U prologu romana, grupa studenata arheologije 2014. sa Univerziteta Južne Floride slučajno pronalazi tajno groblje u blizini popravnog doma „Nikl“, zatvorenog tri godine ranije. Ispostavlja se da su posredi posmrtni ostaci pedesetak pitomaca doma, čiji je nestanak decenijama uglavnom obavijan velom tajne. Zajednička crta svih žrtava jeste da su bili Afroamerikanci, a neke od njih su pre umorstva bile i mučene. Obelodanjivanje zastrašujućih novosti je neminovno, kao i godišnja okupljanja bivših pitomaca. Tako prolog na najekonomičniji mogući način daje rasni kontekst priče ali i američke novije istorije, uvodi zbivanja u romanu te jednog od dvojice glavnih junaka: Elvuda Kertisa.
Priča se smisleno vraća u šezdesete kada je Elvud zbog sitnog prestupa poslat u „Nikl“. Tamo se sprijateljuje sa Džekom Tarnerom i upućuje u zbilju u kojoj su pitomci razdeljeni u dva kampusa od kojih oni, crnački, prolaze neuporedivo gore („Momci su bili naučeni da se belcima ne obraćaju dok se ovi njima ne obrate. Naučili su to još od malih nogu, u školi, na ulicama i putevima svojih prašnjavih gradića. U ‘Niklu’ su im to još više utuvili u glavu: ti si obojen momak u svetu belaca.“) Međutim, okolnosti su čak i kudikamo gore od tek opisanih, krunisane svojevrsnom rezigniranošću mnogih polaznika „Nikla“ usled noćnog terora iza zatvorenih vrata, gde subjekat ako ima sreće samo sluša zvuke udaraca, bičevanja i jauka (a ako ne, onda ih trpi). Štaviše, ukoliko je pitomac srećković, ostaje živ a ako nije…
U jednom trenutku, dvojici najboljih prijatelja ne preostaje ništa drugo do pokušaj bega. Tom prilikom, službenici „Nikla“ koji ih progone uspevaju da ubiju Elvuda Kertisa ali ne i Džeka Tarnera, koji će uzeti ime i prezime svog stradalog prijatelja kako bi sačuvao njegov identitet i, makar po cenu skraćivanja sopstvene, formalno produžio njegovu egzistenciju. Ovim se zaokružuju i nijansiraju dvojna identitetska pitanja koja su tretirana u romanu: crnci-belci; živi i mrtvi, odnosno ko ima pravo na život a ko uvek prečicu za smrt; živi i mrtvi Afroamerikanci; dželati i žrtve… Takođe, Tarnerovo preimenovanje i identifikovanje kostiju u zajedničkoj grobnici nose i davanje ljudskih oblika žrtvama, tačnije podvlačenje još jedne identitetske dvojnosti (identifikovani vs. anonimni leševi).
U „
Momcima iz Nikla“
Vajthed dosledno obrađuje i druga (pot)pitanja. Jedno od njih, kako se moglo pretpostaviti, jeste društveno tumačenje predrasude kakva je boja kože, njenim normalizovanjem u praksi i žrtvovanjem objekata predrasude. Zatim, autor tretira moć tajne, tačnije zajedničku sklonost sakrivanja kolektivnih užasa zarad privida socijalne harmonije. S tim u vezi se neminovno postavlja pitanje: koliko uzrok svega toga leži u pukoj većinskoj ravnodušnosti?
Roman „Momci iz
Nikla“ portretiše patnju i strah sa objektivne, gotovo neutralne distance, ne zapadajući u patetiku, pa ni u moralizovanje. Hotimični paradoks romana jeste u tome što je, ako ga i ima, moralizovanje više okrenuto protiv pominjane većine koja mirno posmatra nečije stradanje „na pravdi Boga“ nego protiv konkretnih dželata: njima je dijabolični posao omogućen upravo zahvaljujući tihoj većini i, naravno, sistemu. Uostalom, značenjsko bogatstvo romana posvedočila je i stvarnost: „Momci iz
Nikla“ su bili u stanju ne samo da anticipiraju nego i da unapred razumeju zbivanja koja svetu zbog rasne netrpeljivosti svakodnevno isporučuje trenutna, pre svega, američka zbilja.
Autor: Domagoj Petrović