Istorija, život i sudbinska priča – „Ljudi bez grobova“

Kada dočita ovaj uzbudljiv, dinamičan i potresan roman čitalac se može prisetiti njegovog početka u kome se, u vidu poetičkog znanja, kazuje o važnosti i neizbežnosti prošlosti – jer se taj iskaz-teza istavlja i u njegovoj završnici: „čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio zakovan i za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“.

Takvim samosvesnim piščevim gestom uokviravanja romaneskne pripovesti može da bude podstaknuti čitalačko zapažanje o kružnoj kompoziciji i veoma složenoj strukturi i razvijenom sadržaju romana, u čije se tematsko središte postavlja i grana arhetipska priča o ocu, zlu i zločinstvu, odrastanju i razvoju, ljubavi, žrtvi i krajnjem smislu. Sve se to dramatično začinje „u svijetu krvnih osveta i prevelikog ponosa“. U svetu čije je središte novopazarski kraj koji se u romanu situira kroz odabrane rubne prostorno-geografske slike, tradicijski običajni poredak i njegov neumoljivi etos, potom i kroz izmeštenost i socijalnu marginalizovanost junaka koji, kud god išli i šta god činili, bivaju obeleženi rodnim fatumskim žigom i raspinjani snažnim i intenzivnim unutarnjim psiho-emotivnim porivima i strastima. Time se sržno opredeljuju da budu gubitnici, patnici i stradalnici.

Nukleus krugova priča i pričanja ispreda se iz događajnog jezgra sudbine pripovedačevog oca Numana Numića, čije ime (etimološki) ukazuje na krvništvo. Reč je: „o siromašnom, mladom čovjeku koji nije mogao da podnese gubitak cure koju zasigurno nikada nije obljubio, ali je imao njenu riječ – pristanak“. A kada, andrićevski kazano, reč jednom padne ona postaje ugaoni kamen sudbine i priče. Snagom autoriteta i otpora devojkinog oca on je nije dobio, pa je pregao da se ubilački sveti. Priređujući, opet po datoj reči: pozivu i obećanju porodičnom izabraniku za zeta krvavu svadbu („Ovo je moja svadba!), on u naručje smrti šalje devojčinog oca, izabranika i nju samu u trudnoći zatečenu. Otuda se, iz ugla i pera njegovog naslednika Semira Numića, priča o njemu začinje kao svojevrsna istraga/potraga: „Moj život beše raspitivanje o njemu“ i „sabiranje detalja“, kao izraz nastojanja da se dođe u posed istine o prelomnom događaju porodične i lične istorije.

Slično Selimovićevom „Dervišu i smrti“ na čijem se početku veli da je „pisanje nemilosrdno isljeđenje, šejtanski posao“, ovde je istraživanje pokrenuto pripovedačevom „potrebom da pišem o ocu i sebi“. A potom da, po usvojenom savetu, „podijeli priču sa znanima i neznanima“. Tako se to nužno istraživanje, po analogiji sa logikom sazdavanja obrazovnog romana, pretvara u razvijenu priču o poreklu i samospoznaji. O snazi pamćenja i umeću pisanja. O istoriji i sudbini. Književnosti i stvarnosti. O pripovedanju i znanju.

Da bi takva priča mogla da bude ispričana bilo je potrebno da se ona motivisano postavi na podlogu u kojoj je sadržan starovremski kompleks koji je definisao lokalno-tradicionalnu kulturu konzervativnih i krutih moralnih pogodbi kojom su junaci zahvaćeni, ali i da, piščevim umećem, njene krute odredbe, kroz dramatična iskušenja, budu životno proveravane, potvrđivane i odbacivane. Otuda se u svetu romana javljaju različiti motivi – od onih koji su potvrđeni u iskustvu života (ova priča ima stvarnosnu zasnovanost), do onih koji su u domenu običajnih sujeverica, pa i onih sasvim fantastičkih. Kao i onih koji nastanjuju književnost, poeziju. A kako se vreme pripovedanja jednim delom razlikuje od vremena dešavanja, kazivanja mladog naratora postavljenog između prošlosti i sadašnjosti poprimaju različite vidove i tipove književnog govora: od kazivanja u prvom licu, često u vidu izveštaja, do različitih formi prenesenog i stilizovanog tuđeg govora: poslovica, anegdota i svedočenja.

