PISAC ZVONKO KARANOVIĆ ZAVRŠIO TRILOGIJU “DNEVNIK DEZERTERA”
Beg u nedosanjane snove
Roman “Tri slike pobede” Zvonka Karanovića (izdavač “Laguna”) veliko je finale njegove trilogije “Dnevnik dezertera”, za koju se kaže da je prva trilogija u srpskoj književnosti 21. veka. Druga knjiga “Četiri zida i grad” bila je 2006. u najužem izboru za NIN-ov roman godine. Treći deo priče o traumatičnim devedesetim godinama u Srbiji i izgubljenoj generaciji koja je u to vreme pokušavala da bude slobodna u neslobodnoj zemlji, Karanović je smestio u period od 8. maja 1999. do 5. Oktobra 2000. godine. Urbani pesnik i romanopisac iz Niša koji za “Novosti” kaže da se ne obazire na komercijalnost i da mu je svaki roman nekomercijalniji od prethodnog, sada je novom knjigom ponovio ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i konačno skrenuo pažnju medija na svoje delo.
Romane ste napisali bez velike vremenske distance. Koje su prednosti, a koje mane takvog pristupa?
- Trilogija “Dnevnik dezertera” koju čine romani “Više od nule” (2004), “Četiri zida i grad” (2006) i “Tri slike pobede” (2009) je pre svega saga o jednom prijateljstvu, jednom gradu i jednom vremenu. Nisam razmišljao o vremenskoj distanci jer trilogija koju sam napisao nije nikakav “obračun s mračnom prošlošću”. Iako politika i društveno-istorijske okolnosti prelomno utiču na živote glavnih junaka, nijedan od ta tri romana nije politički. To su tipični egzistencijalistički komadi u kojima sam želeo da ispričam životne priče trojice tridesetogodišnjaka koji su se našli zarobljeni svim onim anticivilizacijskim stvarima koje su devedesete donele.
U koju vrstu dezertera spadaju vaši junaci, od čega zapravo beže?
- Sva tri glavna junaka su dezerteri iz stvarnosti u kojoj žive. Kao ljudi koji su odrasli u nekom drugom, bezbrižnijem vremenu, koji govore strane jezike, koji su putovali Evropom, koji imaju kosmopolitske svetonazore, našli su se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kao izlaz iz te situacije svaki od njih trojice pokušao je da se spase tako što je napravio svoj paralelni svet u koji se sklonio bežeći od stvarnosti koju nije želeo da prihvati. Tako Korto, glavni junak romana “Više od nule” živi u paralelnom svetu muzike u svojoj prodavnici ploča, diskova i kaseta; Tatula iz romana “Četiri zida i grad” u svom svetu stripa i filma, a Ðorđe Uzelac u svetu markiranih skupocenih stvari koje mu služe kao vid otpora sivoj svakodnevici i kompenzacija za neodsanjane snove, propale prilike i pogrešne životne odluke.
Po čemu se roman “Tri slike pobede” razlikuje od svojih prethodnika?
- Prva dva romana bavila su se odnosom pojedinac - društvo, tj. individua - kolektiv. Težište romana “Tri slike pobede” je na porodičnim odnosima. Glavna borba Ðorđa Uzelca nije rat na Kosovu i nalaženje posla u razrušenoj Srbiji 1999, već razrešenje odnosa sa svojim ocem koji ga je odbacio na rođenju. Tek kada pobedi u toj, za njega najvažnijoj borbi, on će moći da ostvari svoje životne planove. LJudi imaju mnogobrojna opravdanja za svoju nesreću, a najčešće je - sudbina. Zato sam se pored porodičnih odnosa pozabavio i temom: slučajnost - sudbina.
Zašto vas prevashodno zanimaju takozvani ljudi sa margine, koji su noseći likovi ove trilogije?
- Nikada nisam voleo ljude bez stila i one suludo ambiciozne, rešene da po svaku cenu uspeju u karijeri. Imam poštovanje prema ljudima koji gaje strast prema bilo čemu što nisu novac ili moć, a što može biti bilo šta: literatura, film, muzika, kulinarstvo, planinarenje... Daleko od očiju javnosti oni žive svoje živote posvećene svojim malim zadovoljstvima, ili nekoj svojoj borbi.
Da li je taj 5. oktobar promenio nešto u našoj književnosti?
- Pored političkih promena i nade da će se bolje živeti, 5. Oktobar je doneo nadu da će se srpska književnost bar malo osloboditi pritiska istorije, da će se provetriti drugim poetikama, postati raznovrsnija, otvorenija prema svetu koji se ubrzano menja, biti okrenutija ka budućnosti. Stvari se ipak kreću napred, ali čini mi se, kao i u životu - presporo. Srpski pisci kao da nisu spremni da prihvate da je književnost odavno izgubila društvenu funkciju koju je imala, da novo vreme traži nove načine pisanja, veću komunikativnost. Ne kažem da treba podleći diktatu tržišta, da se zarad tiraža proizvode književno bezvredne knjige, već naprosto, treba voditi računa i o književnom kvalitetu i o čitaocu. Niko nema vremena za dosadne ili bezvredne knjige. Danas je premalo da pisac bude dobar, mora se biti odličan.
Rekli ste da sebe, ipak, smatrate pesnikom. Da li poezija bolje prenosi poruke koje želite da šaljete čitaocima?
- Nikad nisam pisao da bih nekom preneo neku poruku. Kroz pisanje sam samo pokušavao da sam sebi bolje objasnim svoj život i sve ono što se događa oko mene. Tačno je da sebe prevashodno smatram pesnikom, ali to ne znači da sam se opredelio da celog života pišem jedino pesme. Okušao sam se u romanu iz razloga što forma pesme nije bila dovoljna da ispričam priču koju sam naumio da ispričam. Doduše, bio je to i izazov o kojem sam godinama razmišljao.
Iako ste dospeli u američku antologiju novih evropskih pesnika, kod nas i dalje niste dovoljno poznat i priznat pesnik. Kako to objašnjavate?
- Razlog tome je što nisam proistekao iz srpske pesničke tradicije, već iz poetike pesnika bit generacije i lirike novog nemačkog subjektivizma. Iako je moja poezija govorila o svim onim najvažnijim književnim temama kao što su ljubav, smrt, odrastanje, prolaznost... ona se po senzibilitetu nije uklapala u dominantnu nacionalnu matricu devedesetih, te je ostala na margini. Od pre dve-tri godine stvari su počele da se menjaju. Najpre sam 2008. uvršten u američku antologiju “Nenj European Poets”, potom mi je u Hrvatskoj izašla knjiga izabranih pesama “Tamna magistrala” (“Fraktura”), prošle godine sam uvršten u prvu antologiju srpskog urbanog pesništva “Zvezde su lepe ali nemam kad da ih gledam” (B92) koju je priredila Radmila Lazić, a ove godine ću biti zastupljen u antologiji novijeg srpskog pesništva 1988 - 2008 “Iz muzeja šumova” koju je za zagrebački VBZ priredio Nenad Milošević. Uz knjigu sabranih pesama “Boh set” koja je 2009. izašla u izdanju beogradske izdavačke kuće LOM moji nesporazumi sa pesničkom srpskom književnom javnošću najzad su prevaziđeni. O tome svedoče i odlične reakcije na tu knjigu kao i mnogobrojni novi čitaoci koje sam stekao.
Spremate li novi roman ili zbirku pesama?
- U planu mi je zbirka pesama. Razmišljam i o temi za novu prozu, ali ona se sigurno neće pojaviti u sledećih nekoliko godina. Ono što sam naučio iz poezije je da treba pisati samo kada imaš razlog, a ne pod pritiskom sujete, javnosti ili izdavača.
Filmska tehnika
BILO je ponuda za snimanje filma po vašim romanima?
- Odmah po izdavanju romana “Više od nule” mnogi su primetili da je pisan “filmskom tehnikom”, da je to praktično već gotov scenario za film, da sam se u njemu služio više filmskim strategijama nego književnim. Sa mnom je kontaktiralo više ljudi koji su govorili da bi voleli da snime film po tom predlošku, ali do danas nije došlo do neke ozbiljnije saradnje. U međuvremenu sam objavio još dva romana, pa se cela priča oko toga nekako usložnila, pogotovo što su sva tri romana povezana u trilogiju, mada svaki od njih funkcioniše i kao nezavisna celina. Voleo bih da mi se romani ekranizuju, ali to u ovom trenutku najmanje zavisi od mene.
Izvor: Večernje novosti