Intervju sa Tafi Brodeser-Akner

Roman „Flajšman je u škripcu“ svoje postojanje duguje aplikacijama za upoznavanje, nesrećnim brakovima i slavnim ličnostima koje kasne na intervjue.

Autorka Tafi Brodeser-Akner kaže da je na ideju da napiše knjigu došla kada joj je nekoliko prijatelja saopštilo da se razvode.

„Pokazivali su mi svoje telefone i govorili: 'Nikada nećeš pogoditi šta ima novo'“, priseća se ona. „Tokom devedesetih ste morali da se pojavite pred drugom osobom u svom odvratnom ljudskom obliku, pogledate je u oči i trudite se da ne primeti da ste očajni. A onda su se niotkuda pojavile sve te aplikacije gde je dovoljno da napišete da ste slobodni i na šta ste sve spremni.“

Ova novinarka Njujork tajmsa pažnju javnosti već godinama privlači svojim intervjuima sa poznatim ličnostima poput glumice Gvinet Paltrou, kulinarske zvezde Pole Din ili televizijskog voditelja Džejka Tapera. Neki od njenih članaka postali su prava internet senzacija. Posao kojim se bavi u izvesnoj meri je doprineo nastanku njenog romana.

„Knjigu sam ponekad pisala u avionu, ponekad vikendom, ali najviše dok sam čekala da se pojavi osoba koju je trebalo da intervjuišem“, kaže ona. „To nekada traje 20 minuta, a ponekad i tri dana.“

„Mnogi misle da je moj posao glamurozan, ali to uopšte nije tako“, dodaje Brodeser-Akner. „U takvim situacijama shvatite koliko ste nevažni. A onda žele da vam budu prijatelj. Naravno da žele da vam budu prijatelj. Pojavila sam se kada si rekao da se pojavim. Pusti me da radim svoj posao. Ako želiš da mi budeš prijatelj, moraćeš da slušaš o mojim uraslim noktima. Ili o tome kako je moja bebisiterka upravo dala otkaz.“

Pišete za Njujork tajms i Njujork tajms magazin i napisali ste veliki broj izvanrednih članaka, a sada i roman pod naslovom „Flajšman je u škripcu“. Počnimo od toga kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman. Ne, sačekajte, objasnite mi prvo kako ste počeli da pišete ove interesantne, i svakako veoma popularne, profile poznatih ličnosti.

Kada sam završila koledž, zaposlila sam se u magazinu specijalizovanom za TV sapunice. Tamo sam počela da pišem profile. Svi u redakciji su ih mrzeli.

Zašto? U čemu je bio problem?

Ne znam. Nisu se mnogo razlikovali od onih koje pišem sada. Nikada nisam bila zlobna prema ljudima o kojima sam pisala. Mislim da je to možda... Znate, školovala sam se za scenaristu, tako da mi ta forma nije bila bliska. Kada sam počela da radim, pisala sam eseje o ličnim iskustvima, jer sam kod kuće imala bebu i nisam mogla da radim kao izveštač. To mi je, međutim, ubrzo dosadilo. Koliko uopšte možete pisati o vlastitom životu? Smučila sam se sama sebi. Tada mi je palo na pamet da bih mogla da pišem o drugim ljudima – uz njihov pristanak, naravno. Počela sam da nudim svoje tekstove različitim časopisima i stvari su polako počele da se menjaju. Prvi ozbiljan profil sam objavila u Plejboju. A onda sam se preselila u Njujork. Do tada sam živela u Los Anđelesu.

Mislim da je u početku problem bio u tome što nisam znala šta radim. Kako bih udovoljila drugima, trudila sam se da se uklopim u već postojeće obrasce. Urednici su mi govorili šta čitaoci očekuju – znate već, „ovako se to radi“ – i ja sam bespogovorno slušala. Bila sam veoma poslušna.

Zato što su to bile devedesete i morali ste da pratite formulu.

Ili možda zato što nisam imala dovoljno mašte da kažem: „U redu, kako prihvatim ova pravila, ali da ih iskoristim kako bih napisala... istinu o nekome.“

Ali onda sam u jednom trenutku shvatila da bih profile mogla da pišem na način na koji sam u početku pisala svoje eseje. Pridržavala bih se pravila pripovedanja koja sam naučila od svojih profesora, ali bih isključila sebe, i tako bi profil poznate ličnosti postao njen lični esej.

Jedini problem bilo je to što su moji tekstovi bili isuviše dugački.

Bez obzira na temu o kojoj pišete, urednici uglavnom ne vole dugačke članke. Naročito oni koji odlučuju o naslovnoj strani... Oni odluke donose na osnovu onoga što bi i sami želili da čitaju. Tu svakako treba imati u vidu i činjenicu da su većina njih muškarci, a ja ne poznajem mnogo muškaraca koji sanjaju o naslovnoj strani koja ih upućuje na ekspoze o Gvinet Paltrou ili dijetetskim programima.

Na svu sreću, danas radim za ljude koji su spremni za takav rizik.

Sada radite za Njujork tajms.

Da, prvo sam radila za Njujork tajms magazin, a sada sam punopravni član redakcije Njujork tajmsa.

A nedavno ste odlučili da se oprobate i u pisanju fikcije. Recite nam nešto o romanu „Flajšman je u škripcu“.

Ukratko, roman govori o čoveku koji se razveo i kome bivša žena jednog dana iznenada prepušta staranje nad decom i nestaje.

Da, ali pre toga: Tinder! On posle razvoda otkriva moć aplikacija za upoznavanje. Odjednom su pred njim sve te mogućnosti. Toliko žena. U svako doba dana.

O tome sam počela da razmišljam kada sam napunila četrdesetu. Iznenada su svi oko mene – ne svi, ali mnogi prijatelji kojima sam bila na venčanju – počeli da se razvode. Kao zabrinutu prijateljicu, zanimalo me je kako se snalaze, ali većina njih bi samo izvukla odnekud telefon i rekla: „Nećeš verovati šta ima novo.“ U tom trenutku sam pomislila da bih mogla da napišem nešto...

Dobra tema za jedan od vaših članaka?

Da, da, naravno. Devedesetih, u vreme kada sam poslednji put razmišljala o upoznavanju muškaraca, morali ste da se pojavite pred drugom osobom u svom odvratnom ljudskom obliku, pogledate je u oči i trudite se da ne primeti da ste očajni. A onda su se niotkuda pojavile sve te aplikacije na kojima je dovoljno da napišete da ste slobodni i na šta ste sve spremni i...

Što se još uvek smatra skandaloznim kada su žene u pitanju.

Naravno.



Moglo bi se napisati brdo članaka o psihološkom i sociološkom aspektu tog fenomena.

Svakako. U svakom slučaju, imate na raspolaganju sve te aplikacije i ne morate čak ni da izađete iz kuće da biste nekoga upoznali, da biste ugovorili sastanak. Ne morate čak ni da tražite, drugi će naći vas. Ili će vas povezati kompjuterski algoritam.

Bila sam toliko uzbuđena da sam pozvala urednika magazina GQ i rekla: „Htela bih da napišem članak ili možda profil o modernom razvodu i celom ovom novom svetu u kome živimo.“ Odgovorio mi je: „Znaš, mi to više ne objavljujemo. Možda bi to mogla da provučeš kroz članak o nekoj poznatoj ličnosti. Najveći problem je u tome što te čitaoci ne bi razumeli. Naša ciljna grupa je odrasla uz aplikacije.“

Naravno.

Bio je potpuno u pravu, ali to me nije pokolebalo. Trebalo je samo pronaći način da pišem o...

Modernom razvodu u eri Tindera, algoritama i ostalih izmišljotina?

Tačno, tačno. Osim toga, u većini priča o razvodima koje su stizale do mene, žene su bile te koje su zarađivale više od muževa. Niko to nije pominjao kao razlog, ali taj detalj se nije mogao zanemariti. To je bio znak da je u nekom trenutku došlo do urušavanja tradicije. Žene iz generacije kojoj pripadam odrastale su uz saznanje da su im zagarantovane izvesne slobode i da mogu da postanu šta god požele. Ne znam da li je to neko rekao muškarcima.

Nisam sigurna.

Pitanje je da li su muškarci čuli za to. Ali šta ako se udate za feministu?

Pa...

O, izvinite. Naravno. Recimo da on misli da je feminista ili očajnički pokušava da to bude. Recimo da se zbog vas trudi da promeni ovaj nepravedni svet.

