Intevju - Vlada Arsić: Knjiga o kojoj će Srbija pričati: Titanik, al’ naš!

Istog dana kada je nepotopiva Jugoslovenska ratna mornarica slavila veliki jubilej, jedan brod je svoje putovanje završio na rečnom dnu. Za manje od tri minuta, u centru Beograda, udavilo se više od stotinu ljudi. Međutim, po nalogu tadašnjih vlasti, odlučeno je da zajedno s brodom potone i istina. Za tragediju niko nije odgovarao, mesto nesreće nikada nije obeleženo, a vest o brodolomu nikada se nije našla na naslovnim stranama dnevnih novina. Ipak, tajna je isplivala. Tajna koja će pola veka kasnije mnogima promeniti život.

Ovo je siže novog romana Vlade Arsića koji se upravo pojavio u Delfi knjižarama i Laguninim klubovima čitalaca, knjiga koja je i pre zvaničnog objavljivanja izazvala veliko zanimanje javnosti. Nije ni čudno, jer je priča zasnovana na istinitom događaju, jednoj od najvećih rečnih katastrofa u istoriji Balkana, koju su tadašnje vlasti uspešno zataškale i brzo prepustile zaboravu. S toga i nije čudno što se potapanja broda „Niš“, koje se dogodilo 9. septembra 1952. godine na ušću Save i Dunav, danas sećaju samo preživeli putnici i retki savremenici koji su u nesreći izgubili svoje najmilije.

– Čitaoci vole misterije, a katastrofa „Niša“ je i danas obavijena mnoštvom tajni – objašnjava Vlada Arsić, autor „Brodoloma“. – Počev od svega što je uticalo ili doprinelo katastrofi, čudnih odluka vlasnika, kapetana i posade broda, pa sve do neverovatnih sudbina samih putnika. Naravno, tu je i nikad razjašnjeno ponašanje samih vlasti i tadašnjih medija koji su se svojski potrudili da se ovom događaju da što manje publiciteta. Sve je pripisano višoj sili, ali je činjenica da su nesreći doprinele i neke druge, vrlo čudne okolnosti koje bi se s pravom mogle uvrstiti i u rubriku „verovali ili ne“. I sam podatak da se brodolom dogodio u godini kada je svet obeležavao četrdesetogodišnjicu potapanja velikog „Titanika“, doprineo je da se i o katastrofi „Niša“ godinama priča kao o srpskom „Titaniku“.

• Šta se zaista dogodilo tog 9-og septembra?

– Dogodilo se sve što je moglo da se dogodi – kaže Arsić. – Kao kada nemaštoviti pisac horora u istu priču ugura sve čega bi mogao da se seti, ništa nije izostalo ni u ovoj tragediji. Moram da napomenem da je „Niš“ plovio na redovnoj saobraćajnoj liniji od Zemuna i Beograda i da je, pored Brankovog mosta, rečni put bio jedini način da se premoste obale dva grada. Nažalost, toga dana most se popravljao, bio je zatvoren za svaki saobraćaj uključujući i pešački, pa je brod bio jedini način da ljudi stignu do svojih odredišta.

• Koliko je uopšte bilo putnika na brodu?

– To je samo jedan od podataka koji zvanično nikada nije utvrđen – kaže autor knjige. – Ako je suditi po broju preživelih, njih tridesetak, i broja pronađenih leševa, na brodu je bilo najmanje 150 putnika, dva i po puta više nego što je bilo dozvoljeno. Osim toga, po nalogu kapetana, brod je isplovio u 13 sati i sedam minuta, 23 minuta ranije nego što je bilo predviđeno. Da je sačekao vozni red do nesreće nikada i ne bi došlo, jer je najstrašnija oluja koja je ikad zadesila Beograd trajala manje od 15 minuta. Inače, taj dan je bio jedan od najlepših u godini, sunčan i vedar od samog jutra pa sve do sumraka, izuzev baš tih nekoliko kritičnih minuta. A tada se, što kaže narod, otvorila i zemlja i nebo. Osim orkana, spustila se i gusta, neprozirna magla, padao je grad veličine kokošijeg jajeta, tako da možemo samo da zamislimo šta se sve dešavalo među unezverenim putnicima.

• Osim strahovitog nevremena, katastrofi „Niša“ doprinele su i neke druge, najblaže rečeno neobične okolnosti. Recite nam nešto o tome.

– Kada kažem da se dogodilo sve što se moglo dogoditi, zaista tako i mislim – kaže autor knjige. – Odnosno, da je išta u tragičnom nizu izostalo, do nesreće verovatno i ne bi došlo. Samo nekoliko dana uoči katastrofe, radnici su čistili i produbljivali rukavac Dunala pored današnjeg hotela „Jugoslavija“ čime su znatno ubrzali rečne struje baš na mestu potonuća. Osim toga, neposredno pre nesreće, vlasnik broda, Jugoslovensko rečno brodarstvo, promenilo je i motor na samom plovilu. Umesto parne mašine, uz koju je uvek išlo dve tone uglja, ubačen je dizel motor za koji je bilo potrebno svega sto litara nafte. Stručnjaci su blagovremeno upozorili da će se time značajno promeniti i balans plovila, da je potrebno ugraditi posebne stabilizatore, ali se na to, nažalost, niko nije obazirao. Da ironija bude veća, istraga koja je trebala da utvrdi uzrok nesreće i eventualnu krivicu poverena je upravo onima koji su, možda, bili i najodgovorniji, vlasnicima broda, koji su požurili da sve pripišu višoj sili.



• Iako je inspirisana stvarnim događajem, radnja „Brodoloma“ se prostire još od prvih, poratnih godina, da bi epilog dobila tek u naše vreme, pola veka kasnije. U svojoj recenziji, Momčilo Petrović, novinar Blica, napisao je da ste filigranskim umećem ispleli mrežu priče koja se čita sa uživanjem i napetošću. Veštinom reditelja trilera, dozirajući nove činjenice i preplićući sudbine svojih junaka, aktera izgradnje socijalizma u Jugoslaviji i nemih posmatrača njegovog kraja, čitaocima ste dali svevremenu sagu o vlasti i moći, ali i ljubavi koja u njihovoj blizini nužno biva izneverena.

– Iako mi nije bila prvobitna namera, „Brodolom“ je uistinu prerastao u pravi ljubavni triler, u knjigu neobičnih zapleta i iznenađujućih raspleta, ali pre svega u priču koja ilustruje jedno vreme koje je, i dan-danas, za mnoge tabu tema. Kada pišemo o bilo kojoj nesreći, uglavnom se sve završi na opštim mestima, sa suvoparnim faktografskim podacima koji ni izbliza ne mogu da dočaraju razmeru same katastrofe, a još manje da opišu pojedinačne drame svakog od učesnika ili članova njihovih porodica. Upravo zato sam se trudio da na jednom primeru, na konkretnom slučaju, opišem i sudbinu drugih stradalnika. Iako je roman napisan kao književna fikcija, tragedija glavnog junaka, koji je u brodolomu uspeo da sačuva život tuđeg detetu a svoje da izgubi, nažalost, više je nego stvarna.



• Petar Milatović, urednik „Politikinog zabavnika“, napisao je da je ovo moćna knjiga, satkana od retkih prijateljstava i mnoštva izdaja, neugaslih ljubavi i praštajućih mržnji, o našim svekolikim deobama i otrežnjavajućim iskupljenjima. Koliko je odnos pobednika i pobeđenih, vlasti i opozocije, u tadašnje vreme uticao na život običnih ljudi?

– Isto kao i danas, isto kao i od početka ljudske civilizacije i stvaranja prvog državnog aparata. Razlika je samo u načinu. Nekada je taj odnos brutalan i beskrupulozan, a nekada je sofisticiraniji i manje primetan. Ali, nema vlasti koja, ovako ili onako, ne utiče na život svakog pojedinca.

• Knjiga se od danas može naći u svim Delfi knjižarama i Laguninim klubovima čitaoca. Kakva su vaša očekivanja?

– Živimo u vreme hiperprodukcije svega i svačega, gotovo da više imamo pisaca nego čitalaca, a uspeh jedne knjige, nažalost, danas se isključivo meri prodatim tiražom. Ne znam da li će „Brodolom“ pronaći put do svojih čitalaca, ali bih bio srećan kada bi ova knjiga doprinela da se na Ušću, na mestu potonuća, postavi neka makar i simbolična spomen ploča koja bi današnje generacije podsećala na ovaj strašni događaj. Uostalom, to bi bio i najbolji način da se posle više od sedamdeset godina odužimo žrtvama koje smo nepravedno zaboravili.

Ukratko o autoru „Brodoloma“

Vlada Arsić je dugogodišnji je novinar, saradnik i urednik brojnih listova i časopisa. Mahom se bavio ljudima sa društvenih margina, njihovim problemima ali i najgorim pošastima koje zadiru u sve pore naše zajednice. Kao rezultat toga, 2010. godine objavio je publicistički bestseler Lopatanje đavola, svedočanstvo o pandemiji narkomanije u Srbiji, knjigu koja je za manje od mesec dana prodata u tiražu od pet hiljada primeraka. Dve godine kasnije, pozabavio se i trgovinom ljudima i prinudnoj prostituciji u Srbiji, a iskustva nesrećnih devojaka pretočio je u knjigu Izgubljene u magli.
Pasionirani ljubitelj prošlosti i prašnjavih arhiva, tragač i tumač davnašnjih, neretko zaboravljenih događaja, Arsić je zabeležio i brojne, ponekad čudne i bizarne, ali uvek zanimljive priče koje su hroničari ispustili iz sećanja ili su se njima površno, sporadično, često i nerado bavili. Jedna od tih priča iz ne tako davne prošlosti Beograda i Srbije trajno je zabeležena i na stranicama ove knjige.

Autor: Tomislav Lovreković
Izvor: Novine novosadske