začas da se pretvori u opasnu pretnju, ja sam negde napisao da su to bile „oči lava“.

Tigrova bolest i Staljinova smrt

Poznato je da je Dobrica Ćosić bio pozvan da Tita prati na velikoj turneji po Africi 1960. godine. On verdostojno piše kako je tada imao priliku da dosta razgovara s njim i utroje sa Jovankom, ali takođe i u četiri oka, da je maršal bio „otvoren za sve teme, iako je politika njegovo biće i njegova strast“. Opis tih razgovora je dragoceni deo knjige. Nije me začudilo da je Tito navodno rekao: „Često posumnjam: ima li smisla sve ovo što radim? Rezultati su vrlo mali. Ponekad nikakvi.“

Sedeći pored njega kao prevodilac, primetio sam da pred televizijom i novinarima uvek pokazuje energiju, odlučnost, čvrstinu, ali kad se reflektori ugase, taj izraz bi nestajao kao da je skinuo masku.

Ćosić konstatuje da se Tito „ne odriče nijednog zadovoljstva. Ni u čemu nije asketa“. Slažem se, ali podsećam da su askete često veoma opasne; Hitler, na primer, nije pušio, nije pio alkohol, konzumirao je veoma jednostavnu hranu, najčešće vegetarijansku, učtivo umeo damama da ljubi ruke, da mazi decu i pse, a najgori je ubica u istoriji.

Dobrica je pitao Tita kako je doživeo vest o Staljinovoj smrti. Odgovorio je bez emocija: „Vest o Staljinovoj smrti primio sam zajedno sa depešom da je teško bolestan moj pas Tigar. Strašno mi je bilo žao Tigra. Bio je to divan pas.“

Putopisni opisi zemalja Afrike koje je posetio dostojni su značajnog pisca Dobrice Ćosića.

Sukob sa najbližim saradnicima

Veoma zanimljiv je opis Titovog sukoba sa najbližim saradnicima kome je Ćosić slučajno nemo prisustvovao, a koji dokazuje kako se slobodno razgovaralo sa maršalom. Tito je Naseru bio obećao da će Jugoslavija za pirinač platiti daleko veću cenu nego što je bila berzanska. Kada su se vratili u rezidenciju, Veljko Mićunović je u svojstvu zamenika ministra inostranih poslova napao Tita:

„Ko vas je, druže maršale, ovlastio da plaćate Egiptu sedamdeset tri miliona dolara iznad svetske cene pirinča? Ja sam član savezne vlade i ja pred vladom odgovaram za vaše galantno čašćenje Nasera.“

Zvuči autentično. Dobrica kaže da se Tito „tresao ponižen pred nama koji smo prisustvovali Mićunovićevoj drskosti“. Posle večere je Mićunović, piše dalje, rekao Ćosiću: „Mene će uhapsiti kada se vratimo u Beograd.“ U Ćosićevoj knjizi nema podataka šta se posle stvarno dogodilo, pa ja konstatujem da je Mićunović prebačen na veoma odgovorno mesto ambasadora u SSSR. Koliko je poverenja Tito u njega i nadalje imao dokazuje da je bio prisutan i napisao zapisnik dramatičnog sastanka Tita, Kardelja i Rankovića sa sovjetskim vođama Hruščovim i Maljenkovim, koji su povodom Mađarske revolucije bili tajno doleteli u Pulu.

Veoma mi je čudna, gotovo sumnjiva, Dobričina beleška o tome da ga je Tito pozvao 19. novembra 1961. uveče i govorio:

„Kardelj i Ranković su osnovali frakcije da razbiju Partiju. Kardelj je vođa leve frakcije, Ranković desne. Oni su nacionalisti. Ja im to neću dozvoliti. Obračunaću se sa frakcionašima. Neću dozvoliti da mi razbiju Partiju. Vodiću novu politiku. Dvadeset prvog decembra, na dan Armije, saopštiću narodu šta nameravaju Ranković i Kardelj. Oni žele da razbiju samoupravnu Jugoslaviju i njen samoupravni socijalizam. Ti ćeš biti izabran za sekretara Partije i predsednika Srbije.“

Ne mogu da zamislim da je to istina. Ranković je pao mnogo kasnije, zaista je bilo diskusija i neslaganja između Tita i Kardelja, jednom se Kardelj naljutio i odvezao u Englesku besan, očajan, ali ja mislim da je njihov međusobni odnos bio sličan odnosu Marksa i Engelsa. Kardelja sam takođe poznavao, prevodio mu, a jednom sam tvrdio da prevodilac svoje klijente intelektualno vidi u gaćama. Dobrica piše da je tu Titovu ponudu odbio, da mu je rekao da želi da ostane samo pisac, da je na Dan armije ustao u zoru i kupio Borbu, pa nastavlja: „Na moju sreću, nije bilo ni reči o Titovoj smeni Kardelja i Rankovića.“

Dobrica Ćosić tu sebe stavlja u isti rang sa Rankovićem i Kardeljem. S tim u vezi rekao bih: svaka čast, ali to je koješta. Podsećam da je tridesetak godina kasnije Slobodan Milošević Dobricu Ćosića postavio za prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore, jer su ostale republike već napustile zajedničku državu). Na toj funkciji je bio od 15. juna 1992. do 1. jula 1993. godine kada je posle sukoba sa Miloševićem smenjen tajnim glasanjem u oba veća saveznog parlamenta.