I toliko je srećan što vi radite ono što želite, ali... Ali i dalje očekuje da imate u vidu njegova krhka osećanja. Još uvek ste mu potrebni, jer mu niko nije objasnio da to što vas podržava znači da ga, kada se vrati sa posla, nećete dočekati pored šporeta. Kao što je njegova mama čekala njegovog tatu.

Dakle, ko je sada ko? Da li detalj o visini primanja znači da muškarac treba da čeka kraj šporeta? Postoji li uopšte šporet? Ima li tu ikakve ravnoteže? Da li je svakome dozvoljeno da bude ono što želi?

Odgovor je, nažalost, ne.

Činjenica da muškarci, uprkos svim promenama koje su se odigrale poslednjih decenija, od žene još uvek očekuju da pristane na izvesna tradicionalna zaduženja u porodici navela me je na razmišljanje o braku, njegovoj ulozi u društvu i budućnosti te institucije.

I pošto niste mogli da napišete članak o tome, odlučili ste da napišete knjigu.

Čim sam završila telefonski razgovor, mislim da sam bila na Petoj aveniji, skrenula sam u jedan restoran i napisala prvih deset stranica.

Recite mi nešto o priči. Mnoge je privukla premisa. Podseća na „Kramer protiv Kramera“.

Čula sam za to poređenje.

Da, govori o ograničenjima braka... i ograničenjima razvoda.

I deci.

I deci u vremenu u kome živimo. U trenutku u istoriji kada je neprihvatljivo biti žena. Neprihvatljivo je ako želi da zauzme tradicionalnu ulogu. Neprihvatljivo je da bude uspešna na najvišem nivou. Šta bi trebalo da radi? Možemo da budemo uspešne do mile volje, ali ne možemo se pretvarati da – ukoliko smo u heteroseksualnoj vezi ili braku – ne moramo da uzmemo u obzir mišljenje muškarca. Jer na osnovu mišljenja muškarca možete veoma lako predvideti kako će se stvari odvijati.

Možete imati muškarca koji nije naročito ambiciozan i ženu koja to jeste. Mnogo je takvih veza. A onda se jednog dana ispostavi da je on nezdovoljan time što nije ispunio neke ambicije. To se često dešava. Mnogo je takvih ljudi. Čudi me da ta pojava još uvek nema neko posebno ime. Primećujem to svuda oko sebe. A tu su i ostali problemi... od toga da li ste vakcinisali decu do popunjavanja formulara i ostalih trivijalnosti.

Imamo, dakle, tog čoveka koji se razveo i koji odjednom shvata da je slobodan. Može da upoznaje žene, da radi šta god poželi.

A onda mu bivša žena ostavlja decu na pragu.

Zašto baš to? Zašto ste to tako zamislili?

Iskreno? Zato što je ovo moj prvi roman i nisam znala imam li dovoljno zapleta da stignem do kraja. Pomislila sam... šta bi bilo to što bi ova žena mogla da uradi?

I ona ima svoju slobodu. Ali šta ako se ne vrati?

Do sada ste bili poznati po svojim profilima. Da li će vas uspeh romana odvući u drugom pravcu? Kritičari su oduševljeni.

Nisam mogla da poverujem... da. Prvo sam mislila da ću napisati knjigu i da će to biti samo simpatična stavka na mojoj stranici na Vikipediji. Zaista me je iznenadila reakcija publike.

Da li ste prodali prava na film?

Pregovaramo. Agenti vode pregovore.

Možemo li od vas očekivati još knjiga?

Već pišem sledeći roman. Zove se „Long Island Compromise“ i govori o bogatstvu.

Nadam se da ćete nastaviti da pišete za Njujork tajms.

O, da. Naravno. Obožavam svoj posao. Imala sam neverovatnu sreću da se tamo zaposlim.

Kakav savet biste dali onima koji razmišljaju o tome da počnu da se bave pisanjem?

Preporučujem da budu radikalno iskreni i da ne budu preterano izbirljivi po pitanju forme. Najvažnija je priča koju želimo da ispričamo. Preporučujem i radikalnu empatiju. U svetu danas ima toliko okrutnosti da se saosećanje sa drugima smatra gotovo revolucionarnom idejom.

Autor: Kara Svišer
Izvor: vox.com
Prevod: Jelena Tanasković