Ivan Ivačković: Ovo je moj spomenik Đorđu Balaševiću

Poznati novinar, pisac i publicista Ivan Ivačković u razgovoru objašnjava emocionalnost pristupa svojoj posljednjoj knjizi „Panonski admiral“, posvećenoj životu i djelu Đorđa Balaševića, jednog od najpoznatijih umjetnika Balkana, ne samo u stilskom smislu tretiranja teme nego i u jednom duboko ličnom ključu, kojim je na kraju uspio da privede knjigu kraju.


Za početak nova knjiga „Panonski admiral“, koja se bavi životom i djelom Đorđa Balaševića, jednog od najpoznatijih umjetnika Balkana, čini mi se da je pisana emotivnije nego neke Vaše druge knjige, što ste naglasili i u podnaslovu knjige?

U pravu ste. U mom pisanju i inače ima mnogo emocija, ali ni u jednoj knjizi ih nema koliko u ovoj. Teško da je i moglo biti drugačije, s obzirom na to da je Balašević prerano i nenadano ispunio svoju sudbinu i napustio nas. Štaviše, mada sam već bio dobro odmakao s rukopisom kada se to dogodilo, morao sam da prekinem pisanje. Suvišno je i reći da me je Balaševićev odlazak jako pogodio. Mislio sam da neću ni završiti knjigu. Međutim, neki Đoletovi i moji zajednički prijatelji ohrabrili su me i nagovorili da to ipak uradim. Podsećali su me kako sam stalno pričao da su knjige spomenici i govorili su kako sada postoji još jedan razlog više – nažalost onaj najtužniji – da se Balaševiću podigne spomenik. Mislim da bi svako od nas trebalo da mu podigne spomenik na svoj način. Ja pišem knjige, ovo je moj način.

U naslovu knjige unaprijedili ste „Panonskog mornara“ u „admirala“. Šta je razlog tog napredovanja u činu?

Pa, svakako Balaševićevi ogromni domašaji u pesništvu i muzici. Mada je počeo sa štos-pesmama i gimnazijskim baladama, jako brzo je pokazao vanserijski pesnički dar i izuzetan smisao za melodiju. S vremenom je postao naš najveći pesnik u onome što zovemo „pevanom poezijom“ i jedan od naših najvećih pesnika uopšte. Da je rođen u Engleskoj ili Americi, bio bi svetski priznat.

Generalno, koliko je u zanatskom smislu teško pomiriti profesionalno i emotivno u pisanju o ljudima čija Vas je muzika inspirisala čitavog života, a od kojih neke i lično poznajete dugi niz godina?

To je veoma teško, stalno morate da tražite meru i balans, morate apotekarski da merite svaku reč. U slučaju Đorđa Balaševića i ove knjige bilo je naročito komplikovano. Sve vreme bio sam pod navalom jakih osećanja, a to je opasnost za pisanje. Jer ako ta osećanja ne disciplinujete u jeziku i ako ih ne pretopite u dobar stil, nećete dobiti ništa osim banalnosti i jeftine patetike. Osim toga, teško je kazati nešto suvislo o tako velikoj poeziji kakva je Balaševićeva. Ali nadam se da sam u svemu uspeo. Sudiće drugi, ja samo mogu da kažem kako mislim da nikad nisam napisao bolju knjigu. Hrabri me to što su prve reakcije istinski sjajne. Neke potiču i od ljudi koji su imali važne uloge u Balaševićevoj karijeri. Recimo, od Bilje Krstić, koja je s njim pevala u Ranom mrazu, a u privatnom životu mu bila prijateljica i kuma. Ili od Cakija Kravića, Đoletovog dugogodišnjeg basiste i prijatelja. Ili od Vuka Žugića, koji je organizovao sve Đoletove koncerte u Сentru „Sava“.

U jednom tekstu iz 2002. godine, objavljenom u knjizi „Pisma iz Tajnog grada“ i posvećenom Balaševićevom albumu „Dnevnik starog momka“, napisali ste da se da nadate da je ljubavna tematika pjesama na tom albumu jedan od znakova da politika neće određivati naše živote toliko koliko ih je određivala ranije. Po svemu sudeći, tada ste bili optimista?

Bio sam optimista i bio sam, naravno, naivan. Glupo i nezrelo sam se uzdao u političke snage koje su se lažno predstavljale kao demokratske i koje su u Srbiji došle na vlast posle Slobodana Miloševića. Nisam znao da je reč o ljudima bez morala, o ljudima koji će političke i druge kredite koje smo im dali iskoristiti za ličnu udobnost i privilegije umesto za stvaranje uređenog i civilizovanog društva. To su ljudi koji snose istorijsku odgovornost i sramotu, mada oni, takvi kakvi su, to ni danas ne znaju – ili znaju, ali ih nije briga. Oni još gostuju po televizijama i prave se pametni. Balašević ih je dobro opevao u pesmi „Kere varošanke“. I on je bio strahovito razočaran razvojem događaja posle Petog oktobra. Ako mogu da kažem bilo šta u odbranu tog svog davnašnjeg optimizma, evo, dopustite da kažem da sam ga osećao samo dok je Zoran Đinđić bio živ. Daleko od toga da je Đinđić bio svetac, da se razumemo. Ali bio je izuzetan čovek i bio je naša šansa.

