Istoriju pišu pobednici, predanja ispreda puk

Vitold Pilecki je čovek sa sela, otac dvoje dece, konjički oficir u poljskoj vojsci i jedan od vođa pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Godine 1940. dobrovoljno se prijavio da bude odveden u Aušvic. U nadi da će uspeti da organizuje ćeliju otpora unutar samog logora, Pilecki je postao akter nesvakidašnjeg čina. Šta je jednog sasvim običnog čoveka navelo da proširi svoje moralne kapacitete i sagleda razmere zla koje je raslo među bodljikavim žicama zloglasnog logora? Kako je Pilecki anticipirao industrijalizaciju smrti u Aušvicu? I zašto je odlučio da žrtvuje sve, uključujući i sopstveni život, da bi i ostatak sveta postao svestan toga?

Dobrovoljac Džeka Fervedera rekonstruiše gotovo nepoznatu priču o Vitoldu Pileckom na osnovu primarnih izvora poput svedočanstava, memoara i razgovora sa preživelima. Šezdesetih godina prošlog veka poljskom istoričaru Jožefu Garlinskom odobren je pristup dokumentima u istorijskom arhivu koji su najvećim delom bili šifrovani. Uspeo je da dešifruje razgovore sa preživelim zatvorenicima Aušvica i tu je naišao na informaciju o pokretu otpora organizovanom unutar logora. Godine 1991. Adam Sajra iz Državnog muzeja Aušvic-Birkenau otkrio je neobjavljene memoare Vitolda Pileckog. Koristeći ove memoare, arhivsku građu i preko stotinu drugih relevantnih izvora, Ferveder uspeva da u najboljem akcionom maniru prenese priču o neverovatnom podvigu ovog Poljaka.

Vitold Pilecki je 21. septembra 1940. dospeo u Aušvic. U logoru je proveo dve i po godine tokom kojih je uspeo da organizuje pokret otpora od nekoliko stotina članova i pošalje izveštaj poljskoj Vladi u egzilu u Londonu. Iz današnje perspektive deluje neverovatno da Britanci nisu odreagovali na Vitoldov izveštaj. Kao jedan od razloga za odsustvo reakcije Ferveder navodi manjak kredibiliteta poljske vlade u egzilu, ali i suptilni antisemitizam tadašnjih britanskih vlasti. Ono što treba imati u vidu jeste da ni sami zatvorenici nisu mogli u potpunosti da pojme šta se tačno dešava u logoru. Do tada svet nije spoznao ništa slično, a i Nemci su se svojski trudili da u tajnosti sprovode svoje planove. Neverovatna je preciznost s kojom je Pilecki procenio broj žrtava u gasnim komorama. U svojim memoarima on navodi da je gotovo milion i po ljudi stradalo na ovaj način, što je bilo iznenađujuće blizu stvarnim procenama posle rata.
Unutar logora Pilecki je bio svedok brze dehumanizacije zatvorenika. Svedeni na svoje životinjske nagone ljudi nisu prezali ni od čega da bi došli do hrane. Bio je prinuđen da neprestano podseća sebe na razlog boravka u logoru. Zatvorenicima u Aušvicu je bilo teško da poveruju u neki viši cilj budući da su bili fokusirani na puko preživljavanje.

Dok budete čitali Dobrovoljca, često ćete imati osećaj da sedite na vašljivom madracu u nekoj logorskoj baraci sa čvorom u stomaku. I zapitaćete se gde je Vitold Pilecki našao snagu da na ovakvom mestu misli na ikoga drugog sem na sebe. Iako njegovi napori nisu dali rezultate kakve je očekivao, iako je jedva preživeo tifus, iako sopstvenu decu nije video godinama, Vitold Pilecki nijednog trenutka nije posumnjao u ispravnost svoje misije. Ali budući da ni saveznici ni pokret otpora nisu reagovali na informacije koje je slao iz logora, Pilecki je organizovao bekstvo iz Aušvica 1943. Uspeo je da se dokopa Varšave i tamo se priključio obaveštajcima Domovinske armije. Učestovao je u čuvenom Varšavskom ustanku 1944. tokom kog su Poljaci pokušali da se oslobode nemačke okupacije. Uzdali su se u pomoć Sovjeta, koji su naposletku dozvolili Nemcima da Varšavu sravne sa zemljom. Staljin se pribojavao da bi u slučaju pobede Domovinske armije, Poljaci legitimno mogli da očekuju uspostavljanje nacionalne vlade koja ne bi bila komunistička.

Posle sloma Varšavskog ustanka Vitold Pilecki je završio u logoru u Šleziji. Nakon što su Amerikanci oslobodili logor dospeo je u Italiju, gde je radio kao deo obaveštajne službe Poljskog korpusa. Tamo je počeo da zapisuje svoja iskustva iz Aušvica. Ubrzo je usledio povratak u Poljsku gde je skupljao obaveštajne informacije o aktivnostima sovjetske vlasti koja je okupirala zemlju. Ministarstvo nacionalne bezbednosti komunističkog režima ga je uhapsilo 1947. i proglasilo izdajnikom. Negirao je optužbe o špijunaži. Brutalno je mučen i saslušavan, a suđenje koje je usledilo naredne godine bilo je samo farsa. Osuđen je na smrt i pogubljen metkom u potiljak, sahranjen u neobeleženom grobu. Godine 1990. je rehabilitovan i posthumno mu je dodeljen Orden Belog orla, najviše odlikovanje u Poljskoj.

Dobrovoljac je dobitnik nagrade Kosta za 2019. u kategoriji biografije, a najavljena je i ekranizacija.
 
Autor teksta : Ivana Veselinović