Ivan Ivačković: Umesto da Srbija postane svet, svet je postao Srbija

Pišući o nekim ljudima čija muzika mi je promenila život, čije ploče su me gradile i vaspitavale, o ljudima koji su, drugim rečima, dobrim delom krivi što sam ovakav kakav sam, pisao sam o odlasku jednog doba, koje danas postoji samo u našoj mašti i uspomenama, i nastajanju jednog novog, u kojem se moja generacija nikada nije do kraja snašla - napisao je u uvodu svoje nove knjige „Pisma iz tajnog grada“ (izdanje Lagune) novinar i publicista Ivan Ivačković, čija je prethodna knjiga „Kako smo propevali” za nepunih godinu dana doživela četiri izdanja i osvojila nagradu „Desimir Tošić“.


 
„Pisma iz Tajnog grada“ je dnevnik koji si povremeno vodio od 1996. godine. Kažeš u uvodu da je to knjiga koja opisuje „zlatne godine tvoje generacije i slom pameti i morala, slom čije su razmere mnogo veće od naših, lokalnih“ i da je u knjizi sve to predstavljeno kroz beleške o muzici. Kako se kroz muziku vidi taj slom?
 
- Vidi se lako i precizno. Recimo, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih dominirao je rokenrol. Ta muzika bila je saundtrek najplemenitijih ljudskih težnji. Bile su to težnje za slobodom, ravnopravnošću, tolerancijom i ljubavlju, težnje da se svet učini lepim ili bar podnošljivim mestom za život. Bilo je to doba velikih ideja. Oko takvih ideja okupljali su se ljudi, recimo, na Vudstoku ili Lajv ejdu. U vreme tih i takvih težnji, muzika je bila od životne važnosti, ona je bila megafon jednog velikog planetarnog pokreta, bila je najjači izraz čitavog sistema vrednosti u čijem centru je stajala želja za ljudskošću, želja da budemo dobri i humani.
 
Devedesetih je sve to propalo. Napisao sam i u knjizi da su devedesete jedno užasno doba u kojem je humanost potpuno poražena, u kojem su nastali „rijaliti“ programi, u kojem je trijumfovala kultura „poznatih“ iza čije „popularnosti“ ne stoji ništa, u kojem su pobedili štreberi iz Silicijumske doline i nakaze sa silikonskim grudima i u kojem su strašan uzlet doživele kapitalistička beskrupuloznost i ratna industrija, oličene u dva Bila: Gejtsu i Klintonu. Od „Narednika Pepera” stigli smo do Veslija Klarka. Dakle, gorka uteha sastoji se u tome što se sve to nije dogodilo samo kod nas nego i u svetu. Umesto da Srbija postane svet, kako je glasila jedna od opozicionih parola iz devedesetih, svet je postao Srbija. I takva je postala i muzika: to je danas samo bezvredna potrošna roba i najbanalnija zabava. Na nivou simbolike, ceo taj proces možemo posmatrati i kroz propast gramofonske ploče i pojavu diska, pa onda i propast diska i neprikosnovenu vladavinu interneta, medija sa kojeg danas klinci slušaju muziku tako što zaborave pesmu pre nego što se ona završi. Kakva vremena, takva, je li, i muzika.
 
Kako si došao do ocene, koju iznosiš i u knjizi, da je Jugoslavija osamdesetih imala treću rok scenu na svetu?
 
- Pa, ko je bio između Engleske i Amerike i nas? Francuska? Neće biti. Nemačka? Ni slučajno. Nije bilo nikoga između. Jugoslavija je osamdesetih, bar ako je reč o muzici, prvi put zaista bez osećaja inferiornosti pogledala ka Londonu ili Njujorku. Štaviše, i oni su sa interesovanjem gledali ka nama - seti se da su neki od najuticajnijih engleskih muzičkih magazina pisali o nekim našim novotalasnim grupama. Osamdesete su zaista zlatno doba jugoslovenskog rokenrola. Nikada pre i, naravno, nikada kasnije nije došlo do takve eksplozije energije, kreativnosti i pameti. To su najbolji dani Džonija Štulića, Idola, Prljavog kazališta, Električnog orgazma, Šarla akrobate, Filma... Neponovljivo doba.
 
Pišeš o flertovima muzičara sa politikom devedesetih. Ne samo ovde, već i u Hrvatskoj. Koji od tih flertova te je najviše razočarao?
 