Vi ste mu se svojevremeno obraćali dok ste apelovali da se u Beogradu organizuje koncert Rolingstonsa.

Da, i to ne samo zato što je bio premijer, nego i zato što sam verovao da on dobro razume značaj tog koncerta za Srbiju. I zaista je razumeo. Đinđićeva pogibija je užasan čin, lična i istorijska tragedija. Jedan rokenrol koncert, pa makar bio i koncert Stonsa, ne može u svemu tome biti naročito važan, ali meni će zauvek biti žao što ga Đinđić nije dočekao.

Vaša knjiga o Stonsima „Umetnost pobune“ doživjela je dopunjeno izdanje, ali nedavno ste pomenuli da želite napisati novu knjigu o njima, iz drugog ugla. Koji je to ugao iz kojeg do sada niste pisali o bendu koji je sasvim sigurno bio najčešća tema Vašeg novinarskog i publicističkog rada?

Nikad nisam napisao njihovu klasičnu biografiju. „Umetnost pobune“ je kolažna knjiga i ima drugačiju dinamiku. Ljudi tu knjigu zaista jako vole, ona živi već četvrt veka. Ali bih, eto, voleo da napišem klasičnu biografiju Stonsa i tačno znam kojim jezikom i kakvim stilom bih je pisao. To bih stvarno voleo da izguram. I to ne samo na srpskom već i na engleskom. Neke stranice sam napisao i čak mi se čini da mi bolje ide kad pišem na engleskom.

Kad smo kod Stonsa, Čarlija Votsa više nema, ali se „Kamenje“ i dalje kotrlja, obilježavajući šezdeset godina rada spektakularnim koncertima. Pominje se čak i novi album. Šta pokreće te ljude da i dalje sviraju i snimaju? Novac sigurno nije razlog.

Znate kako kaže Kit Ričards: „Mi bismo platili da sviramo. Srećom, promoteri to ne znaju.“ Ljubav prema muzici je njihovo gorivo, to ih čini živima, to ih čini mladima iznutra. Meni je smešno kad čujem ljude kako za svaku turneju Stonsa govore da je sigurno poslednja. To se prvi put čulo sredinom šezdesetih, pa vi sad vidite. Stonsi će umreti svirajući, umreće na bini, kao neki od njihovih starih bluz učitelja.

Vaša knjiga „Između krajnosti“, o diskografiji Džonija Štulića i Azre, izašla je pred samu pandemiju korone, pa nije doživjela potpuno adekvatnu promociju, iako su reakcije bile odlične, kako od struke, tako i publike, osim očekivano negativne reakcije glavnog junaka knjige.

Ta knjiga bila je u velikom zaletu kad je izbila pandemija. Taman sam počeo s promocijama i sve je moralo da stane. Šteta, jer reč je o veoma ozbiljnoj knjizi u koju je uloženo mnogo truda. Tih dana sam i ja napravio jednu grešku. Pogrešio sam kada sam ušao u polemiku sa Džonijem. Dnevni list Blic rešio je da objavi njegovu reakciju na knjigu i ponudili su mi veliki prostor za odgovor. Zamolio sam ih da ga objave samo u štampanom izdanju i da ga ne puštaju na internet. Ali taj odgovor je nekako ipak prokrčio put do više ljudi nego što sam očekivao, pa se dogodilo da polemika odvuče pažnju sa ozbiljnosti same knjige. Možda je to bilo korisno za prodaju knjige, ali sve manje se pričalo o njenom sadržaju, a sve više o polemici. Kada sam shvatio da se to dešava, rešio sam da izađem iz te priče. Džoni je u Ninu izrekao kojekakve laži i gluposti o meni, napisao sam opširan odgovor, a onda sam odlučio da ga nigde ne objavim. Postalo mi je jasno da je sve to jedna velika besmislica. Jako volim prva četiri Azrina albuma, ali Džoni je čovek koji već decenijama nije pri sebi. Ako je tako, i ako jedan Nin, kao poslednji tabloid ili loš humoristički list, objavljuje s njim intervju koji je, i mimo njegovih lupetanja, novinarska i ljudska sramota, ja tu nemam šta da tražim.



Osim Vaših radova, poslednjih godina skromna rok i muzička beletristika na srpskom jeziku dobila je nekoliko vrlo zapaženih knjiga. Ali i dalje je to, gledano u svjetskim okvirima, prilično oskudno. Koliko je značajno za muzičku istoriografiju da se ta situacija promjeni i šta treba poduzeti da se ona promjeni?

Mi tu zaista vrlo zaostajemo za svetom. „Panonski admiral“ je prva knjiga o Đorđu Balaševiću. Možete li da poverujete? Da je napravio takvu karijeru na Zapadu, o njemu bi postojale desetine, ako ne i stotine knjiga. O Bitlsima ih je objavljeno oko hiljadu. Šta treba poduzeti? Treba što više pisati, eto šta. Naravno, lakše je to kazati nego činiti. Ali pošto ja činim, valjda imam kredit i da kažem. Štaviše, nagovaram i druge autore da pišu knjige. Došao sam nedavno na jednu dobru ideju za knjigu o rok muzici, ali brzo sam shvatio da je nikad neću napisati i da postoji autor, moj prijatelj, koji bi to ionako učinio bolje od mene. U najmanju ruku, bolje poznaje period o kojem je reč. Pozvao sam ga, dogovorio sam mu i objavljivanje te knjige, treba je još samo napisati (smeh). Svaka dobra knjiga je važna. Treba što više priča oteti od zaborava. Kultura pamćenja je od ključnog značaja za svaku naciju. Tu smo gde smo – mislim na sve balkanske narode – zato što negujemo mitove, a ne pamtimo, ili čak ni ne znamo, važne stvari iz sopstvene kulture, politike, i tako dalje. Treba nam što više ozbiljnih knjiga. Ali teško se ljudi upuštaju u taj posao, znaju da je naporan, znojav, da traži celog čoveka.

Jedan Vaš kolega rekao je da se, kada ga predstave kao muzičkog novinara, osjeća kao „učitelj mačevanja ili kaligrafije, zanimljivih zanimanja koja malo kome trebaju“, što je u današnjem momentu, kada je muzičko novinarstvo totalno devastirano ili svedeno na poluamaterske onlajn varijante, donekle razumljivo. Kako Vi gledate danas na to zanimanje koje Vam je svakako obilježilo i odredilo životnu putanju?

Ljudi koji pišu o muzici na portalima postaju sve bolji, jer stiču iskustvo i u treningu su. Nedavno sam na nekim portalima naišao na tekstove u kojima je neuporedivo više znanja i zanata nego u tekstovima koje objavljuju takozvani ozbiljni mediji. Ali ako govorimo o muzičkom novinarstvu kao profesiji, onda možemo samo da zaključimo kako ona odavno ne postoji. Kao i mnogo šta drugo, uništena je devedesetih godina. Postoje autori, ali ne postoji profesija. Kao i što postoje bendovi, ali ne postoji scena. Za mene muzičko novinarstvo je uspomena na lepa vremena. S tim što moram da se ogradim i da kažem kako ne idealizujem ni mladost ni prošlost. Nije sve što je nekad bilo bolje nego ovo što imamo sada. Evo, pominjali smo da imamo malo muzičkih knjiga, ali osamdesetih – a o osamdesetima se obično govori kao o zlatnom dobu našeg rokenrola – imali smo ih neuporedivo manje. A živeli smo u mnogo većoj zemlji.

Poznavaoce Vašeg publicističkog rada, ali i književne krugove iznenadio je Vaš roman „Bezverje“ iz 2016. godine, pisan u potpuno drugom stilskom i tematskom ključu u odnosu na biografske radove. Iako je dočekan vrlo dobrim kritikama, za sada je ostao jedini roman u Vašem opusu. Pišete li i dalje fikciju ili je to bio izuzetak?

Voleo bih da napišem bar još jedan roman. Osim želje, postoje i ideje. Jedna ideja je da ukradem nešto od Gorana Tribusona (smeh). Jako volim njegov roman „Polagana predaja“, hteo bih da napišem nešto na tom tragu. U manjku sam samo s vremenom, što je moj stari problem. Mnogo toga bih želeo da uradim, mnogo toga i radim paralelno, pa tek ponešto završim. Naprosto, fizički nije moguće da završim sve. Za „Bezverje“ sam, ne samo od prijatelja već i od potpuno nepoznatih ljudi, dobio takve pohvale da sam crveneo dok sam ih čitao ili slušao, i to me je veoma ohrabrilo. Ali, eto, nikako da novi roman dođe na red.

A o kome biste još voljeli da pišete knjige, kako od stranih, tako i od domaćih umjetnika?

Tu ne smem ni da počnem s nabrajanjem (smeh). Biće toga još, nadam se. Ovih dana pomalo pomažem Stefanu Milenkoviću oko njegove autobiografije. To doživljavam kao povlasticu i poslasticu. I zato što je on tako veliki u muzici i zato što već godinama uživam u prijateljstvu s njim.

---

Napomena: intervju je vođen prošle godine.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske