Intervju sa Vanjom Bulićem

„Dosije Bogorodica“, novi roman novinara, pisca i scenariste Vanje Bulića, jeste intrigantna priča o dve najveće hrišćanske svetinje koje su nekad štitile Malteške vitezove, a danas se nalaze na Cetinju. Za nepunih mesec dana od objavljivanja roman je ovih dana doživeo osmo izdanje u Laguni.

„Dosije Bogorodica“, „Simeonov pečat“ i „Jovanovo zaveštanje“ su vaši trileri u kojima se bavite religijom i relikvijama. Romane spaja isti lik, novinar Novak Ivanović, s tim što je „Dosije Bogorodica“ po tematici i opisanim lokalitetima pravi crnogorski triler. Kako je u stvari nastao ovaj roman?

– Još dok sam skupljao građu za „Simeonov pečat“ znao sam da ću napisati roman o desnoj ruci Jovana Krstitelja i ikoni Bogorodica Filermosa, jer su obe relikvije u svim istorijskim i religijskim izvorima opisane kao najznačajnije hrišćanske relikvije, a sada se nalaze na Cetinju. Jovanova ruka je sigurno najznačajnija relikvija svih religija, jer je jedini biološki dokaz o nastanku jedne religije. Imao sam dobar istorijski i religijski okvir, pa je trebalo samo smisliti triler priču i napraviti dobru kombinaciju. Knjiga je u Srbiji već u prvoj nedelji bila prva na top-listi najčitanijih, a posle dve nedelje štampano je sedmo i osmo izdanje. U Laguni svako izdanje se štampa u dve hiljade primeraka.

Tokom svakog susreta predsednika Crne Gore sa papom u Vatikanu uvek je bilo reči o ikoni Bogorodica Filermosa i ruci Svetog Jovana. Zašto se papa, Malteški vitezovi, a u vašem romanu i jedan arapski princ, toliko interesuju za ove relikvije?

– Malteški vitezovi imaju ambasadu u Podgorici i Beogradu, pa su kontakti sa obe vlade redovni, a novine beleže samo susrete sa papom. U Skupštini Srbije je prošle godine osnovan poseban odbor za saradnju sa Malteškim vitezovima, što znači da nije reč ni o kakvom tajnom društvu, kako ljudi skloni teorijama zavere pričaju o svemu što im je nedovoljno poznato. Obe relikvije su vlasništvo Malteških vitezova i date su, preko dinastije Romanov, na čuvanje dinastiji Karađorđević. I crnogorske novine posle svakog susreta s papom pišu o navodnim ciframa koje se pominju ako bi relikvije bile vraćene Malteškim vitezovima i prenesene u Vatikan. Reč je o milijardama evra. Jedan ruski istoričar umetnosti, u emisiji Televizije Crne Gore, tvrdi da bi odlazak ikone Bogorodica Filermosa na neku izložbu u inostranstvo bio osiguran gotovo sto milijardi dolara. Arapski princ mi je bio neophodan za trilerski deo priče, koji je, naravno, izmišljen, ali je moguć.

On se školovao u Americi u vreme kada je Džordž Buš napad na Irak okarakterisao kao početak dugotrajnog krstaškog rata protiv terorizma, a u govoru je brzo prešao na Bin Ladena, a potom na muslimane. Mladi princ je protiv terorizma i smatra da će najveći bol hrišćanima naneti ako im otuđi nešto što im najviše znači, nešto što je ključni dokaz identiteta hrišćanske civilizacije. A to su dve svetinje smeštene u Cetinjskom manastiru i Muzeju savremene umetnosti. Ali, kako to izvesti, koga angažovati da to uradi? Odgovor je u romanu, čija je radnja smeštena u Cetinju, Podgorici, Budvi, Tivtu, Kotoru…

Veliki safir sa ikone Bogorodica Filermosa je nestao u periodu dok je ikona „čamila“ u policijskom sefu. Zašto se bivši crnogorski udbaši uznemire pri pomenu na otuđenje tog dragulja?

– Ikona je četvrt veka, od 1952. do 1978. godine, bila u sefu državne bezbednosti u Podgorici. Postoje zapisnici, fotografije i jedan policijski film o tome u kakvom je stanju ikona smeštena u sef. Kada je izvađena iz sefa, na njoj je nedostajao veliki plavi safir basnoslovne vrednosti i jedan dijamant. Umesto safira, lopov je stavio jednu malu minđušu. Novak Ivanović kreće u potragu za vlasnikom minđuše, ali brzo postaje talac međunarodne zavere i upada u međusobne konflikte dve religije, dve države, dve tajne policije, a prate još uvek tamne senke prošlosti Malteških vitezova, Udbe, Josipa Broza, Čerčila, engleskog i ruskog dvora. Mnogo je verzija o tome ko je mogao da ukrade plavi safir i ko je to naredio. U romanu prvi put se može pročitati verzija koju mi je ispričao jedan predstavnik Malteških vitezova.

Iznosite smelu tezu da je Tito možda Čerčilov vanbračni sin, te da je Tito safir poklonio... (da ne otkrivam bitan detalj iz knjige). Otkud takve tvrdnje? Autorska sloboda ili...

– Nije to moja teza, već jedno od nagađanja koja godinama traju o tome ko je ustvari Josip Broz. Ta teza je verovatno nastala u vreme velike privrženosti Engleske i Čerčila Titu i komunističkoj Jugoslaviji. Istorija je, naravno, pokazala da je reč o interesu velike sile, koju mi odmah pretočimo u ljubav, koja realno ne postoji. Logika nalaže da je, ako je safir ukraden, predat u ruke prvom čoveku Jugoslavije, ali on nije pronađen u nedavno otvorenom Titovom sefu. Malteški vitezovi imaju svoju verziju, koju ja prvi put iznosim u ovoj knjizi. Naravno, reč je o verziji, a da li je i ona istinita?

Iz romana „Dosije Bogorodica“ saznajemo da se u jednom crnogorskom manastiru čuva stopalo Svetog Luke...

– O tome postoji više jedinica na internetu sa fotografijama i legendi da je stopalo dospelo u manastir Kosijerevo, na granici Crne Gore i Hercegovine. Isti je slučaj kao i sa rukom Jovana Krstitelja, jer na nekoliko mesta u svetu tvrde da baš oni poseduju ruku, a da je sve ostalo falsifikat. Reč je o potrebi crkve za mistifikacijama koje održavaju religiju.

Ali, kada je reč o ruci Jovana Krstitelja, Malteški vitezovi tvrde da je original u Cetinju. Priča zaista deluje spektakularno: u Crnu Goru dolazi ikona Bogorodica Filermosa, nakon što je u nju pristiglo stopalo Svetog Luke za koga se tvrdi da je naslikao Bogorodicu po stvarnom liku. A u manastiru Morača postoji freska na kojoj Sveti Luka upravo slika Bogorodicu, ali na način kako to rade pravoslavci. A ikona Bogorodica Filermosa je naslikana u maniru krstaša, dakle katolika, u poluprofulu, a na njenom licu je uočljiv bol za nastradalim sinom. Taj izliv emocije čini ovu fresku jednom od najzagonetnijih slika ikad urađenih.

Pre nego što je avionom pobegao iz zemlje sa Kapinog polja, kralj Petar je sa svojom svitom i ljubavnicom Doli Najdanović proveo noć u Ostrogu. Da bi poneli tone zlata izbacivali su ljude iz aviona iznad Sredozemnog mora. Je li ta sudbina zadesila i Doli Najdanović?

– Taj podatak nigde nije zabeležen, čak se ne pominje da li je ona napustila manastir u kome je provela noć sa mladim kraljem. Inače, iguman manastira je zapisao da se svita oko kralja ponašala raspusno, kao da rat nije ni počeo. I još jedan bitan podatak: niko osim igumana nije znao da su uz blago u manastiru ostavljene i dve svetinje.

Mnogi vladari i vladarke su bili vitezovi i dame Malteškog reda. Da li je ovaj red zastupljen u katoličanstvu i pravoslavlju i kakve su njegove današnje aktivnosti?

– Ruski car Pavle bio je, nakon progona vitezova od strane Napoleona, prvi pravoslavni veliki majstor Malteškog reda. Iako pravoslavac, i pritom porodičan čovek, dobio je odobrenje pape da postane prvi čovek jednog važnog monaškog reda. Danas malteški vitezovi primaju u svoje redove sve hrišćane, ali su u Americi, na primer, snažniji redovi koje su osnovali pravoslavci, među njima i kralj Petar II i njegov brat Andrej. Inače, slogan Malteškog reda glasi „Odbrana vere i pomoć siromašnima“. Oni su u jedanaestom veku i osnovani kao hospitalci, bolničari koji vode računa o bolesnim i ranjenim krstašima. Svuda u svetu su veoma poštovani i članovi su Ujedinjenih nacija.

Je li „Dosije Bogorodica“ u jednu ruku omaž zlatnom vremenu Duge, kada se cenilo istraživačko novinarstvo i važila neka časnija pravila od ovih današnjih?

– To je omaž novinarstvu kojeg više nema, a koje se zvalo – analitičko novinarstvo. Mislim da je Duga bila poslednji izdanak takvog novinarstva, koje nije bilo zasnovano na telefonima i Internetu, već je trebalo dobro kopati da se dođe do verodostojnih podataka. To, naravno, nije lako i često se obija o glavu. Jedna od žrtava je i moja draga koleginica Dada Vujasinović, a imamo suviše malo prostora da bih opisao sve što su doživljavali članovi redakcije. I što je najapsurdnije, novinu je ugasila vlast za koju se Duga borila i bila jedna od perjanica demokratskih promena. Lik novinarke Muške je omaž mojim koleginicama iz Duge.

Da se vratim na prvo pitanje: da li je ovo crnogorski triler?

– Ovo je bila prilika da smestim radnju u Crnu Goru, u predele u kojima sam proveo deo mladosti. Moja majka je Cetinjanka, Tomanović, a otac Durmitorac, iz bratstva Šljivančanin. Poznavao sam dobro staro Cetinje u kome se sada teško snalazim. Ali, lepa sećanja sam osvežio enciklopedijskim podacima, pa je roman i omaž jednom gradu, kakvih je malo u svetu. Ubacio sam i neke manje poznate legende, pa u nekim delovima roman deluje bajkovito. Knjiga odiše i mirisom Mediterana, jer se značajan deo odvija u Budvi u kojoj odsedaju plaćeni kradljivci relikvija i plaćene ubice. I tu sam udenuo deo mladosti provedene u Budvi, u kojoj sam jednog leta sa svojim rok sastavom Sidra proveo dva meseca svirajući u studentskom odmaralištu „Vila Manojlović“.

Kome su namenjeni vaši romani?

– Prosečnom čitaocu željnom saznanja o bitnim događajima vezanim za istoriju i religiju, a o kojima se uglavnom ćuti, jer je zvanična nauka zaokupljena krupnim temama, a iskreno rečeno – raskol unutar crkve i raskol između dva naroda u poslednje vreme čine da se zaborave prave vrednosti i da se često plasiraju poluistine ili potpune izmišljotine. Ovo je moj skromni prilog istini, uvijen u oblande modernog trilera, jer smešani lakše se popiju, pardon, čitaju.

Tajne crnog plemstva

U romanu povezujete Karađorđeviće sa crnim plemstvom. Možete li pojasniti zašto?

– Jednostavno, zato što se nalaze u knjigama koje govore o crnom plemstvu, kome pripada dvadesetak dinastija u svetu. Izraz nije adekvatan, jer asocira na prevare i magiju. Reč je o dinastijama ili plemstvu povezanim sa tajnim društvima, tačnije – društvima sa tajnom – masonima, templarima ili Malteškim vitezovima.

U romanu ima dosta podataka o tome, uz navođenje imena. Malo se zna o tome da je kraljica Marija Karađorđević, koja je ovih dana rehabilitovana, bila dama Malteškog reda Sent Džon i da je u Prvom svetskom ratu radila kao bolničarka.

Njeni sinovi su kasnije nasledili tu tradiciju. Čini se da je ona bila ključ odluke ruske carice Marije da se dve relikvije ustupe Karađorđevićima.

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me