- U Hrvatskoj je to svakako bio flert između HDZ-a i Psihomodo popa, grupe koju sam doživljavao kao domaće Ramonse i za koju sam mislio da ne može imati ništa zajedničko sa balkanskim blatom. Ovde, to je bio flert - pa i mnogo više od flerta - koji je Bora Đorđević imao sa čitavim nizom duboko nazadnih ljudi, od Slobodana Miloševića, preko Mirka Jovića, do Vojislava Koštunice. Nisam razumeo zašto jedan pošten i pametan čovek - a Bora je i jedno i drugo - radi stvari karakteristične za protuve i glupave ljude. Ni danas ne shvatam šta mu je sve to trebalo.
 
U „Pismima iz Tajnog grada“ ne pišeš samo o našim, nego i tuđim dramama. Recimo, o Rumuniji neposredno posle pada Čaušeskua. Odnosno, o koncertu Bajage i Instruktora u Temišvaru, održanom tih dana.
 
- Da, to je knjiga koja, već je jasno, kroz beleške o muzici pokušava da ispriča neke druge priče. Išao sam sa Bajagom u Rumuniju 1990. godine, neposredno posle pada Čaušeskua. Rumuni su želeli da osvajanje slobode proslave rokenrol koncertom i zvali su neke grupe odavde, pošto smo im mi decenijama bili prozor u svet i dobro su znali našu muziku. Kada smo stigli u Temišvar, videli smo da su ulice prekrivene upaljenim svećama - tako su se živi oduživali onima koji su stradali u ratu rumunskih vlasti protiv sopstvenih građana. Uveče, dok je Bajaga svirao, cela sala je plakala od ushićenja i sreće. Mi smo mislili da Rumunija postaje Jugoslavija. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će, samo godinu dana posle toga, Milošević, poput Čaušeskua, zaratiti protiv svojih građana i da će Srbija postati Rumunija iz 1970. godine. To je, zapravo, priča koju pričam u tom tekstu.
 
Sviđa mi se ona misao - da nam je od Pink Floyda ostao samo Pink.
 
- Sviđa se i meni (smeh). Ovo smem da kažem jer mislim - mada nisam sasvim siguran - da ona pripada mom prijatelju, novinaru Aleksandru Žikiću. To je misao koja se javila u jednom našem davnom razgovoru i ne znam tačno ko je prvi došao do nje, ali je lako moguće da je on. U svakom slučaju, mislim da je to misao koja u nekoliko reči opisuje srpski beg od uređenog dela sveta, srpsko odricanje od civilizacijskih dostignuća i tešku provincijalizaciju naše zemlje devedesetih, provincijalizaciju čije ćemo užasne posledice trpeti još decenijama.
 
O kome si najviše pisao u knjizi? O Stonsima?
 
- Ovog puta o Bitlsima. Ovo je vrlo lična knjiga, zatvorio sam u njoj i neke moje privatne krugove, kao što je, na primer, taj sa Bitlsima. Jer, ja sam sa Bitlsima ušao u rokenrol. Pre njih, čuo sam Elvisa, ali to ipak nije bio takav šok. Posle njih, čuo sam Stonse i odmah sam znao da je to grupa mog života ali, kažem, u rok muziku ipak su me uveli Bitlsi. Najzad, čak i ako zanemarimo tu privatnu dimenziju, Džon Lenon je bio poslednji generacijski komandant mirovog pokreta iz šezdesetih, a Bitlsi su - mada ne postoje skoro pola veka i mada dva od četiri člana grupe više nisu među živima - grupa čija muzika je, možda više nego bilo čija druga, uspela da nadživi propast gramofonske ploče, slom kompakt diska i diskografske industrije uopšte, kao i pojavu interneta, medija koji je formu učinio opšte dostupnom, a suštinu banalizovao i upropastio. Bitlsi i njihova muzika jesu simbol prkosa ovim mutnim i ružnim vremenima, dokaz da nije oduvek bilo ovako i nada da će nekad, makar i u dalekoj budućnosti, biti bolje. Zato sam ih stavio i na korice „Pisama iz Tajnog grada“.
 
Kako smo primili hrišćanstvo
 
Naravno, neizbežna je priča o Stonsima na Ušču, koncertu čiji si deo i sam bio. Ti u knjizi kažeš da je Srbija tog dana „najzad primila hrišćanstvo“. Zašto?
 
- Zato što je to bilo veče u kojem je Srbija načinila možda ključni korak u vraćanju onom delu sveta koji se - sa razlogom ili bez njega - smatra normalnim. Taj koncert bio je grandiozan čas o ljudskom poštenju i profesionalnoj etici, vratio nas je na neke mape sa kojih smo odavno bili oterani ili smo sami otišli, postavio nas je na neke mape na kojima nikad dotad nismo ni bili i pokazao nam dokle bismo mogli da stignemo kada bismo se otarasili učmalosti i amaterizma, pomešanih sa arogancijom i nabusitošću.
 
Izvor: Danas
Autor: Dragoljub Petrović