Ukratko, na mnogo planova organizovanja romaneskne strukture zapaža se dinamizam oličen kroz različite podudarnosti, naporednosti i kontraste, paralelizme i ponavljanja (pogotovo karaktera i sudbina junaka), do sažimanja narativnih rukavaca i, u završnici, sabiranja, svođenja i razjašnjenja njihovih dramatičnih egzistencijalnih i identitetskih čvorišta. Sve do (antički) tragičkog finala otkrivanja biološkog oca, prepoznavanja brata blizanca i samopotvrde naratora kao pisca. Spajanja razdvojenih delova u celinu (jaje kao njen simbol) i spoznaje o nemogućnosti rešenja sudbinske i matematičke zagonetke kojom je, u vidu „Goldbahove hipoteze“, roman podnaslovom figurativno označen.

Spajanje i razdvajanje, privlačenje i odbijanje, a uvek prožeti nevoljom, tragikom i duhovno-emotivnim otkrovenjima, u strukturi romana su postavljeni kao organizaciona načela – oblikotvorni principi koji uspostavljaju događajni dinamizam i narativni kontrast. I sama kompozicija romana je data kao priča o dva grada u kojima protiče junakovo odrastanje i zasnivanje. U prvom tragikom natopljenom delu središte je Novi Pazar, dok se drugi deo njegovog humanijim sadržajima ispunjenog života zbiva u Despotovcu. A na okviru se javlja zavičajni „Dom za lica sa posebnim potrebama“, kao ishodišna i stajna egzistencijalna tačka iz koje junak-narator ispreda priču i u kojoj se, kroz odsudnost spoznaje, sustiču neke njene ključne sudbinske niti.

Osnovnu tačku njegovog života predstavljaju nejasno poreklo i tragičko porodično nasleđe. Odmetnuti otac koji, za 47 dana potrage za njim, o čemu je sedamdesetih godina prošlog veka „sva Jugoslavija pričala“, ostavio je trajni pečat na naratorov život i sudbinu jer je nastavio svoj krvavi niz oduzevši, u otporu i skrivanju, život nekolicini policajaca i jataka. Uživajući, sve vreme kao „istinoljubivi odmetnik“, skrivene simpatije naroda. Postavši tako njihov mitski junak i pravični osvetnik.

Tim se ubistvima, kao neuklonjivi beleg porodičnog nasleđa, naratorovoj sudbini dodaju i ona koja su učinili tetka Badema i sumaševši stric Zlatan, kao dodatni teg na tragičnu okolnost da mu je majka na porođaju umrla i da je on u govoru mucao. Živeći sa takvom stigmom u krajnjoj oskudici i neprestanom dovijanju, a sa otvorenim očima i čulima, on se posvetio sportu, „ćutanju i čitanju“. U njima je imao uspeha, posebno u sportu, ali su uskost sredine, zavist i zloba, učinili da iz svega što mu je značilo bude okrutno istisnut i da, najposle kao srednjoškolac, ostavši potpuno sam, ostavi devojku Mirelu (i ona nosi žig porekla), rodni grad i pređe da živi kod tetke u Despotovac.

Taj se prelazak desio u onom periodu njegovog života u kojem je sebe uveliko počeo da doživljava kao osobu obrečenu književnosti – čitanju i pisanju. Takvom samosvesnom osećanju u Despotovcu mu u susret izlazi čudnovati Jan (takođe sa teretom porekla) koji, kao matematički genije sklon literaturi i posebno poeziji, postaje njegov prijatelj, učitelj i duhovni putovođa.

U tom gradu sa knjigama, prijateljem i u naručju nove devojke pripovedač doživljava najlepše dane i časove. Kroz njih, uz rezonerske savete prijatelja (on je prvi u životu koji mu je „poverovao“) koji nastoji da reši Goldbahovu hipotezu, on doživljava navrhunjenje duhovnog samorasta, ali i novo tragičko finale. Jan postaje ubica i okončava u zatvoru, a on biva svedok dejstva zatamnjenih strasti svojih staratelja te, opet, ostaje sam i neminovno se vraća u zavičaj, u Lukare. Na suđeno mesto.

Budući da je pre odlaska i sam postao nehotični ubica svog stvarnog oca, u jednoj fantastički građenoj epizodi (po načelu paralelizma) on sportskim kopljem iz života izvodi i Mirelinu majku Misirku – magijskim radnjama i svakovrsnim manifestacijama zla posvećenu ženu. Tako se u ubrzanom finalu romana u kome se, začudo, sve životne priče, motivi i likovi, sustiču i razjašnjavaju, dokončava zavičajni i mladalački krug njegovog života u kome on, neminovno, tragom predaka zapada u zločin, a radom volje postaje pisac. Na brojne suprotnosti i paradokse, što je so života ove proze, ovo sudbinsko i identitetsko dvojstvo dolazi kao završni pečat znatne simboličke i značenjske vrednosti i snage.