„Slučaj Ranković“

Vraćamo se u vreme šezdesetih godina prošlog veka. Dobrica se zbližio sa Rankovićem. Piše da su Ranković i on zdušno bili za Jugoslaviju, a da ju je Tito razbijao. Moje je viđenje da je Ranković zaista iskreno želeo jedinstvenu Jugoslaviju, naravno sa odgovarajućim uticajem najmnogobrojnijeg naroda, a na čelu sa čvrstom rukom. To je bilo u suprotnosti sa značajnim pravima šest republika na osnovu novog Ustava iz 1968, što je Jugoslaviju približilo nekoj vrsti konfederalnog statusa, ali sa ujedinjujućom ulogom vojske i pre svega samog Tita.

Dobrica Ćosić piše: „Politička likvidacija Rankovića predstavlja i kraj mojih odnosa sa predsednikom Titom.“ To je tačno. Reč je o plenumu rukovodstva SKJ na Brionima 1. jula 1966. kada je posle gromovite kritike navodno zbog prislušnih uređaja koje je Udba postavila u Titovim privatnim prostorijama, Ranković smenjen sa svih funkcija. Dobrica piše da je saznao unapred šta će se dogoditi na sastanku njih tridesetak kod Milojka Drulovića (mog dobrog, dragog druga, doduše, o „slučaju Ranković“ nikad nismo razgovarali, nismo ni kada me vodao po Srbiji i kad sam pio nezaboravnu staru šljivovicu koja je pre nego što su je u njegovu čast otvorili odležala pedeset godina u hrastovom burencetu.) Dobrica kaže da je 28. juna napisao dugačko pismo Titu u kome brani Rankovića, u kome moli Tita da ga nikako ne smeni. U Dobričinoj knjizi pismo je štampano u celosti. Tito mu nije odgovorio, nikad više nije uspostavljao kontakt sa Dobricom.

„Srpska nacija je ponižena i osramoćena“, konstatuje Ćosić u svojoj knjizi o Titu.

Ipak, ostaje član CK SK Srbije. Dve godine kasnije, 29. maja 1968, govori o teškoj situaciji u Srbiji, pre svega o progonu Srba na Kosovu, ali sutradan dolazi do diskusije i on je nazivan nacionalistom, opozicionarom, lažovom, poraženom birokratskom snagom, perfidnim tipom, „…sve u tom staljinističko-birokratskom stilu“, komentariše u svojoj knjizi. Na sledećim stranicama često će reći da je „bojkot“, kome je bio podvrgnut, „staljinistički“. Ja staljinističkim nazivam procese u SSSR na kojima su doskorašnje partijske vođe prikazane kao špijuni, mučenjem naterani na „priznanja“ i ubijani. Dobrica nije bio isključen iz Partije, a knjige su mu izlazile u ogromnim tiražima. Zabranjena je bila jedino knjiga eseja „Moć i strepnje“, a Dobrica tvrdi da je to bilo po nalogu koji je stigao iz kabineta predsednika Republike. To je bila sveska od 144 stranica štampana u tiražu od 6.000 primeraka.

U vezi sa studentskom pobunom 1968, konstatuje o Titovom govoru na televiziji: „Kako je vešto i ubedljivo podržao i afirmisao studentski pokret – to je za antologiju političke taktike i lukavstva.“ Slažem se. Sva sreća što Dobrica nije znao šta mi je Duško Mitević ispričao o nastanku tog intervjua.

Paranoja

Ćosićeva supruga Božica 27. juna u radnoj sobi pronalazi prislušne uređaje. On piše da je u noći posle toga stražario sa lovačkom puškom, a u susednoj kući njegov prijatelj Srba Savić takođe stražari sa lovačkom puškom. Očekuje „da policija inscenira neki prepad na kuću da bi se dočepala svog uređaja i uništila ono što se, valjda, u krivičnom pravu zove korpus delikti“.

Za mene je to već paranoja. Dobrica je u to vreme još član CK Srbije. Ne verujem da kao šef Agitpropa odmah posle rata nije znao da tajna služba prisluškuje građane, možda je i primao izveštaje, možda su prisluškujući mene, znali da mogu u mene imati poverenja, unaprediti me kao klinca za urednika, posle za Titovog prevodioca. Jeste, prisluškivalo se. Uzrečica je bila „Ozna sve dozna“ i „Udba je naša sudba“. Praksa je zato tada bila da se poverljivi razgovori vode na otvorenom.

Uzgred, Dobrica Ćosić je ostao član Saveza komunista dok lično nije iz njega istupio 1. maja 1971. Zvanično mu je rečeno da tuži sudu „N. N. Lice“ koje mu je stavilo prislušni uređaj. Pa, ta „vlast“ je bila „duhovita“.

