Ivan Ivačković: Balašević je umeo da svojim pesmama pogodi srce kao harpunom

Na početku knjige o Đorđu Balaševiću njen autor Ivan Ivačković opisuje jedan lični momenat. Njegova supruga i on čekali su da im kćerka dovoljno poraste za Balaševićev koncert, ali upravo kada su procenili da je to vreme stiglo, on je preminuo, a oni izgubili priliku da detetu objasne deo sebe. A šta je to dete trebalo da shvati iz Balaševićevog koncerta, objašnjava sam Ivačković, koji je ovu knjigu pisao gotovo tri godine.

Na početku knjige kažete da ste supruga i Vi čekali da Vaša kćerka dovoljno poraste za Balaševićev koncert, ali upravo kad ste procenili da je to vreme stiglo, on je otišao, a Vi izgubili priliku da detetu objasnite deo sebe. Šta je to trebalo da shvati iz koncerta?

Trebalo je da razume zašto toliko držimo do ljubavi i čestitosti među ljudima. Ne mislim da ona to ne razume bez Balaševića, ali njegov koncert bio bi dodatna i važna lekcija, jer treba dopreti i do srca mlade generacije, a ne samo do njene svesti. Osećanja koja pogode srce ponekad uspeju da objasne važne stvari mnogo bolje nego vaspitanje koje pokušava da dotakne razum mlade osobe. A Balašević je umeo da svojim pesmama pogodi srce kao harpunom. Tako smo i mi učili iz njegovih pesama kada smo bili mladi. Krajem sedamdesetih uz njegovu „Prvu ljubav“ doživljavali smo rane mladalačke razneženosti. Malo kasnije, slušajući baladu o Vasi Ladačkom, naučili smo nešto o vrednosti istinske ljubavi. Pustili bismo poneku suzu uz „Slovensku“, a tešili bismo se Đoletovim stihom da neko od gore vidi sve. Neke velike tajne otkrivali smo zahvaljujući njegovim pesmama. Želeli smo da sve to doživi i naše dete, ne samo tako što će Balaševića slušati kod kuće nego i tako što će biti na koncertu, jer pesme na koncertu imaju jači naboj i moć. Ali, eto, Balašević je prerano i nenadano ispunio svoju sudbinu.

U knjizi se bavite njegovim stvaralaštvom i hronološki pratite njegov rad, analizirajući svaku pesmu, ali nekima dajete poseban značaj, na primer pesmi „Ne lomite mi bagrenje“ u kojoj je, kako kažete, Balašević pokazao izvanrednu sposobnost da drži prst na pulsu društva.

Da, „Ne lomite mi bagrenje“ duguje svoju enormnu popularnost toj Balaševićevoj sposobnosti isto koliko i njegovom pesničkom daru. Ta pesma je primer kojim se može objasniti moć osećanja. Ona je bila inspirisana patnjama Srba i Crnogoraca na Kosovu, mada ju je Balašević, kao pesnik najvećeg formata, pretvorio u univerzalni protest protiv divljaštva i pesmu koja slavi ljubav i uspomene na nju. Čitali smo tih dana strašne novinske vesti o događajima na Kosovu, ali koliko god da su te vesti bile teške, Balaševićevo „Bagrenje“ potreslo nas je na način na koji novinska vest ne može da potrese čoveka. Snaga umetnosti je nepobediva, ne možete joj se odupreti čak i ako to želite. Ne možete se odbraniti. Sećam se kako sam čitao teške vesti s Kosova onih dana kada se pojavilo „Bagrenje“. Bilo je to sredinom osamdesetih. Čitao sam vesti i istovremeno se branio od njih. Na neki način sam odbijao da prihvatim da postoji takvo zlo od kakvog je na Kosovu stradao Đorđe Martinović. Onda sam, u leto 1986, čuo „Bagrenje“. I to me je slomilo. Za to je bila potrebna snaga koju ima jedino umetnost. Bila je potrebna umetnička istina, a ne dokumentarna pouzdanost. Balaševićevo „Bagrenje“ potvrđivalo je stari nauk da istinu ne bi trebalo brkati s tačnošću.

Zanimljiva je i Vaša analiza tinejdžera iz vremena pesme „Računajte na nas“, koji su tražili nove građanske, umetničke i seksualne slobode i smatrali da u takvom trenutku pevati zakletvu Titu znači zapeti u vremenu?