U veoma pažljivo izgrađivanom romanu, u skoro svim važnim slojevima, u njegovoj sadržinski raznovrsnoj strukturi i veoma upečatljivim (predmetnom) književnom svetu, markantnošću i upečatljivošću izdvajaju se pojedini junaci. Od ubice Numana „koji je mnoge ubio“, do dve tetke, od kojih je tetka Badema, „dobrotica“ i na jeziku „posečita“, sklona priči i pričanju, najfabuloznije oblikovana, potom do: komšija, devojaka, sugrađana i poznanika i, sasvim posebnog, prijatelja Jana. (Čini se da su negativni junaci uverljivije izgrađeni od pozitivnih).

Čitava galerija zanimljivih, karakterističnih i tipiziranih likova nastanjuje ovaj roman. Njihovo postupanje različito je i uglavnom uverljivo motivisano. Neki su motivisani karakterno-psihološki, poneki jezički različitim koloraturnim izrazima, sintagmama i govornim klišeima koje aktiviraju, a skoro svi nižom socijalnom i kulturnom regijom u kojoj su zatečeni. I to je lep i značajan akcenat u našoj književnosti. Mada je pokoja Halilovićeva rečenica katkada sintaksički napregnuta i leksički zasuta različitim arhaizmima, lokalizmima i nestandardnim izrazima, pa se čini da u njoj preseže lokalni dekor. On je leksički karakterističan, rustičan čak, slikovit i asocijativno bogat, ali je i njega potrebno dublje zahvatiti sistemom umetničke motivacije. Nije uvek dovoljno iz ugla pripovedača reći: „taksirat“, „džidnuo“, „sihirbizica“, ili „diktator“, kad, podrazumevajuće, slika završnu deceniju minulog veka, i napominjati niz imena značajnih pisaca i njihovih dela, pa nastaviti pričanje. Ali, takve (eventualne) nedorađenosti, omaške i jezičko stilska usijanja i iskliznuća nadilaze spretno izvedeni poslovični iskazi („Jer samoća je vetar našim jedrima, a ne narod“; „događaji su njive paradoksa“), i naročito efektni slikoviti poetizmi, kakav je onaj u kome se kaže da je naratorova devojka Mirela imala „grudi sa ukusom kupine“.

Takva stilski izrazita mesta ukazuju na poetski nerv pisca, njegov vanredni jezički sluh i, povremeno, rafinovano stilsko umeće. Kao što i podsticajno aktivira neke od elemenata njegovog književnog sveta predstavljenog u pripovednoj knjizi „Potomci odbijenih prosaca“ i romanima: „Ep o vodi“ i „Ako dugo gledaš u ponor“. Zapravo, Halilovićeve književno-umetnički najuspelije oblikovane prozne stranice duboko su ukorenjene u njegov novopazarski i širi starosrbijanski kraj, etos, običajno-tradicijsko nasleđe i jezik. U folklorno-mitološku sferu. Novi roman to vanredno i uverljivo potvrđuje. On je njegovo do sada najzahtevnije i najuspelije izgrađeno književno-umetničko delo. Po njemu će se pamtiti i odmeravati njegov sveukupni stvaralački učinak. Posle Ćamila Sijarića, on je najizrazitiji prozni pisac te regije i tog, islamskom običajno-verskom tradicijom vanredno prožetog, izdvojenog živopisnog sveta i modela kulture.

Enes Halilović je u žanrovski određenije profilisanom romanu o razvoju lika „Ljudi bez grobova“ uspeo da zasebnom i specifičnom tematsko-motivskom delokrugu saobrazi jezičko izražajni kompleks; da različite teme, postupke i narativne rukavce skladno i funkcionalno oživotvori i sjedini u vanredno uzbudljivoj priči. Potom da u nju ulije i raznorodne metanarativne segmente, kakvi su: citati, komentari, poređenja, aluzije, reminiscencije i druge međutekstovne reference. Jednostavno rečeno, da širinu tematskog zahvata životno i uverljivo sažme u jedinstvo patničke istorijsko-egzistencijalne vizije u čijem je središtu večita zagonetka čovekove sudbine. Da to učini toliko umešno i ubedljivo da čitalac poželi da se toj privlačnoj priči znatne životne snage, sa uvećanom koncentrisanom pažnjom i emotivnim trepetom, iznova posveti. Zadovoljno vrati.

To je za dobar roman uvek bila najveća preporuka.

Autor: Mileta Aćimović Ivkov