Intervju sa Tomom Filipsom: Negde ćemo pogrešiti, šta god da uradimo

Po tvom mišljenju, koji je najveći ljudski za*eb svih vremena?

Au, to je teško. Realno bismo ovde morali da tražimo nešto neodređeno i apstraktno, kao „otkriće globalnog putovanja pre nego što smo razvili germinativnu teoriju bolesti“, s obzirom na to koliko smo štete načinili samo nesvesno prenoseći zarazne bolesti širom sveta.

Ili, znaš, klimatske promene. To je prilično loše.

Ali što se tiče najmanje, najsmešnije lične greške koja je imala najveće posledice, omiljeni mi je šah Ala ad-Din Muhamed II iz Harezma, koji je 1217. započeo borbu sa Džingis-kanom bez ikakvog razloga, uprkos činjenici da je bio izuzetno mali. Ne samo da je skončao nakon što je video celo svoje carstvo uništeno, već je zbog te borbe u osnovi promenio tok istorije Azije i Evrope u narednim vekovima. Idiot.



Kada malo razmisliš o tome, ljudi su prilično depresivna vrsta. Šta možemo da to promenimo i prestanemo da brljamo?

Pa vidi, nikada nećemo prestati da s*ebavamo. Svet je veoma kompleksan i teško predvidiv. Negde ćemo pogrešiti, šta god da uradimo. Najvažnija stvar koju možemo da uradimo je da uvidimo koliko je verovatno da ćemo nešto da s*ebemo. Imajte u vidu da, u stvari, mi možda to s*ebavamo i ovog trenutka! (Šta god da je „to“ u ovom slučaju.) Stvar nije u prevenciji, već  u prihvatanju i ublažavanju. O postojanju plana B, i, ako ćemo iskreno, verovatno plana C, pa sve do plana J, za svaki slučaj.

Najvrednija stvar koju neko moćan može da kaže jeste: „Da, ali šta ako grešim?“

Gurui silikonske doline nam govore da podbacujemo i da često kvarimo stvari. Ne zvuči baš kao sjajan savet za ljudski rod posle čitanja tvoje knjige. Šta ti mišliš o tome?

Najčudnija stvar kod prihvatanja mantre „pokvarite stvari“ u tehnološkom svetu je... da li nam je ikada bilo potrebno ohrabrenje da nešto kvarimo? To je kao da vam je motivacioni slogan „slušajte gravitaciju i uvek padajte na tlo“. Dešava se prirodno! Nije potreban trud! Samo nađite liticu i budite malo neoprezniji i na pravom ste putu, ljudi.

Da budem jasan: brzo kretanje i kvarenje stvari je sjajno načelo kada pokušavaš da stvoriš nešto ni iz čega: radio sam to i sam. Puno pokušavaj, puno puta omani, nauči iz grešaka. I mislim... da je to možda deo koji su izostavili. Treba da stvarno naučiš iz za*eba. A možeš da naučiš samo ako stvarno proveravaš gde si možda pokvario stvari, uključujući i one koje možda nisi očekivao da pokvariš. Stvari koje bi mogle da se pokvare jer nisi zaista stvarao nešto ni iz čega, jer je tamo već nešto postojalo. Kao – pa, na primer – ljudsko društvo.

Mislim, pazi: u tehnologiji, kada implementiraš proizvodnju, bez obzira koliko si puta nešto testirao, uvek, uvek, uvek pitaš ljude da pripaze da se nešto čudno ne dešava. Možda treba da odemo tamo i stavimo veliki znak u njihove prostorije: „Društvo je krajnji server proizvodnje. Upravo ga implementiramo. Da li bi svako mogao da pripazi da se nešto čudno ne dešava?“

21. vek. Gde je sve pošlo po zlu?

Naposletku, krivim pažljiv i vredan rad IT stručnjaka širom sveta. Njihovo primerno bavljenje milenijumskim bagom – stvarnom pretnjom koja je mogla da ima ozbiljne posledice, da nije bilo bukvalno besprekorno koordinisanog globalnog napora da se ublaži – značilo je da smo započeli novi vek ravnodušno i opušteno. Mislili smo da svi dižu lažnu uzbunu i smejali smo se njihovoj zabrinutosti, a, u stvari, uzbuna je stvarno postojala, i jedini razlog zašto nije eskalirala jeste to što su ljudi vikali: „Sra*e ljudi, uzbuna“.

U svakom slučaju, sada smo preplavljeni uzbunama.

Boga mu, tehničari baš ne mogu da pobede u ovom intervjuu, zar ne?

Vreme je za spisak – četiri najveća za*eba koja su zapravo donela nešto dobro?

Okej, znači imaš za*ebe koji su rezultirali nečim dobrim jer je stvar koju su pokušali da urade bila loša. Recimo, provala u Votergejtu je bila stvarno bedna provala! Nisu bili dobri provalnici! Ali je to značilo da su ljudi saznali o tim provalama. Juhu.

Onda imamo za*ebe koji su rezultirali napretkom. Penicilin! Mikrotalasna! Čovek prođe ispred magnetrona i čokoladica u džepu mu se istopi: kakav idiot. I eto mene sada, decenijama kasnije, kako podgrevam jučerašnji ručak bez mnogo razmišljanja.

I imamo za*ebe koji su bili veoma loši, ali su na duge staze istorije ispali nekako... okej? Kao naš drugar Ala ad-Din Muhamed II – kratkotrajno, da, to što ti je Džingis-kan uništio carstvo, a zatim napredovao na zapad verovatno nije delovalo idealno. Ali se u suštini Mongolsko carstvo prostiralo od Poljske do Koreje, i možda je to ubrzalo prenošenje znanja između kultura koje su nastale u savremeno doba. Pa, recimo da je to ispalo okej.

Osim što je, naravno, to donelo crnu smrt u Evropu, tako da je to dobro koliko i loše. Uh, istorija je zbrkana.

To su bile samo tri stvari. Izvini, pre sam radio za BuzzFeed, a i dalje mi loše ide sa spiskovima.

Radikalna iskrenost – da li smo totalno s*ebani ili nada postoji?

Uvek postoji nada. Možemo da budemo bolji, uvek možemo da budemo bolji. Učinili smo velike stvari i stigli smo dovde i još treba da idemo daleko napred. Ne bih menjao život sada za život u nekom drugom dobu. Ovo nije pesimistična knjiga: ljudi su neverovatni i uvrnuti i, da, često su idioti i ponekad zli... ali da se usmerimo na aspekte neverovatnog i uvrnutog.

To je kao što ne možeš da budeš cinik bez da si, negde duboko u sebi, potpuni romantik: to su dve strane jedne medalje. Cinik bez trunke romantike u duši je u osnovi samo s*ronja.

Osim o mrzovoljnoj odrasloj deci koja stiskaju dugmad, šta bi trebalo da pročitamo nakon ovoga?

O, bogo moj. Toliko knjiga. Okej, hajde da krenemo sa ovim: ako volite zabavnu i šaljivu istoriju, onda treba da pročitate „She Caused a Riot: 100 Unknown Women Who Built Cities, Sparked Revolutions, and Massively Crushed It“, moje supertalentovane drugarice Hane Džul. Ne samo što je to izuzetno zanimljiv put kroz delove istorije koje je patrijarhat pokušao da ignoriše, već neka od poglavlja nose naslove poput: „Žene koje su tukle naciste“, „Žene koje su znale da se provedu“ i „Divne antičke čudakinje“. Tako da, da, dobra je.

Ako želite bolje razumevanje neograničene ljudske sposobnosti za uvrnutost i glupost, pročitajte „Extraordinary Popular Delusions and the Madness of Crowds“ Čarlsa Makeja iz 1841. godine, uporedo sa „A Colorful History of Popular Delusions“ Roberta Bartolomjua iz 2015. (Ako hoćete ozbiljan pristup na političkom i ekonomskom nivou, vredi pročitati „Zašto narodi propadaju“ Asemoglua i Robinsona. Ali tu nema puno šala.)

A ako ne verujete da smo osuđeni na propast, i želite da zamišljate ljudski rod kako greši još dugo vremena, onda su romani Beki Čejmbers iz serijala „Putnici“ (počev od  „The Long Way to a Small, Angry Planet“) prava poslastica. Galaktička budućnost koja je naseljena likovima punim mana i budalastim i sklonim lošim odlukama, kao što smo mi oduvek bili, a koja ipak uspeva da pronađe toplinu, darežljivost i trunčice nade na svakom ćošku.

Preuzeto sa: chapters.indigo.ca
Prevod: Đorđe Radusin