Napisao sam da je Balašević s tom pesmom zapeo u vremenu, ali nije se ogrešio o svoju savest, lični moral, iskrenost i poštenje. A to je ono što se računa na kraju dana. Balašević tom pesmom – niti bilo kojom drugom – nije ugađao ukusu koji je tog momenta preovlađivao. Nije ugađao trendovima koji su tada bili moderni ili su kucali na vrata jugoslovenske muzike. On je uvek pisao iz srca, to se u njegovim pesmama osećalo, i to je jedan od razloga, možda i najvažniji, zbog kojih su se ljudi u njegovim pesmama tako lako pronalazili. Osim što je u zanatskom smislu bila perfektna, „Računajte na nas“ je nastala iz iskrenog rodoljubivog zanosa. Odmah se čulo da ju je napisao čovek koji voli svoju zemlju. Najzad, ta pesma je nadživela Jugoslaviju, mislim da to dovoljno govori. Imate, recimo, primer iz 2018. godine, kada je publika tražila od Đoleta da je peva na koncertu. Znate li gde se to desilo? U Splitu!

Konstatujete da je Balašević utrošio svoj dar i život da bi se, pored ostalog, suprotstavio šovinističkoj histeriji i propagandi. Da li je to što ga je i u tom njegovom angažmanu sledio ogroman broj ljudi bila dovoljna satisfakcija?

To je nesumnjivo bila velika satisfakcija i nesumnjivo ga je činilo srećnim. Pogotovo zato što, kad je stao u odbranu ljudskosti i civilizacijskih vrednosti, nije mogao da predvidi da li će ga sudbina na bilo koji način nagraditi. Zapravo, mislim da ni o kakvoj nagradi nije razmišljao. A istinski je mnogo rizikovao. Zbog suprotstavljanja ratu i politici Slobodana Miloševića i Mire Marković moglo se desiti da bude uklonjen ne samo iz javnog života nego iz života uopšte. Nije šala kad trideset dana ne možete da izađete iz kuće jer vas ispred nje čeka vojna ili redovna policija. Ali u drugoj polovini devedesetih Balaševića je sačekalo lepo razrešenje. Njegovo ime dodatno je poraslo i raskrupnjalo se do svuda prihvaćenog antiratnog simbola. On je to iskoristio – dok je još sve bilo prljavo od ratne gareži – da bude spona među ljudima dobre volje i dobrog srca na svim stranama nekadašnje Jugoslavije. Pošto se nije priklonio nijednoj strani u ratu, moglo se dogoditi i da više ne bude ničiji, da ga više niko neće. Umesto toga, postao je prihvaćen svuda, pa čak i tamo gde ranije za njega nisu bili zainteresovani. Eto, nekad u životu i pravda pobedi.



Poseban akcenat u knjizi stavljate na činjenicu da gotovo niko u našoj muzici nije toliko pisao o sopstvenoj smrti kao Balašević. Kao da je slutio prerani kraj. Pesma „Kad odem...“ ili strofa u „Slovenskoj“ koju počinje, kao Fernando Pesoa, rečima: „Ako umrem mlad...“, ili neke druge, nisu međutim pripremile njegove poklonike za taj trenutak?

Ne, ništa nije moglo da nas pripremi. Kažem „nas“, pošto i sam spadam među poklonike njegovog pesništva i muzike. Znate, kad je umro Mika Antić, Balašević je u magazinu Rok napisao kako se nada da je to samo neki nesporazum, jer nije stekao utisak da je Mika Antić od onih koji umiru. Ljudi širom nekadašnje Jugoslavije, hiljade i hiljade njih, imali su takav osećaj kada je otišao Balašević. Naprosto, niko nije mogao da veruje. Mnogi još uvek ne mogu da poveruju. Tu ponovo ubrajam i sebe.

Na kraju konstatujete da Balaševićev patriozitam nije bio galamdžijski primitivan ni akademski jalov, već osećajan i odmeren, civilizovan i odlučan, ali da Balkan nažalost nije imao mnogo sluha za takav patriotizam. Svedoci smo da ni njegova smrt nije ništa promenila. Uz sva ona ispraćanja po gradovima bivše Jugoslavije, na društvenim mrežama se i dalje „lajalo“ protiv njega. Ima li tome kraja?

Negde sam pročitao da društvene mreže često liče na ulično dobacivanje. To je tačno i to je velika nevolja za koju nema rešenja. Što se tiče Balaševića, verujem i nadam se da će na kraju snaga i veličina njegovih pesama pobediti sve i svakoga ko pokušava da ga unizi. Pesma, album, knjiga, umetnička slika, to polaže ispit vremena, što nam je svima važno i što bi, ako valja, trebalo da ostane.

Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika