Intervju sa Tes Geritsen

Danas je Tes Geritsen jedan od najboljih pisaca krimića u Americi, međutim, do tog epiteta je stigla  neobičnim putem. Kao diplomac na Stenfordu, Geritsen je upisala medicinu na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku, gde je dobila zvanje doktora nauka. Dok je bila na porodiljskom bolovanju počela je da piše fikciju, a 1987. objavila je prvi roman. Za romantičnim trilerom „Call After Midnight“ usledilo je još osam ljubavnih napetih romana.

Ali serijal o Ricoli i Ajls je ono što njeni obožavaoci najviše vole. Teško je poverovati da je priča o Ricoli i Ajls počela davne 2001, sa romanom „Hirurg“. Knjige u kojima se pojavljuju detektiv za ubistva Džejn Ricoli i patolog Mora Ajls, inspirisale su televizijsku seriju „Ricoli i Ajls“, sa Endži Harmon i Sašom Aleksander u glavnim ulogama. Pozvali smo Tes da proćaskamo o njenom radu.

Da li vam je oduvek bio plan da Ricoli i Ajls budu serijal?

Nikada nisam planirala da napišem serijal. Kada sam pisala „Hirurga“, prvu knjigu sa Džejn Ricoli, mislila sam da je samostalni roman, a Džejn je predstavljena kao sporedni lik koji je trebalo da umre do kraja knjige. Ali kako je priča dobijala oblik, Džejn se probijala u centar konflikta. Kada sam došla do scene njene smrti, prosto nisam mogla da je ubijem, upoznala sam je dobro i previše zavolela! Kada sam završila tu priču, pitala sam se šta će se sledeće desiti sa Džejn. Da li će se ikada zaljubiti? Da li će pronaći sreću? U želji da to otkrijem napisala sam „Dominatora“. U toj knjizi, uvela sam sporednog lika po imenu Mora Ajls, novog patologa iz Bostona. Uskoro sam bila fascinirana njom, pa sam napisala i treću knjigu, „Grešnik“. I tako je nastao serijal – zato što sam želela da nastavim da provodim vreme sa ove dve žene.

Nakon 12 knjiga, mora da vam Džejn Ricoli i Mora Ajls deluju kao stari prijatelji. Da li vas je iznenadilo kako se njihova priča razvila?

Prilično! Nikada nisam planirala njihove priče. Tek kad počnem da pišem otkrivaju mi se njihovi životi. Nisam imala pojma ko su Morini roditelji. Nisam znala da će da se zaljubi u čoveka koji će da joj donese i sreću i tugu. Znala sam samo da će se prijateljstvo između ove dve žene produbiti  i da će se mučiti sa svojim životima poput stvarnih ljudi.

Retkost je da imate dve jake, sposobne žene u centru pažnje. Zamišljam beskrajne borbe za prevagu jedne ili druge dok pišete zaplet. Kako uspevate da napravite balans koji odgovara likovima i čitaocima?

U zavisnosti od njihovih uloga u priči, one se smenjuju u centru pažnje. U „Dvojnici“ je Mora glavna, jer se zaplet fokusira na njenoj potrazi za biološkim roditeljima i šokantnom otkriću ko su zapravo oni. U „Nestaloj“, Džejn ide u bolnicu da se porodi i postaje talac. Ne razmišljam o tome kao borbi za superiornost između njih dve. Pre će biti, koja će da se suoči sa većom ličnom krizom.



Ne suzdržavate se kada treba da opišete grozne detalje sa autopsije ili mesta zločina – da li vam je teško da pišete ta poglavlja?

Ne baš. Imam naviku da klinički pristupam groznim detaljima, jer sam doktor, tako da je to poput odlaska na posao. Odradite svoj deo, okrvarite ruke, operete ih i odete kući na večeru. Ono što je manje uznemirujuće je to što ne prikazujem samo nasilje. Moji likovi se pojavljuju tek nakon strašnih stvari koje su se desile, imaju svoj posao i rade ga. Imate osećaj udaljenosti od uznemirujuće prirode zločina.

Da li se proces pisanja samostalnih romana razlikuje od pisanja serijala?

Poprilično. Kod serijala se uvek trudim da idem napred kroz prilično komplikovan lični život mojih likova i moram da se nosim sa mnogo aspekata, ne samo sa Džejn već i sa njenim roditeljima, braćom, kolegama, mužem, detetom. Morin ljubavni život sa usponima i padovima je takođe nešto što se ponavlja i poput stvarnog života, nema baš fin kraj. Više volim zbrku serijala i brojne priče koje se prepliću. U samostalnim romanima, sve mora da bude sređeno na kraju ili će vam publika biti nezadovoljna.

Šta vas je podstaklo da pišete krimiće?

Čitala sam ih još od detinjstva – sve zasluge idu Nensi Dru!

Da li postoji još neki žanr koji volite da istražujete?

Pisala sam i druge žanrove: istorijski („Bone Garden“ i „Playing with Fire“), naučnu fantastiku („Gravity“) i ljubavni (mojih devet Harlekin naslova). Od svih njih, najviše volim istorijske.

Kako pišete? Da li ste disciplinovani pisac sa dnevnim/nedeljnim ciljevima ili više volite opuštenu varijantu?

Pišem opušteno, često ne znam rešenje misterije sve do polovine ili tri četvrtine prvog nacrta. Dovoljno sam disciplinovana da rukopise predam do krajnjeg roka, ali sada kad nisam pod ugovorom, vrlo lako mi pažnja odluta na drugu stranu…

Šta najviše podstiče vašu maštu pisca krimića?

Na prvom mestu su vesti. Veći deo onoga što pišem inspirisano je nečim što sam pročitala u novinama iako je možda vrlo labavo povezano sa zločinom. Na primer, „Nestalu“ je inspirisao članak u „Njujork Tajmsu“ o seks trafikingu. „Hladno kao led“ je inspirisala vest o vojnom eksperimentu sa nervnim gasom koji je pošao po zlu.

Šta vam je sledeće u planu?

Radim na samostalnom trileru koji je skroz drugačiji od svega što sam pisala. Takođe, moj sin i ja radimo na dokumentarnom filmu o... svinjama! Veoma se zabavljamo dok putujemo i radimo intervjue sa brojnim stručnjacima, od kuvara do religijskih učenjaka i vlasnika svinja. Odlučila sam, pošto je život kratak, da je sada vreme da zadovoljim sve moje lude kreativne potrebe.

Izvor: crimefictionlover.com
Prevod: Miloš Vulikić