Sa psihoterapeutom Štefani Štal razgovarali smo o prevazilaženju negativnih uverenja i oslobađanju „sunčanog deteta“ u sebi.
Bavite se psihoterapijom, pisanjem, a smatraju Vas i jednim od vodećih stručnjaka koji se bave problematikom straha od vezivanja. Vaša nova knjiga zove se „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“. Šta znači taj naslov? Ima li ova nova tema veze sa strahom od vezivanja?
Naslov ukazuje na to da svako od nas u sebi nesvesno nosi mentalne programe koji kontrolišu naša osećanja, misli i postupke. Oni se uglavnom, ali ne isključivo, formiraju u ranom detinjstvu jer struktura mozga tada još uvek nije dovoljno razvijena. U prvim godinama života gradi se samopouzdanje, koje je, da se tako izrazim, „epicentar“ naše psihe. Od njega zavisi kako ćemo poimati svet oko sebe, kako ćemo graditi odnose sa drugima, čega ćemo se plašiti, kako ćemo se nositi sa svojim strahovima i sl. Podrazumeva se da će od našeg samopouzdanja zavisiti i način na koji se vezujemo za druge, pa samim tim i postojanje straha od vezivanja.
Na koji način se manifestuje nizak odnosno visok stepen samopouzdanja?
Samopouzdanje se manifestuje kroz tzv. principijelna uverenja. To su jednostavna, uglavnom nesvesna, unutrašnja uverenja koja smo stekli u detinjstvu i koja do kraja našeg života određuju kako ćemo videti sebe i svoje odnose sa drugim ljudima. Jedno principijelno uverenje može, recimo, biti „dovoljno sam dobar“, ali i „nisam dovoljno dobar“. Ili „ja sam okej“ ili „ja nisam okej“. Fascinantno je to što ova sasvim jednostavna uverenja mogu voditi raznim problemima u životu. U mojoj knjizi čitaoci mogu pronaći prostu, ali izuzetno efikasnu vežbu koja će im pomoći da steknu uvid u svoja principijelna uverenja i razumeju specifične implikacije i probleme do kojih su ona do sada dovela. Drugi deo vežbe uči ih kako da promene ova uverenja i reše svoje probleme. Tu vežbu sam razvila tokom dugogodišnje psihoterapeutske prakse i do sada je davala sjajne rezultate. Otuda i podnaslov knjige: „Ključ za rešavanje (skoro) svih problema“.
Kako da predstavimo sebi svoje „unutrašnje dete“? I kakve veze ono ima sa samopouzdanjem?
„Unutrašnje dete“ je metafora za onaj deo naše psihe koji su oblikovala iskustva iz detinjstva. Sinonimno se koristi i izraz „dečje Ja“. Unutrašnje dete u sebi nosi nesvesna uverenja koja igraju važnu ulogu u našem emotivnom životu. Kada neko u sebi, na primer, nosi uverenje „nisam dovoljno dobar“, u životu će više patiti zbog strahova od neuspeha i drugih životnih situacija, nego neko čije uverenje glasi: „dovoljno sam dobar“. Strah od neuspeha vodi razvijanju tzv. odbrambenih strategija. U njih se, između ostalog, ubrajaju težnja savršenstvu, težnja ka uspostavljanju harmonije i kontrole. To znači da čovek čije se unutrašnje dete oseća nedovoljno dobrim, pokušava da na osećaj nedovoljnosti odgovori tako što će sve zahteve, koji se nađu pred njim, ispunjavati savršeno, izbegavajući konflikte i pokušavajući da svaku situaciju drži pod kontrolom. On svoje unutrašnje dete takođe može štititi razvijanjem jake želje za posedovanjem moći i naglašenom spremnošću da napadne druge. (Nesvesni) izbor strategije samoodbrane zavisi od iskustava iz detinjstva i genetike.
Na kraju se ispostavlja da su upravo te strategije izvor većine problema u životu. Evo primera: ako je unutrašnje dete neke osobe uvereno da je bezvredno, to će dovesti do toga da ta osoba u kontaktu sa drugima često zauzima odbrambeni stav, kao i da retko napušta svoj stan, kako bi se zaštitila od ostatka sveta. To rezultira osećanjem usamljenosti. Tako osećanje usamljenosti postaje njegov stvarni problem.
Kada nastaju samopouzdanje i prapoverenje? I kako možemo prepoznati da je naše prapoverenje uzdrmano?
Prapoverenje se formira tokom prve dve godine života. Kroz odnos sa roditeljima saznajemo da li smo dobrodošli u ovom svetu i možemo li imati poverenja u druge ljude. Osoba koja ne poseduje osećanje prapoverenja podložnija je stresu od drugih. U istraživanjima iz polja neuropsihologije utvrđeno je da su ljudi kojima nedostaje prapoverenje osetljiviji na stres i različite vrste frustracija, kao i da duže ostaju opterećeni ovim negativnim osećanjima.
Govorite o „sunčanom detetu“ i „detetu senke“: ovo prvo je naziv za našu životno orijentisanu, radosnu, snažnu stranu, a drugo – za negativna uverenja i stresna osećanja. Ne poseduju li ljudi, u osnovi, obe strane ličnosti? Kako možemo da rasteramo senke i oslobodimo sunčano dete u sebi?
Da, oba deteta nosimo u sebi, pri čemu kod nekih od nas dominira jedna, a kod nekih druga strana ličnosti. U knjizi pokazujem čitaocima kako da se „sprijatelje“ sa svojim detetom senke i kako da podstaknu rast i razvoj sunčanog deteta. Objašnjavam im kako da formiraju nova principijelna uverenja i da ih „usidre“ u sebi. Pritom im dajem savete kako da svoje odbrambene strategije probraze u „dragocene strategije“, kao i kako da promenom ponašanja reše svoje probleme. Svrha i cilj vežbi navedenih u knjizi je da čitalac nauči da svesno izabere između deteta senke i sunčanog deteta.
Sve dok smo nesvesni svog deteta senke, naši mentalni programi rade automatski i nismo u stanju da se izvučemo iz začaranog kruga. Mi lično ne moramo osetiti posledice, ali zahvaljujući odbrambenoj strategiji koju smo izabrali, posledice će osetiti okruženje.
Osim deteta senke i sunčanog deteta postoji još jedna psihička instanca: „unutrašnji odrasli“ ili „odraslo Ja“. Reč je o strani našeg uma koja svesno razmišlja i donosi racionalne odluke. Ona, međutim, može adekvatno funkcionisati samo ako zna za postojanje deteta senke.
Kada se prisetite detinjstva, koje je principijelno uverenje bilo od presudnog značaja za Vaš životni put? Da li je postojalo neko negativno uverenje koje ste preobrazili u pozitivno?
Imala sam sreće da odrastem u porodici punoj ljubavi i u mojoj ličnosti je uvek dominiralo sunčano dete. Ipak, nijedno detinjstvo nije savršeno: moja majka je bila najstarije od devetoro dece i kada je imala jedanaest godina, izbio je Drugi svetski rat. U takvim okolnostima nije bilo mesta za ono što je smatrano slabošću. Ona zbog toga kasnije nije umela da se nosi ni sa svojim ni sa mojim osećanjima. Tako se u meni formiralo principijelno uverenje: „moram da budem jaka“. Ono mi je pomoglo u mnogim situacijama, ali tek me je svest o tome naučila da ponekad dozvolim sebi da pokažem slabost.
Izvor: randomhouse.de
Prevela: Jelena Tanasković