O Krležinoj „habzburgovštini“

Pisac Dobrica Ćosić očigledno nije voleo pisca Miroslava Krležu. „Krleža je adekvatan ideološki i poetski izraz titoizma u habzburgovskoj varijanti.“ Naravno da se Krleža može kritikovati sa raznih strana, ali kad Ćosić kažiprstom na ovakav način pokazuje na Krležu zbog „habzburgovštine“, sa ostala četiri prsta ukazuje na sebe. Napadao je politički, ne književno, svoje ranije prijatelje Marka Ristića i Oskara Daviča jer se nisu slagali sa njegovim stavovima.

Shvatiće Dobrica da je preterao nazivajući Titovu vladavinu staljinističkom, pa tvrdi: „Čim je učvrstio svoju autokratiju, svoje neprijatelje prestao je da ubija i šalje na robiju, ali ih je politički obeznačio osuđujući ih visokim penzijama i praznim titulama.“

U vezi sa smenom Marka Nikezića, pomalo začuđeno konstatuje: „Čistka liberala izvršena je bez tradicionalne, staljinističko-titovske oštrine. Nisu proglašeni izdajnicima.“ S druge strane, takođe se čudi što „…mnogi Srbi još uvek obožavaju Tita, katolika, austrougarskog podnarednika…“

Ja se čudim Dobričinom rečniku; kad kritikuje Tita, pada mu na pamet da mu zamera što je kršten kao katolik.
 

Voli Dobrica Ćosić da citira sve čega se dohvati, hteo bi da deluje kao evropski intelektualac, ima sreću što je kod nas mnogo toga zaista moglo da se čita solidno prevedeno na naš jezik, pa nalazi oslanjajući se na Malroa: „Tito se stropošta pod svojim prošlim pobedama.“ Da li je Ćosić znao da je Malro tvrdio za sebe da je kao agent kominterne radio u korist kineskih komunista dvadesetih godina prošlog stoleća – ima, doduše, glasova koji tvrde da to nije tačno, njegovo junačenje se dešava samo u njegovim romanima. Malro je nesumnjivo bio komunista, odlazio u SSSR, učestvovao u Španskom građanskom ratu, posle u francuskom pokretu otpora, svakako je bio heroj antifašističke borbe, ali je sa levice prešao na desnicu i postao De Golov ministar.

Ćosićeva „Knjiga o Titu“ naročito pri kraju vrvi od negativnih ocena čoveka kome se u mladosti toliko divio, bio je, kaže, „svetska varalica“, „on je za svaki talon imao kartu koja nešto nosi. On jeste čovek sreće u politici“.

Beleške krajem sedamdesetih godina dokazuju da se gotovo histerično, paranoično bojao da će ga uhapsiti, a čini se da to zapravo priželjkuje da bi zaista postao žrtva svojih ideja, „…ima i drugih mogućnosti da me Udba sredi“. Tvrdi da ga je Kardelj spasao hapšenja, jer bi time od njega „napravili novog Solženjicina“. Piše povodom razlaza Tita sa Jovankom: „…pričaju Srbi, posvađala se s Josipom Brozom zbog proganjanja Srba u Hrvatskoj i Armiji“. Zar Dobrica nije znao više o tom „slučaju“?

Aprila 1979: „Tito je starac koji više ne uspeva da sakrije senilnost i neizlečive bolesti“, ali priznaje da je bio „nesumnjivo hrabar i talentovan vlastodržac“. Pošto je Titu amputirana noga, Dobrica se ipak trgao i beleži: „Bio mi je ratni komandant i vođa u koga sam verovao. On je uslovio sudbinu mog naraštaja“; „pamtim tog snažnog, strogog i lepog čoveka iz njegovih najboljih dana“; „on moć i slavu nije nasledio. On ih je stekao. Izuzetnom voljom, hrabrošću, inteligencijom i lukavstvom. On je bio darovit i sposoban političar.“

Pred sam kraj knjige Dobrica Ćosić priznaje: „Zapisujući sva razmišljanja o Titovoj smrti i sahrani, zastajem pokoleban mojim negativnim ocenama Titove ličnosti. Kao da me je savladao gnev…“; „pa taj čovek ima fascinantnu političku karijeru! Nema u drugoj polovini dvadesetog veka političara iz male zemlje koji je postigao veći svetski uspeh. A to nije slučajno!“

„Knjiga o Titu“ Dobrice Ćosića prilog je poznavanju i razumevanju Srba i Srbije, veoma bitna bez obzira na to da li se neko slaže s autorom ili odbija njegove poglede i stavove. Podsećam da je saga o Katićima – „Koreni“, „Deobe“, „Vreme zla“, „Vernik“ – književno remek-delo nedovoljno poznato u svetu, a za Srbiju to što je Golsvordijeva „Saga o Forsajtima“ za Englesku, ep o Budenbrokovima Tomasa Mana za Nemačku, za Rusiju najmanje poznat, a po mom mišljenju daleko najbolji, roman Maksima Gorkog „Delo Artamonovih“.

Autor: Ivan Ivanji
Izvor: Vreme